Još dok sam, pre mnogo godina, u gimnaziji učio marksizam, imao sam problema sa takozvanom Marksovom jedanaestom tezom o Fojerbahu koja glasi: „Filozofi su samo različito tumačili svet, a stvar je u tome da se on izmeni“. Hm? Moj gimnazijski um se pretenciozno upuštao u polemiku sa samim Marksom (šta zna dete šta je 300 kila). Kako izmeniti svet ako ga prvo ne razumemo, to jest „protumačimo“?

Zar razumevanje toga šta menjati, zašto menjati, kako menjati, nije preduslov smislenog menjanja sveta?

To mi je suviše ličilo na ono klasično upozorenje roditelja i nastavnika: „Nemoj tu mnogo da mi filozofiraš“. Istu poruku slala je i Ideološka komisija Centralnog komiteta tada jedine partije. Istu poruku slali su i tužilaštva i sudovi.

Na sve to me je podsetio odličan tekst Vladimira Milutinovića „Promišljenost i beli listići“ objavljen na Peščanikovom sajtu pre neki dan. U njemu autor vrlo efektno polemiše sa protivnicima belih listića i njihovim stavom da „nema mesta filozofiji tamo gde je reč o golim životima“. Nemam tome ništa da dodam, sem da preporučim taj tekst.

Bojim se samo da nasuprot Vladimiru Milutinoviću, Peščaniku, zagovornicima belih listića i mojoj malenkosti, stoje moćne i drevne sile. Doduše, marksistički pogled na svet, zajedno sa svim svojim tezama, u paničnom je planetarnom povlačenju, ali druge autoritarne tendencije i prakse su u nastupanju. Po okončanju ideološkog hladnog rata (koji je, ipak, i prvenstveno manifestovan kao borba ideja) u kome se mnogo i zanimljivo filozofiralo, ideje su sada na niskoj ceni, kao i filozofi, kao i ljudska delatnost mišljenja. Novo doba je doba borbe za ekonomsku ili vojnu prevlast, za direktnu akciju, koja opet „menja svet“, a ne tumači ga i ne haje da ga razume.

Fenomeni urfašizma prisutni danas svuda oko nas, nalaze plodno tle u ovom novom globalnom antiintelektualizmu (Umberto Eko, Ur-fašizam: Nepoverenje prema intelektualnom svetu uvek je bio simptom ur-fašizma, od navodne Goeringove izjave „kada čujem reč kultura, latim se pištolja“, do učestalih izraza kakvi su „degenerirani intelektualci“, „štreberčine i pametnjakovići“, „jalovi snobovi“ ili „univerziteti su legla crvenih“). To je uostalom pozicija sa koje se često napada i sam Peščanik.

U zaostalom i nepismenom srpskom društvu antiintelektualizam je oduvek bio konstanta (Rade Konstantinović, Filosofija palanke: „U toj mržnji palanke ide se protiv mišljenja, čime se produžava, iako na jedan mentalno preobražen način, iskonski anti-filosofski stav duha palanke. Misao ne dokučuje ništa. Ona je čista bludnja.“ ). U doba nacionalizma on je naročito procvetao, jer nacionalizam nije ideologija nego osećanje, u stvari zbrka često konfliktnih osećanja zasnovanih na neupitnim predrasudama (po Đinđiću, pre svega, na osećanju manje vrednosti). Musolinijev slogan, „ideja“, bila je, kako kaže Koštunica, jednostavna: „Italia a noi!“ Sam Koštunica ima takođe jednostavnu „ideju“: Za Srbiju, znaš zašto. I uopšte, ako poslušate pažljivo, najfrekventnija reč u predizbornom narativu Vojislava Koštunice je reč – jednostavno. Drugim rečima, ne zahteva nikakvo razmišjanje i filozofiranje.

U tom se opštem ambijentu odigrava tekuća kampanja. Ključni politički problemi (da ponovim: Kosovo, Rusija, Konuzin, Milošević, ratovi i zločini, fašizam, obnova četništva, Bosna, Evropska unija, pravosuđe, i uopšte – reforme) se ne pominju, jer navode na razmišljanje. A to je poslednje što bi koristilo učesnicima kampanje. Pogledajte te televizijske spotove. Tu se ne navode nikakvi razlozi koji bi nas ubedili zašto da glasamo za određenu opciju: osmesima, garderobom, muzikom i slikom nas ubeđuju da su najbolji. Sve je to stvarno vrlo jednostavno, nemojte da filozofirate. Verujte nama. Ko veruje biće spasen.

Sacrificio intelectum, ili kako deca danas kažu, poništaj mozga.

Peščanik.net, 03.05.2012.

The following two tabs change content below.
Srđa Popović

Srđa Popović

Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
Srđa Popović

Latest posts by Srđa Popović (see all)