Razgovor vodila Jelka Jovanović
Da li je Srbija zaista duboko religiozno društvo, kako se može zaključiti na osnovu popisa i prošlogodišnjeg međunarodnog istraživanja Galupa, ili je zapravo reč o svojevrsnoj simbiozi politike i Srpske pravoslavne crkve kao dominantne religijske institucije u Srbiji koja kao nusproizvod ima naglašeno osećanje pripadnosti jednoj naciji i jednoj veri? Profesor Sociologije religije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Milan Vukomanović uočio je snažan uticaj Crkve na društvene tokove i skovao sintagmu „političko pravoslavlje” koje, naglašava, odbacuje sekularne vrednosti i demokratsku političku kulturu.
Skovali ste sintagmu političko pravoslavlje. Šta podrazumevate pod njom i koliko je političkih vera u Srbiji? Posebno je zanimljiv segment paraklerikalnih organizacija koje deo javnosti prepoznaje kao desničarske.
U svetu koji karakteriše veliko izmeštanje etničkih, religijskih i, uopšte, kulturnih manjina, religijske institucije su moćni čuvari kolektivnih identiteta. To važi i za društva u procesu transformacije, kao što je društvo u Srbiji.
Na izazove modernizacije i sekularizacije religijske i crkvene institucije poput Srpske pravoslavne crkve danas neretko odgovaraju svojevrsnom religizacijom modernosti. A etnifikacija i religizacija politike uvek su izazov za individualna, ljudska prava. Kultura moderne počiva, pak, na velikom odvajanju vere i razuma, pri čemu je oblast razuma i znanja prepuštena individualnom tumačenju.
Današnja Evropa je mogla da nastane tek kada je moderna politička filozofija nadomestila hrišćansku političku teologiju, pri čemu je odbačeno i religijsko poimanje društvenih odnosa. Zbog svog nastojanja da teološki oblikuje javni prostor, političko pravoslavlje u Srbiji, kao uostalom i politički islam u Evropi, odbacuju sekularne vrednosti civilnog društva koje inače nije hrišćansko – pravoslavno, katoličko, protestantsko – ali ni islamsko, jevrejsko, već internacionalno. Otuda je neophodan konsenzus između pravoslavlja i sekularne političke filozofije oko temeljnih vrednosti kao što su: demokratija, civilno društvo, pluralistički diskurs, sekularna i verska tolerancija i individualna ljudska prava.
Zašto političko pravoslavlje nije poželjno?
Konsenzus oko političkih vrednosti ne podrazumeva gubitak kulturnog identiteta, kulturnih vrednosti i posebnosti. Tu bi onda i pravoslavlje, naravno, moglo naći svoje mesto u okviru jednog pluralnog koncepta modernosti. Ali, političko pravoslavlje odbacuje sekularne vrednosti i demokratsku političku kulturu i utoliko je ono antievropsko, što se sasvim jasno vidi iz govora ili saopštenja paraklerikalnih organizacija, ali i crkvene hijerarhije.
„Srpska duhovna vertikala: Bog, kralj, domaćin, veronauka u školama, domaćinsko vaspitanje umesto građanskog, borba protiv bele kuge, zavetna i nezavetna Srbija…“. Šta nam ova duhovna vertikala danas čini i kako nas odvaja od savremenog života?
To što ste naveli neke su od glavnih teza iz Predloga Načertanija nacionalnog programa omladine srpske za 21. vek, usvojenog na Saboru srpske omladine 2004. godine. Evo, na primer, kako se u tom programu prepliću socijalno, nacionalno i političko: „Svaka srpska porodica, bez obzira na materijalnu situaciju, treba da se trudi da ima barem troje do četvoro dece. Kada bude ljudstva, biće i naselja. A kada bude naselja, biće i pobedničkih bitaka i Srbi će ponovo u Prizren doći (tačka 8). Dobro organizovana crkvena opština ima neograničenu mogućnost uticaja na društvenu stvarnost, sve do političke vlasti (tačka 9)”.
Da samo podsetim da je taj dokument predstavljen na Sretenjskoj duhovnoj akademiji održanoj u Beogradu 2004. godine, nakon što je pokojni patrijarh Pavle zvanično odbio da učestvuje u radu državnog Odbora za proslavu 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka, na čijem je čelu bio tadašnji premijer Zoran Živković. Na tom skupu su pored predstavnika „pravoslavne omladine” govorili i predstavnici SPC, zajedno sa gostima iz vojske i tadašnjim ministrom vera Republike Srpske. Oživljavanje takvog monokulturnog zavetnog obrasca na početku 21. veka, kao i principa sabornosti – „koncentraciona vlada” – koji je tada u najvećoj meri zastupala Koštuničina vlada, posledica je napuštanja pluralističkog modela društva koji predstavlja nasleđe evropske prosvećenosti.
Nije slučajno što su se u takvom kontekstu onda najviše kritikovali baš srpski prosvetitelji poput Dositeja ili pluralistički i evropski orijentisani nezavisni intelektualci i aktivisti u nevladinim organizacijama. U jednom sasvim metafizičkom i apokaliptičkom tonu stavovi tih tzv. „novodobaca” odbacuju se kao nehrišćanski, antihrišćanski, globalizacijski, zapadnjački, pa i prokomunistički. Koncept pluralističkog društva za koji su se, naspram arhajskog pojma sabornosti, zalagali ti „anticrkveni ideolozi”, podrazumeva dakako politički, društveni, kulturni, ali i religijski pluralizam u duhu moderne liberalno-demokratske države.
Logičan nastavak je uloga politike i državnih zvaničnika – uključujući i verujućih među njima, ako takvih zaista ima – u formiranju stava da se bez Crkve – podrazumeva se SPC – ne može?
Za procenu društvenog i političkog uticaja religije nije presudno to da li ona u svom kulturnom miljeu ima veći ili manji značaj, nego na kojem se nivou taj uticaj ispoljava i na koji način crkva učestvuje u tom miljeu. Nije, dakle, problem u tome da SPC bude priznata kao religijska, kulturna institucija od velikog nacionalnog značaja. Problem se javlja onda kada pravoslavlje s političkim pretenzijama počinje da oblikuje javni, društveni prostor, pri čemu se na esencijalistički način ugrožavaju prava drugih na sopstveni identitet.
Dobar primer toga su skorašnje „lingvističke“ intervencije političke partije Dveri u Novom Sadu i smene nekih kulturnih poslenika u tom gradu, kao i pozivi na zabranu Parade ponosa u Beogradu.
Bili ste vrlo kritični prema uvođenju veronauke u zvanični obrazovni sistem, a još kritičniji kada je bio na dnevnom redu Zakon o crkvama i verskim zajednicama. Jeste li bili u pravu i u čemu?
Verujem da su te kritičke primedbe bile umesne, jer veronauka u školama nije dala očekivane obrazovne, pedagoške rezultate, dok je pre dve godine čak dve trećine članova Zakona o crkvama i verskim zajednicama dovedeno u pitanje pred Ustavnim sudom.
Posebno pitanje današnjice jesu odnosi među polovima i odnos prema drugačijima. Stiče se utisak da „tradicionalni“ religijski, tačnije crkveni stav odbacivanja „ženskog principa“, odnosno žene kao partnera jednakog muškarcu, i svega drugačijeg preovladava, posebno među mladima. Kakve će nam to posledice ostaviti?
Taj „tradicionalni“ stav rezultat je interpretativnog nasleđa u crkvi koje je u osnovi androcentrično i ima više veze sa odnosima moći nego s Novim zavetom. Na primer, bilo je žena u Isusovoj pratnji koje su imale punopravni status sa ostalim, muškim apostolima i ja sam o tome još ranije pisao. Te žene su bile njegove učenice i njihova imena su nam poznata iz ranohrišćanske literature. Ali pitanje autoriteta u crkvi, onoga ko ima moć, jeste u osnovi jedno političko pitanje i kao takvo ono je podložno debati, ali i promeni.
Izrazili ste sumnju u rezultate globalne studije Galupa prema kojoj je 77 odsto građana Srbije religiozno, naspram 23 odsto onih koji to nisu. Čekamo rezultate popisa – na prošlom je navodno 95 odsto građana bilo religiozno. Objasnite nam taj fenomen u zemlji koja je do pre dve decenije bila pretežno ateistička.
Kakvo pitanje postavite, takav i odgovor dobijete. U Galupovom istraživanju se pitalo: „Bez obzira na to da li odlazite na mesta bogosluženja ili ne, da li biste za sebe rekli da ste religiozna, nereligiozna osoba ili ubeđeni ateista?”. U Srbiji možete onda dobiti 77 odsto onih koji se izjašnjavaju kao religiozni, iako ne obavljaju bogosluženje, niti pripadaju nekoj religijskoj zajednici, instituciji. Međutim, pravo pitanje za procenu stvarne religioznosti je koliko religija zaista ima uticaja na nečiji svakodnevni život.
Dva se pitanja povremena aktuelizuju – zašto se crkva ne izjašnjava o nekom važnom državnom poslu i da li treba da se izjašnjava? Radoznali, naravno, misle na SPC. Gde je mesto crkve kao institucije vere u religijskom smislu u društvu, a posebno u sekularnom društvu, kakvo je Srbija zvanično, ustavno…?
Ovo nedvosmisleno ima veze sa vašom tezom o dvosmernoj prisnoj političkoj saradnji i manjku koherentnog socijalnog učenja u krilu crkve.
Crkva u Srbiji, bar kada je reč o SPC, mnogo je više zaokupljena državnim, političkim, nego socijalnim pitanjima. Mnogo više se tu čuju, na primer, tirade o Kosovu, nego stav crkve u pogledu ugroženih ekonomskih i socijalnih prava stanovništva Srbije. Tako će, na primer, crkveni vrh redovno osuđivati neke naše sugrađane u pogledu njihovog seksualnog opredeljenja, a neće imati sluha za vrlo težak položaj grupe azilanata u blizini manastira Ćelije.
Među crkvenom hijerarhijom redovno se kritikuje EU, dok se istovremeno voze skupa evropska kola i uređuju parohijski i eparhijski domovi nalik na evropske muzeje. U onoj meri u kojoj se crkva sve više upliće u politička pitanja, ona sama doprinosi svojoj desakralizaciji i gubitku ugleda i verodostojnosti u društvu. Nadam se da to bar neki ljudi u crkvi vide.
Vratimo se u vreme raspada Jugoslavije. Ukazujete na značaj sekundarne religizacije svih novih društava, kao i na činjenicu da se ratovi sa elementima religijskog uglavnom svode na pitanje identitetskog sukoba. Koliko su te nedefinisane pobede i porazi uticali na stanje duha u tim društvima, posebno u Srbiji?
Srbija je, to je sasvim jasno, doživela poraz u tim ratovima, u toj borbi za monoetničke teritorije koju je SPC zdušno podržavala, što se najbolje vidi po njenoj ulozi u Republici Srpskoj. Bez objektivnog i nepristrasnog suočavanja sa uzrocima takvog poraza – političkim, vojnim, socijalnim, pa ako hoćete i duhovnim – teško da se mogu izvući pouke za budućnost.
Posledica raspada SFRJ je ta što su crkve prinuđene da svoj uticaj suze na nove državne okvire. Isto pitanje – koliko je ta činjenica značajna danas za sva ta društva, odnose među njima i njihovu budućnost?
Crkve i verske zajednice mogle bi, sa svoje strane, doprineti dobrosusedskim odnosima između postjugoslovenskih država, naravno u domenu svojih ekumenskih, karitativnih ili mirotvoračkih aktivnosti. Bojim se, međutim, da je tu stvar upravo obrnuta. Najizrazitije mešanje SPC u državne poslove i politiku u proteklih nekoliko godina nedvosmisleno je bilo vezano za razne međucrkvene i međudržavne incidente u susednoj Makedoniji i Crnoj Gori.
Ovo začuđuje utoliko više ako se zna da je tu reč o bivšim jugoslovenskim republikama sa većinskim pravoslavnim stanovništvom.
Zašto crkve i verske zajednice u Srbiji umesto razvoja vrednosti insistiraju na vaskrsavanju tradicijskih simbola, podrazumeva se nacionalno fundiranih? Zašto se izgubila dimenzija ljudskosti i zapovesti o bližnjem svom i može li se očekivati promena, bar u ovoj godini proslave 17 vekova Milanskog edikta? Ili ćemo ostati da se krčkamo u sopstvenom loncu?
Tu se opet vraćamo na pitanje o moći u crkvi. Crkve su moćni čuvari simboličkih resursa u jednom društvu. Ti simboli se tiču individualnih i kolektivnih identiteta u jednom narodu i lako se prepoznaju i politizuju u javnoj sferi. A u Srbiji jedino kao politički akter ili tajkun možete učestvovati u raspodeli, redistribuciji ekonomskih socijalnih resursa, pri čemu i oni simbolički imaju cenu na toj vagi. Oni se razmenjuju za nešto drugo, a ta dobit je, u krajnjoj liniji, društvena, politička, ekonomska, finansijska. Tu je, mislim, crkva odavno prepoznala svoje mesto, a političke partije koje deluju s njenim blagoslovom prirodno i logično nastoje da nađu svoje mesto, svoju poziciju moći u toj raspodeli. Crkva u Srbiji iz svega toga izlazi kao veliki, od države privilegovani „tajkun”, s tom prednošću što se u njene finansije ne dira, a i prva je bila na redu za povraćaj nacionalizovane imovine. Proslava Milanskog edikta, koja je bila jedinstvena šansa za ekumensko zbližavanje, je tu, bojim se, samo još jedna prilika za crkveni glamur.
Između dva Božića smo, odnosno Božića prema dva kalendara. Sem nekih svečarskih stvari koje pripadaju Crkvi, odnosno crkvama, i običaja koji pripadaju tradiciji, šta Božić danas u Srbiji znači ljudima, a šta politici?
Božić, kao i uvek, znači razne stvari raznim ljudima. Proslavljanje Božića dva puta, prema dva različita kalendara, verovatno još više doprinosi tom „diverzitetu”.
Razumno bi bilo očekivati da će se naši političari sada malo odmoriti u krugu svojih porodica, a privredni i drugi kriminalci predahnuti, bar na kratko, uoči novih hapšenja koja ih verovatno očekuju u 2013. godini.
Novi magazin, 03.01.2013.
Peščanik.net, 04.01.2013.