Jedan od neželjenih efekata globalizacije je činjenica da se uz širenje tržišne ekonomije svetom istovremeno širi i zapadna kultura. Bez obzira na to da li živite u Njujorku, Rimu, Pekingu ili Mumbaju, kupovaćete iste farmerke u istim tržnim centrima, pićete istu preskupu kafu u istim kafićima i gledaćete iste glupave holivudske hitove. Lokalne kulture će nestati.

Ali najvažniji izvozni proizvod zapadne kulture nije ni Dizni ni Starbucks ni Tom Kruz, već sama ideja lokalne kulture. Ta ideja, koja je nastala krajem osamnaestog veka kao romantičarska reakcija na prosvetiteljstvo, sada drži u šaci čitav svet. Svako ostrvo na Tihom okeanu i svako pleme u Amazoniji ima svoju kulturu i želi da je zaštiti od pogubnog kulturnog imperijalizma zapada. Ne morate čak ni da budete ljudsko biće da biste imali svoju kulturu. Primatolozi tvrde da različite grupe šimpanzi imaju zasebne kulture. Verovatno će se uskoro i neka šimpanza požaliti da joj je tradicija nestaje pod čizmom kulturnog imperijalizma ljudi.

„Svi smo mi sada multikulturalisti“, kaže čuveni američki profesor i nekadašnji kritičar pluralizma, Nejtan Glejzer. Negovanje različitosti, poštovanje pluralizma, zaštita politike identiteta – to su karakteristike progresivnog, anti-rasističkog pogleda na svet na kojima se temelje savremene demokratske države.

Suština svake multikulturalne filozofije leži u uverenju da kulturno poreklo pojedinca oblikuje njegov identitet i pomaže mu da se definiše. Ako želimo da uvažavamo i poštujemo pojedince, moramo uvažavati i poštovati i grupe koje ih definišu. Drugim rečima, ne možemo tretirati sve pojedince podjednako ukoliko ne tretiramo podjednako i sve grupe. A budući da prema američkoj teoretičarki Ajris Jang, „različite grupe ne mogu biti društveno jednake ukoliko se njihovo osobeno iskustvo, kultura i društveni doprinos javno ne priznaju“, društvo mora da štiti i neguje različite kulture, da obezbedi njihov razvitak i opstanak.

U pojedinim zapadnim društvima jedan vid takvog jednakog tretmana je sve učestalije uvažavanje verskog prava – poput jevrejske halahe ili islamskog šerijatskog prava – umesto sekularnog zakona u parničnim a ponekad i krivičnim sudskim postupcima. Jedan primer toga je Australija, gde sudovi sve češće prihvataju princip po kojem Aboridžini imaju pravo da im se sudi po njihovim običajima, a ne po „belačkom zakonu“. Prema Kolinu Mekdonaldu, advokatu iz Darvina i stručnjaku za običajno pravo, „ljudska prava su nastala u prethodnih stotinak godina. Ovi ljudi su sprovodili svoje pravo hiljadama godina“. Neki multikulturalisti idu još dalje i zahtevaju od države da obezbedi opstanak drugih kultura ne samo sada, već zanavek. Filozof Čarls Tejlor predlaže da vlade Kanade i Kvebeka preduzmu mere za opstanak francuskog jezika u Kvebeku „za sva naredna pokolenja“.

Zahtev da se neka kultura očuva zato što već dugo postoji predstavlja modernu verziju naturalističke zablude – verovanja da „treba da“ proizlazi iz „postoji“. Za devetnaestovekovne socijaldarviniste, etika – kako treba da se ponašamo – proizlazila je iz prirodnih činjenica – toga kakvi jesmo. To je postao argument za opravdanje kapitalističke eksploatacije, kolonijalnog tlačenja, rasističke brutalnost, pa čak i genocida. Danas skoro svi uviđaju da je taj argument neodrživ. Pa ipak, kada je reč o kulturi, a ne o prirodi, mnogi multikulturalisti i dalje insistiraju da ono što „postoji“ određuje ono što „treba da postoji“.

Deo problema je činjenica da u multikulturalnom diskursu postoji konstantan sukob ideje o ljudima kao nosiocima kulture i ideje da svaki čovek pripada određenoj kulturi. Očigledno je da niko ne može da živi izvan kulture. Ali niko to ni ne čini.

Tvrditi da niko ne može da živi izvan kulture nije isto što i tvrditi da svi moraju da žive u okviru neke kulture. Definisati ljude kao bića sa kulturom znači videti ih kao društvena bića, pa tako i bića koja se menjaju. To podrazumeva da su ljudi sposobni za promene, za napredak i za stvaranje univerzalnih moralnih i političkih obrazaca putem razuma i dijaloga.

S druge strane, definisati ljude kao bića koja moraju da pripadaju određenoj kulturi znači negirati takvu sposobnost za promene. To podrazumeva da je svako ljudsko biće toliko uslovljeno određenom kulturom da bi promena ili sputavanje te kulture značila ugrožavanje dostojanstva tog pojedinca. Prema toj teoriji, biološke činjenice o jevrejskom ili bengalskom poreklu onemogućavaju pojedincu normalan život bilo gde osim u okviru jevrejske ili bengalske kulture. To bi imalo smisla samo kada bi Jevreji i Bengalci bili biološki različiti – drugim rečima, ako bi se kulturni identitet zaista svodio na rasne razlike.

Veza između kulturnog identiteta i rasnih razlika postaje još očiglednija ako razmislimo o ideji da se kulture moraju štititi i čuvati. Budući da je kultura neophodan aspekt života, politički filozof Vil Kimlicka tvrdi: „Kada opstanak jedne kulture nije garantovan i kada se ona kvari i propada, moramo je zaštititi.“ Za Čarlsa Tejlora iz „brige o identitetu“ logično sledi „legitimna težnja da se on sačuva“.

Ali šta je propadanje kulture? I šta je gubljenje identiteta? Kimlicka pravi razliku između „postojanja neke kulture“ i „njenog ‘karaktera’ u datom trenutku“. Karakter jedne kulture se može menjati, ali su takve promene prihvatljive samo ukoliko opstanak te kulture nije doveden u pitanje. Ali kako jedna kultura može da postoji ako to postojanje nije deo njenog karaktera? Izgleda da Kimlicka pod „karakterom“ podrazumeva stvarnost jedne kulture: šta ljudi rade, kako žive, pravila, propise i institucije koje regulišu njihov život. Praveći razliku između karaktera i postojanja, Kimlicka tvrdi da jevrejska, navaho ili francuska kultura nije definisana onim što Jevreji, Navaho Indijanci ili Francuzi zapravo rade. Jer ako jevrejska kultura predstavlja sve ono što Jevreji rade, a francuska sve ono što Francuzi rade, onda kulture nikada ne mogu da propadnu ili nestanu – uvek će živeti kroz ljudske aktivnosti.

Ako jedna kultura nije definisana onim što čine njeni pripadnici, čime onda jeste? Jedini mogući odgovor jeste da je definisana onim što bi njeni pripadnici trebalo da rade. A za čuvare kulture to znači da bi trebalo da radite ono što su radili vaši preci. Kultura je tu definisana biološkim poreklom. A biološko poreklo je samo lepši način da se kaže „rasa“. Po rečima američkog pisca Valtera Bena Majklsa, „da bi jedna kultura bila izgubljena, ona mora biti odvojiva od ponašanja pojedinca, a da bi bila odvojiva od ponašanja pojedinca, mora biti ukorenjena u rasi“.

Logika zaštitnika kulture nalaže da svaka kultura ima svoj čisti oblik, svoje prvobitno stanje. Ona propada kada napusti to stanje. Ovo je na tragu koncepta „tipova“ na kojem se temeljila devetnaestovekovna rasna nauka. Uprkos silnom naglašavanju fluidnosti i promenjivosti kulture, multikulturalizam, kao i nekadašnji rasizam, navodi ljude da sagledavaju druge grupe ljudi u nepromenjivim kategorijama. Obe strane u raspravi o rasi imaju svoj govor različitosti. Desnica je prihvatila rečnik različitosti kako bi promovisala svoju poruku o rasnoj isključivosti. Liberali se često služe rečnikom isključivosti da bi naglasili pluralistički oblik kulture.

„Svako društvo i svaki narod su jedinstveni“, tvrdio je Inok Pauel, najžešći protivnik doseljavanja crnaca u Britaniju nakon Drugog svetskog rata. „Imaju svoju prošlost, svoju naraciju, svoja sećanja, svoj jezik ili dijalekat, svoju – smem li da upotrebim tu reč – kulturu“. Upravo zato, tvrdio je on, imigranti koji pripadaju drugim kulturama i imaju drugu tradiciju, nikada ne mogu postati pravi Britanci. U Francuskoj je krajnja desnica lukavo zloupotrebljavala ideju o kulturnoj različitosti za promociju svojih antimuslimanskih poruka. „Počinićemo tragičnu grešku ako želimo da zajednice iz različitih civilizacija smestimo u jednu državu“, tvrdio je bivši ministar, degolista Mišel Ponijatovski. „Volim Severnoafrikance,“ izjavljivao je Žan-Mari Le Pen, „ali njima je mesto u Magrebu“. Pomoću jezika različitosti, rasizam je pretvoren u pitanje kulturnog identiteta.

Ako se desnica služi rečnikom različitosti, liberali koriste rečnik rasnog identiteta. Vil Kimlicka sigurno nije ksenofob. Ali ga njegov pluralizam navodi da koristi jezik isključivosti. „U redu je i normalno je,“ kaže Kimlicka, „da se karakter jedne kulture menja u skladu sa željama njenih pripadnika. Ali jedna je stvar učiti od sveta, a sasvim druga biti njime preplavljen“. Šta bi to moglo da znači? Da jedna kultura ima pravo da izbacuje pripadnike druge kulture? Da kultura ima pravo da svojim pripadnicima zabrani da govore drugi jezik, pevaju strane pesme ili čitaju strane knjige?

Kimlickino upozorenje u vezi sa „poplavom“ bi trebalo da nas uznemiri. Desnica već dugo zloupotrebljava strah od kulturne poplave za promociju ideje da bi zapadne države trebalo da zatvore granice pred imigrantima koji su zbog svojih kulturnih razlika nepodesni. Kimlicka se takve ideje sigurno gnuša. Ali kada jednom ideja da kulture ne smeju biti preplavljene došljacima postane politički princip, teško ćemo se suprotstaviti antiimigracionim zahtevima.

Antirasisti su se kroz istoriju suprotstavljali i rasizmu i procesu nametanja rasnog identiteta; drugim rečima, i diskriminaciji ljudi prema boji kože i insistiranju da se pojedinac može definisati prema grupi kojoj pripada. Današnji multikulturalisti tvrde kako je za borbu protiv rasizma neophodno promovisati grupni identitet, Posledica toga je vaskrsavanje rasističkih ideja i zatvaranje ljudi u njihove kulturne identitete. „Rasni teoretičari i multikulturalisti“, kaže francuski filozof Alen Finkelkraut, imaju „suprotstavljene principe, ali istu viziju sveta“. I jedni i drugi fetišizuju različitost. I jedni i drugi žele da „zatvore pojedince u grupe iz kojih potiču“. I jedni i drugi podrivaju „bilo kakvu mogućnost prirodnog i kulturnog zajedništva različitih naroda“. Danas je suprotstavljanje takvoj politici različitosti isto toliko važno kao i suprotstavljanje rasizmu.

Eurozine, 29.07.2008.

Original in English
First published in New Humanist 7/8 (2008)
Contributed by New Humanist
© Kenan Malik/ New Humanist
© Eurozine

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 18.10.2009.

Leave a Reply