U prošlu subotu se desio četvrti ustanak u Ljubljani, dan posle 8. marta, koji je prošao sasvim mirno. Bilo je manje ljudi, kiša je padala ceo dan, no to je dosada bio najbolje organizovan, najbogatiji, najsadržajniji praznik pobune. Čovek bi pomislio da već ima suviše grupa, orkestara, lutaka, a onda ih se pojavi još na destine. Između ostalih, i “Kite za elite”… Ljudi je bilo oko 8.000, po uobičajeno restriktivnim policijskim procenama oko 5.000. Protest je počeo na Kongresnom trgu, nastavio se pred sudom, gde su pucali baloni-glave najvećih korupcionaša, a pojavio se i mrtvački sanduk sa drugim znacima pogreba pravde. Zombiji su otplesali uzbudljiv balet na travnjaku u parku ispred suda. Bačeno je nekoliko Molotov-koktela u zastraženo predvorje nacionalne banke, na koju je prilepljeno mnogo stikera sa tekstom: “Naše vlasništvo”. Janša više izvesno nije bio glavni junak napada i smeha. Deo demonstranata u krugu po gradu se zaustavio i ispred gradske kuće, i zahtevao odlazak Zorana Jankovića sa mesta gradonačelnika. Sukoba sa policijom bilo je više, posebno jer su se pojavili neki sumnjivi tipovi u civilu koji su “izdvajali” poznatije pojedince. Tako je deo ustanika skrenuo i prema policijskoj stanici. Tamo su duže vremena vokalno obrađivali službe represije. Trg republike je izbegnut, na njemu je samo bilo ogromno mnogo ograda i policajaca. Ustanici su dobili informacije da će se tu sakupljati naciji, pa je ta tačka naprosto izbegnuta. Perfekcija sa kojom je program trajao, bez prekida i praznog hoda, od 15h do 22h svedoči o fenomenu pobune koji mi se najviše dopada: to je postala škola alternativnog dizajna, muzike, performacije. “Služba” koja organizuje logistiku, mašine i tehniku je savršeno profesionalna, umetnici sve originalniji. Da li zaista ulazimo u novo doba kulture? U međuvremenu, politički autizam parlamenta se nastavlja: oni kao da uopšte ne razumeju šta se događa. Ona ista stranka koja je izmakla tepih Zoranu Jankoviću u januaru prošle godine, DL (Građanska lista) sada je tik pred stvaranjem koalicije ponovo preuzela ponašanje Karle Bruni. Sem što malo nervira, to bi mogao biti veliki korak prema prevremenim izborima. Pa neka se zabavljaju!

Čekajući u neizvesnosti kako će proći četvrti ustanak, našla sam malo zadovoljstvo u pisanju o – hijenama. Veza između prave životinje i izraza koji je engleski plemić i literat Horas Volpol upotrebio da označi Meri Vulstonkraft, jednu od najuticajnijih feministkinja svih vremena, “hijena u žiponu” – očito postoji. Protivnik francuske revolucije i konzervativni političar, Volpol je tako krajem 18. veka označio autorku Odbrane prava žena, 1792. Ista autorka je ranije, 1790. objavila Odbranu ljudskih prava. Vidimo prepoznatljivo: plemić i konzervativac, besan na stavove, dobro pisanje i konačno uspeh žene, kaže nešto pogrdno, što se tiče ženske odeće – ne samo već proverbijalne suknje, nego nešto i o žiponu ispod nje, što takođe prepoznajemo. Da li je mogućno da se vređanje istaknutih žena nije promenilo u poslednja tri-četiri stoleća? Da li je mogućno da mizogina mašta nije nikada otišla dalje od suknje?

Ima itekako smisla postaviti ova pitanja, koliko zbog dana žena, toliko i zbog sve uticajnijeg ženskog pokreta koji se razvio usred ustaničkog, i konačno zbog učestalog negativnog određivanja žena u politici i nove stigmatizacije. Pitajmo se dakle prvo o hijenama: Volpolova metafora ima svoje kulturno-istorijsko utemeljenje. Možda je hijenu Volpol čak negde video, izvesno u zarobljeništvu, jer nije nikada posetio Afriku. Hijena je za njega mitsko biće, koje pripada kulturi. Njeno grčko ime označava zapravo divlju svinju – tako su je naime videli. Hijena uistinu pomalo podseća na neke vrste divlje svinje, premda ju moderna zoologija smešta među mačke – sa psećim oznakama. Bez obzira na relativno malo telo, hijena je izuzetno vešt lovac, sama ili u grupi, koju bira samo kada je zaista potrebno. Hijenu su smatrali “prljavom” životinjom, pre svega zbog verovanja da se hrani samo strvinom. Povezivali su je zbog toga sa demonima donjega sveta, vešticama, mrtvima koji se vraćaju. U stvarnosti, hijena se uglavnom hrani svojom ulovljenom hranom. No Volpolova metafora ima još slojeva značenja: grčka reč za svinju je u antici bila upotrebljavana i za ženski polni organ, što je Volpol, kao čitalac antičkih tekstova, sigurno znao. I najzad, ono što je možda najvažnije: hijenin glas se još i danas tumači kao smejanje, odnosno blizak je ljudskim zvucima smeha. To gnusno biće koje zahteva ista prava za žene je dakle prljavo, demonsko, seksualno obeleženo, i još se podsmeva svemu što su nečije vrednosti, jeste – feministkinja. Da je kao žena ćutala i gledala svoja bračna, materinska i kućna posla, sve bi bilo u redu. No ova se usudila da piše, kao i Volpol, da debatira o istim stvarima kao i on, ali sa druge političke obale, usudila se da ima čitaoce i sledbenike/sledbenice: ugrozila je dakle Volpola na njegovom terenu, koji je stekao rođenjem, novcem, poukom bez napora u najboljim školama, putovanjima iz zadovoljstva i u luksuzu, i životom lišenim svake brige i rada za preživljavanje. I nije samo ta žena uznemirila blaženi patrijarhalni raj njegovog života: Volpol je pod pseudnimom izdao roman Otrantski zamak, koji se smatra prvim gotskim romanom. Tu literarnu nišu su odmah zauzele ženske autorke, tako da se engleski gotski roman smatra jednim od najizrazitijih ženskih žanrova. Meri Vulstonkraft se nije upuštala u taj deo tržišta: pisala je romane koji su ilustrovali njene ideje o ženskim pravima i nezavisnosti. Posredno, ona je zaista ismevala Volpolovu intelektualnu nadutost i površnost duha. Njegova metafora je plod unutarnje nemoći, koja se oslanja na spoljnju, društvenu, klasnu moć. Mržnja i ispadi protiv feministkinja nisu bili nepoznati: Mari de Gurne, feminstkinja i prijateljica filozofa Mišela de Montenja, koja je i izdala njegove eseje, bila je bez prestanka opanjkavana, pa ipak je preživela i pisala tekstove o jednakosti polova, sa skromnom životnom stipendijom koju joj je dao karidnal Rišelje. Među mnogim uvredama koje su joj upućivali, nalazimo suknje, prljavost… No od renesanse pa nadalje, evropske kulture nisu bile stalno neprijateljske prema zahtevima za jednakost žena, i njihove zastupnice nisu spaljivali na lomačama više od žena optuženih zato što su pomagale drugim ženama… Bilo je čak i žestokih muških feminista, kao što je bio čuveni alhemičar Agripa od Neteshajma, koji je u 16. veku napisao Pohvalu ženskome rodu: u tome spisu, po modelu teološke sholastike i na osnovu Biblije, dokazuje da su žene superiorna bića. Primera radi – bog ih je stvorio posle čoveka, na kraju, kao nešto najsavršenije… Agripa je ovim svojim spisom zaslužio stipendiju jedne vladarke.

Vratimo se dakle problemu muške hijenske histerije, jer se teško drugačije mogu objasniti današnji problemi predstavnika moći (u raznim oblicima) sa feminizmom, a ponekad i ženama uopšte. Upravo nedavno je sa desnice opet došlo do priglupih primedbi o suknji, ali levica im nije ostala dužna. Najčešće davan savet u ovim i sličnim slučajevima je da se ne obraća pažnja. Mudrost da će se glupost sama razotkriti pa zatim i samokazniti je isparila upravo u narodnom ustanku: nigde, i nikada nije to uradila. Zašto bi onda bilo nezgodno, neapartno, čak sramotno ukazati na ovu vrstu gluposti sa oba politička pola? Ili ugleda? Pre nekih pola godine, jedino je filozof Boris Vezjak na svome blogu reagovao na to što je svetski znani filozof Žižek svoju suprugu u intervjuu Gardijanu nazvao “bitch”: ostalih, nažalost uključujući i feminstkinje, to se izgleda nije ticalo. Na stranu to, naravno, što mnogo žena nalazi svoju oportunističku nišu u tome što negira svaku vezu sa feminizmom, a mnoge su spremne i da lanu neku glupost o tome kako feminizam smanjuje “ženstvenost”: dozvolite da iskoristim već postojeći izraz, i da to nazovem kravljim feminizmom (u slovenačkom se domaći alpski turbo-folk zove “goveđa muzika”).

A razlozi što ni desnica ni levica ne vole feminizam su jasni, i govore samo o nelojalnoj političkoj konkurenciji. Feministkinje, za razliku od stranaka, ne zahtevaju nešto za svoje (i u obliku “naroda”), nego nešto za sve žene, i za sve ostale; nastupaju sa stanovišta ne velike manjine, nego apsolutne većine; nisu vernije svojim eventualnim strankama nego svojim idejama i ciljevima; ne isključuju nikoga – ni po etničkoj, ni po klasnoj, ni po rodnoj osnovi. Nisu uvek sklone da govore u formulama i stereotipima vladajućih političkih diskurza; i tvrdim, na osnovu višegodišnjeg iskustva sretanja i zajedničkog rada, da su mnoge izrazito sklone smehu. Priznajem da je mnogo stvari u govoru i javnome odnosu prema feministkinjama opredeljeno stilom, a ne nekim pravilima, i da je uistinu dobro pitanje treba li reagovati na svaki prostački ili tupavi izpad. No ta nedoumica dolazi upravo otuda što nema utvrđenih protokola, dogovora, kulture izražavanja, koji ne moraju biti izraženi ni u zakonskom ni u nekom drugom obliku. Rešenje je zapravo jednostavno: više feministkinja u javnome govoru!

Peščanik.net, 13.03.2013.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.