Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Odlomak iz drugog poglavlja knjige „Šta je populizam“, koja u prevodu Slobodanke Glišić uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika.

Sad bismo mogli pasti u iskušenje da zaključimo da populisti žive u nekakvom svetu političke fantazije: zamišljaju da su opozicija između korumpiranih elita i moralno čistog, homogenog naroda koji ne može da uradi ništa loše; taj narod, čiji su simbolički predstavnici, oni huškaju da se suprotstavi prljavoj političkoj stvarnosti u kojoj još ne vladaju. Zar takve fantazije nisu osuđene na propast?

Zdrav razum kaže da su populističke stranke prvenstveno protestne stranke i da protest ne može da vlada jer ne možemo protestovati protiv samih sebe (a kad politički akteri postanu elita na vlasti, pokazaće se i da je nemoguće da ostanu pri svom antielitističkom stavu).[1] I konačno, postoji shvatanje da, kad dođu na vlast, populisti na neki način gube svoj oreol; harizma se troši i gubi svoju čar u svakodnevnom parlamentarnom radu. U skladu s jednom ranijom definicijom populizma (po mom mišljenju, pogrešnom), pomislili bismo i da bi se ubrzo otkrilo da njihovi simplificirani recepti ne deluju. Antipolitika ne može da stvori prave političke programe.

Shvatanje po kojem populisti na vlasti moraju ovako ili onako propasti jeste utešno, ali je i iluzija. Jedan od razloga je u tome što protest protiv elita ne podrazumeva da će populizam na vlasti postati kontradiktoran. Pre svega, za sve neuspehe vlade populisti i dalje mogu kriviti elite koje deluju iza scene, bilo u zemlji ili inostranstvu (ovde opet vidimo ne baš slučajnu vezu između populizma i teorija zavere). I kad pobede protivnike, mnogi populisti nastavljaju da se ponašaju kao žrtve; većina se ponaša kao zlostavljana manjina. Čavez je stalno ukazivao na mračne mahinacije opozicije – zvanično svrgnute “oligarhije” – koja pokušava da sabotira njegov “socijalizam za dvadeset prvi vek”. (Kad god bi takve optužbe delovale neverovatno, odgovornost za svaki neuspeh Bolivarske revolucije mogao je da svali na Sjedinjene Države.) Redžep Tajip Erdogan se takođe predstavlja kao žrtva koja se ne predaje; on će uvek biti ratoborni momak iz opasnog istambulskog kraja Kasimpaše, koji se hrabro suprotstavlja starom kemalističkom establišmentu turske republike – iako je odavno otpočeo preuzimanje celokupne političke, ekonomske i kulturne moći.

Populisti na vlasti nastavljaju da polarizuju narod i pripremaju ga ni manje ni više nego za neku vrstu apokaliptičkog sukoba koji sami prizivaju. Oni nastoje da što više moralizuju politički konflikt (Čavez je za Džordža V. Buša govorio da je sâm đavo, a nije se libio ni da to kaže na svetskoj sceni, to jest na zasedanju Ujedinjenih nacija). Neprijatelja nikad ne nedostaje – i oni su uvek neprijatelji celog naroda. Usred generalnog štrajka koji je 2002. godine inicirala opozicija, Čavez je izjavio: “Ovde se ne radi o tome da li ste za Čaveza ili protiv Čaveza… nego o tome da su patrioti protiv neprijatelja domovine.”[2] “Kriza” nije objektivno stanje nego stvar tumačenja. Populista će spremno konstruisati situaciju kao krizu i nazvati je egzistencijalnom pretnjom jer takva kriza onda služi legitimizovanju populističke vladavine. Drukčije rečeno, “kriza” može biti režirana, a politika predstavljena kao izraz neprekidnog opsadnog stanja.[3] Likovi kao što su Čavez i Rafael Korea iz Ekvadora smatraju da je vladanje neprestana kampanja – istini za volju, takav stav nalazimo i među nepopulističkim političarima. Ipak, Korea ide još nekoliko koraka dalje i svoju ulogu predsednika koncipira kao ulogu stalnog “motivatora”.[4]

Populisti kombinuju stvaranje tog stalnog pritiska s estetskim proizvođenjem “bliskosti s narodom”. Viktor Orban je svakog petka sâm sebe intervjuisao na mađarskom radiju; Čavez je vodio čuvenu emisiju Aló, Presidente u koju su se telefonom uključivali građani i poveravali lideru zemlje svoje brige i teškoće. Onda bi predsednik prisutnim članovima vlade ponekad davao tobože spontana uputstva u vezi s problemima koje je čuo. (Čavez je jednom uživo u programu rekao ministru odbrane da pošalje deset tenkovskih bataljona na kolumbijsku granicu.) S vremena na vreme je pred kamerama najavljivao mere socijalne zaštite; emisija je ponekad trajala i po šest sati. Danas Korea i bolivijski predsednik Evo Morales učestvuju u sopstvenim sličnim TV programima.[5]

Takvu praksu možemo otpisati kao neobičnu vrstu političkog folklora ili, zapravo, kao nešto što liči na odnose s javnošću, komunikaciju koja je u naše vreme postala obavezna za sve političare u takozvanoj “medijskoj demokratiji” ili “demokratiji za publiku” (u kojoj građani učestvuju u politici pre svega tako što gledaju moćnike).[6] Međutim, tačno je i to da populisti koriste sasvim određene tehnike vladanja – i da te tehnike moralno opravdava suštinska logika populizma. Populisti na vlasti neizbežno posežu za argumentom da su jedini moralno legitimni predstavnici naroda i da su samo neki ljudi onaj pravi, autentični narod, koji zaslužuje podršku i, napokon, dobru vladu. Ta logika se može manifestovati na tri različita načina: kao neka vrsta kolonizacije države, kao masovni klijentelizam ili kao ono što politikolozi ponekad zovu “diskriminacionim legalizmom” i, na kraju, kao sistematsko gušenje civilnog društva. Ovakva praksa nije svojstvena samo populistima; oni se razlikuju po tome što su u stanju da takve stvari rade otvoreno. Populisti tvrde da imaju moralno opravdanje za svoje ponašanje i, bar što se tiče međunarodne scene, imaju dobre šanse da sačuvaju reputaciju demokrata. Razotkrivanje istinske prirode njihove prakse nije ni izbliza onako štetno za populiste kao što bi se moglo pomisliti jer će oni jednostavno tvrditi da primenjuju ispravnu koncepciju demokratije. Zato ću detaljnije objasniti te naizgled kontraintuitivne tvrdnje.

Tri populističke tehnike vladanja i njihova moralna opravdanja

Prva tehnika ogleda se u težnji populista da “okupiraju” državu. Setimo se Mađarske i Poljske kao najnovijih primera. Jedna od prvih temeljnih promena koje su Viktor Orban i njegova partija Fides nastojali da uvedu bila je promena zakona o državnoj službi kako bi se partiji omogućilo da dovede lojalne građane na birokratske položaje, to jest na mesta koja ne bi smela biti partijska. I mađarski Fides i poljska Partija prava i pravde (PiP) Jaroslava Kačinjskog odmah su preduzeli mere protiv nezavisnosti sudstva. Postojeće sudske procedure su izmenjene i imenovane su nove sudije. Pošto se u Poljskoj dosad pokazalo da je prepravljanje celog sistema suviše teško, vladajuća partija se zadovoljila paralizom sudstva kao drugim prihvatljivim rešenjem. Odmah su pohapšeni i čelni ljudi u medijima; novinarima je dat jasan signal da ne smeju svojim izveštajima da ugrožavaju interese države (koji su, naravno, izjednačeni s interesima partije na vlasti). Za Kačinjskog, koji je odavno verovao da tajanstvena “mreža” potkopava njegovu partiju, bilo je od ključne važnosti da pod kontrolu stavi i tajne službe. Ko god je kritikovao neku od tih mera bio je obeležen kao plaćenik starih elita (koje su populisti, ti istinski predstavnici naroda, konačno uspeli da smene) ili je direktno nazivan izdajnikom (Kačinjski je govorio da su to “Poljaci najgore vrste” i da “im je izdaja u genima”). Krajnji rezultat je da političke partije kreiraju državu po svojoj političkoj volji i “obličju svojemu”.

Naravno, takva strategija učvršćivanja ili čak ovekovečenja moći nije rezervisana samo za populiste. Oni su specifični po tome što su u stanju da kolonizaciju sprovode otvoreno, pri čemu se pozivaju na svoje pravo na moralno predstavljanje naroda. Populisti će ljutito pitati zašto narod ne bi mogao da preuzme vlasništvo nad sopstvenom državom preko svojih punopravnih predstavnika? Zašto oni koji potkopavaju istinsku volju naroda u ime neutralnosti državnih službi ne bi bili eliminisani? Država punopravno pripada narodu; ona ne sme da mu se suprotstavlja kao nekakav tuđinski aparat – narod treba da bude njen pravi vlasnik.

Druga tehnika vladanja ogleda se u težnji populista ka masovnom klijentelizmu: u ponudi su materijalne i nematerijalne usluge u zamenu za masovnu političku podršku. I opet takvo ponašanje nije isključivo obeležje populista: mnoge stranke nagrađuju svoju klijentelu za izlazak na izbore mada bi malo njih otišlo tako daleko kao austrijski ultrapopulista Jerg Hajder koji je na ulicama u Koruškoj “svojim ljudima” bukvalno delio čekove od po sto evra. Neki posmatrači smatraju da su, realno gledano, masovni klijentelizam i rani oblici demokratije manje-više ista stvar – jer klijentelizam uspostavlja izvestan smislen politički reciprocitet i podrazumeva makar minimalnu dozu odgovornosti.[7] I opet se populisti razlikuju po tome što su u stanju da takve stvari rade otvoreno i uz moralna opravdanja jer su za njih samo neki ljudi pravi narod pa otuda zaslužuju podršku države koja im punopravno pripada.

Slično tome, samo neki ljudi mogu da uživaju punu zaštitu zakona; prema onima koji ne pripadaju pravom narodu ili se čak sumnja da rade protiv njega treba oštro postupati. (To je “diskriminacioni legalizam”, stav koji glasi: “za moje prijatelje – sve; za moje neprijatelje – zakon”.)[8]

Neki populisti imaju sreću da slobodno raspolažu sredstvima koja im omogućavaju da se upuste u masovni klijentelizam i čak uspešno izgrade čitave klase koje će dati podršku njihovom režimu. Čavez je najveću korist izvukao iz naftnog buma.[9] Tako su i za režime u Centralnoj i naročito Istočnoj Evropi fondovi Evropske unije isto što i nafta za neke arapske autoritarne države: vlade mogu strateški da koriste pomoć za kupovinu podrške ili bar ućutkivanje građana. Pored toga mogu da formiraju društvene slojeve koji su saobrazni njihovoj predstavi o idealnom narodu i lojalni režimu. Čavez je stvorio “boliburžoaziju” (boliburguesía), sloj koji je prosperirao na “Bolivarskoj revoluciji”. Erdogan i dalje ima nepokolebljivu podršku anadolijske srednje klase koja je proistekla iz ekonomskog buma nastalog tokom vladavine njegove Partije pravde i razvoja. (Ta srednja klasa otelovljava predstavu o idealnom Turčinu, posvećenom muslimanu, nasuprot pozapadnjačenim sekularnim elitama s jedne strane i manjinama kao što su Kurdi s druge strane.) Mađarski Fides je stvorio novu grupu koja kombinuje ekonomski uspeh, porodične vrednosti (rađanje dece donosi mnoge privilegije) i versku posvećenost i tako čini celinu prilagođenu Orbanovoj viziji “hrišćansko-nacionalne” kulture.[10]

I opet kažem, kolonizacija države, masovni klijentelizam i diskriminacioni legalizam pojave su na koje nailazimo u mnogim istorijskim situacijama. Ipak, u populističkim režimima ti procesi se otvoreno i, s pravom možemo pretpostaviti, mirne savesti sprovode. Otuda i neobičan fenomen da obelodanjivanje postupaka koji se ne mogu drukčije nazvati osim korupcijom ne nanosi štetu ugledu populističkih lidera onoliko koliko bi se moglo očekivati. Pokazalo se da su Hajderova Partija slobode i italijanska Severna liga daleko korumpiranije od tradicionalnih elita koje su bile predmet njihove oštre kritike; pa ipak, obe stranke i danas jačaju (toliko da je Severna liga sad zauzela mesto Berluskonijeve partije kao glavna desničarska opozicija u Italiji). Erdogan, samoproglašeni Čovek nacije (Milletin Adamι), odoleva svim skandalima vezanim za korupciju. Očigledno je da pristalice populista ne misle da su korupcija i kronizam istinski problemi sve dok liče na mere koje se preduzimaju da bi “nama”, moralnim i vrednim, a ne nemoralnim ili čak stranim “njima”, bilo bolje. Otuda je uzaludna nada liberala da treba samo razotkriti korupciju da bi se diskreditovali populisti. Liberali moraju i da pokažu da velika većina nema nikakve koristi od populističke korupcije i da će, dugoročno gledano, nedostatak odgovornosti, nedelotvorna birokratija i slabljenje vladavine prava naškoditi narodu – celom narodu.

Važno je uočiti još jedan element populističke veštine vladanja. Populisti na vlasti skloni su da budu oštri (najblaže rečeno) prema nevladinim organizacijama koje ih kritikuju. I opet, maltretiranje pa čak i gušenje civilnog društva nije praksa karakteristična samo za njih. Ali opozicija iz redova civilnog društva stvara populistima poseban moralni i simbolički problem: potencijalno podriva njihovu tvrdnju da imaju pravo da budu jedini moralni predstavnici naroda. Zato je populistima izuzetno važno da kažu (i “dokažu”) da civilno društvo uopšte nije civilno društvo i da, iako možda liči na narodnu opoziciju, nema nikakve veze s pravim narodom. Time se može objasniti zašto se vladari poput Vladimira Putina u Rusiji, Viktora Orbana u Mađarskoj i stranke kao što je PiP u Poljskoj iz sve snage trude da diskredituju nevladine organizacije optužujući ih da su pod kontrolom stranih sila (i proglašavajući ih za “strane agente”). Oni, u izvesnom smislu, pokušavaju da stvore ujedinjen (i pasivan) narod u čije ime će govoriti istinu pošto su ućutkali ili diskreditovali one koji se ne slažu s populističkim tumačenjem naroda (a ponekad ih i podstiču da napuste zemlju kako bi ih odvojili od naroda).[11] Drukčije rečeno, vlade PiP-a ili Fidesa neće samo stvoriti pipovsku odnosno fidesovsku državu; trudiće se da stvore i pipovski i fidesovski narod (uspostavljanjem neke vrste posrednika, to jest civilnog društva koje podržava vladu). Populisti stvaraju homogeni narod u čije ime su sve vreme nastupali.

Otuda proističe konačna velika ironija. Populizam na vlasti rađa, jača i nudi još jednu varijantu isključivanja i uzurpira državu iako se tome najviše protivio kad je vladao smenjeni establišment.[12] Na kraju će populisti raditi upravo ono što su navodno radili “stari establišment” i “korumpirane, nemoralne elite” – samo, kao što možemo i očekivati, bez osećanja krivice i s tobože demokratskim opravdanjem.

Odlomak iz drugog poglavlja knjige „Šta je populizam“, koja u prevodu Slobodanke Glišić uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika.

Peščanik.net, 14.02.2017.

Srodni linkovi:

Jan-Werner Müller – Kako pobediti populizam

Jan-Werner Müller – Šta je populizam?

TEMA – POPULIZAM

———–    

  1. Suprotno ali korisno mišljenje vidi u Daniele Albertazzi and Duncan McDonnell, Populists in Power (New York: Routledge, 2015).
  2. José Pedro Zúquete, “The Missionary Politics of Hugo Chávez”, u Latin American Politics and Society, sv. 50 (2008), 91-121; ovde 105.
  3. Benjamin Moffitt, “How to Perform Crisis: A Model for Understanding the Key Role of Crisis in Contemporary Populism”, Government and Opposition, sv. 50 (2015), 189-217.
  4. Carlos de la Torre, Populist Seduction in Latin America (Athens: Ohio University Press, 2010), 188.
  5. Što ne znači da su sve te vođe potpuno iste po stilu ili u suštini. Naročito je Morales pokušao da primeni inkluzivne mere, a jedna od njih bila je nacrt novog ustava Bolivije. Iz njegove “posvećenosti ustavnosti” proistekla su mnoga nova osnovna prava (između ostalog, pravo na dobar život i pravo prirode na zaštitu); Morales je pokušao i da prizna ranije isključene manjine – proglasio je Boliviju “plurinacionalnom” državom.
  6. Bernard Manin, The Principles of Representative Government (New York: Cambridge University Press, 1997); i Jeffrey Edward Green, The Eyes of the People: Democracy in an Age of Spectatorship (New York: Oxford University Press, 2010).
  7. Tvrdnju da je masovni klijentelizam bio rani oblik demokratije vidi u Francis Fukuyama, Political Order and Political Decay (New York: FSG, 2014).
  8. Vidi Kurt Weyland, “The Threat from the Populist Left”, u Journal of Democracy, sv. 24 (2013), 18-32.
  9. O slučaju Venecuele vidi u Sebastián L. Mazzuca, “The Rise of Rentier Populism”, u Journal of Democracy, sv. 24 (2013), 108-122.
  10. Vidi Yolanda Valery, “Boliburguesía: Nueva clase venezolana”, pristupljeno 15. januara 2016.
  11. Populistički režimi neprestano nastoje da oblikuju društvo u skladu s određenom slikom. Orban je izmislio orvelovski “sistem nacionalne saradnje”; Erdogan neprekidno opominje Turke da svako u društvu mora da zna svoje mesto (i svoje granice). Vidi H. Ertuğ Tombuş, “Erdoğan’s Turkey: Beyond Legitimacy and Legality”, pristupljeno 15. januara 2016.
  12. Karin Priester, Rechter und linker Populismus: Annäherung an ein Chamäleon (Frankfurt am Main: Campus, 2012), 20.