Brisel 2015.

Brisel 2015.

Evropski lideri nastavljaju igru živaca sa grčkom vladom. Grčka je uložila veliki napor da ispuni zahteve poverilaca. Uprkos tome, Nemačka i drugi poverioci insistiraju na tome da Grčka prihvati program koji se već pokazao neuspešnim i za koji su neki ekonomisti smatrali da ga uopšte nije trebalo ni primenjivati.

Zaokret grčke fiskalne pozicije od velikog primarnog deficita ka suficitu je bio bez presedana, ali zahtev da Grčka ostvari primarni suficit od 4,5% BDP-a je bio prosto nerazuman. U trenutku kada je Trojka (Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF) ugradila ovaj neodgovorni zahtev u međunarodni finansijski program pomoći za Grčku, grčka vlada nije imala drugog izbora sem da ga prihvati.

Nastavak ovog programa bi naročito sada bio opasan. Grčka je od početka krize izgubila 25% BDP-a. Trojka je napravila grubu grešku u proceni makroekonomskih efekata svog programa. Prema objavljenim prognozama očekivalo se da će smanjivanje plata i primena drugih mera štednje povećati grčki izvoz i dovesti do brzog oporavka njene ekonomije. Bilo je predviđeno i da prvo restrukturiranje duga dug učini održivijim.

Prognoze Trojke pokazale su se pogrešnima. Učinjeni su ogromni propusti. Grčki glasači su s punim pravom zahtevali promenu i njihova vlada s pravom odbija ovaj loš program.

I dalje postoji prostor za dogovor. Grčka je pokazala spremnost da nastavi reforme zatraživši evropsku pomoć u njihovoj primeni. Određena doza realnosti grčkih poverilaca o tome šta je ostvarivo i šta su makroekonomske posledice različitih fiskalnih i strukturnih reformi, bila bi polazna osnova za dogovor koji bi bio dobar i za Grčku i za celu Evropu.

Neki u Evropi, naročito u Nemačkoj, olako prihvataju mogućnost izlaska Grčke iz evrozone: „Tržišta su već „uračunala“ takvu mogućnost“. Neki čak tvrde da bi izlazak Grčke bio dobar za monetarnu uniju.

Smatram da takvi stavovi značajno potcenjuju trenutne i buduće rizike. Sličnu nadmenost smo videli u SAD pre propasti Lehman Brothersa septembra 2008. Slabosti američkih banaka su bile dobro poznate, barem od bankrota Bear Stearnsa u martu 2007. Uprkos nedostatku transparentnosti kao posledice nedovoljne regulacije, tržišta i političari su potcenili uzajamnu povezanost finansijskih institucija.

U svetskom finansijskom sistemu se još uvek osećaju posledice kolapsa Lehman Brothersa. Banke su ostale netransparentne, a time i rizici. Još uvek ne znamo stepen međuzavisnosti finansijskih institucija, a naročito je nepoznat uticaj netransparentnih finansijskih derivata i osiguranja od bankrota država (credit default swaps – CDS).

U Evropi vidimo posledice nedovoljne regulacije i ugrađenih nedostataka evrozone, koja strukturno podržava rasipanje a ne zbijanje redova: kapital i stručna radna snaga napuštaju ekonomije u krizi, zbog čega te članice sve teže otplaćuju dugove. Pošto su tržišta „shvatila“ da je ovaj začarani krug strukturna odlika evropske monetarne unije, posledice sledeće krize bi mogle da budu nesagledive. A ta kriza je neizbežna, jer su krize sastavni deo kapitalizma.

Do sada je palio trik predsednika ECB Marija Dragija u Deklaraciji iz 2012. „da će ECB učiniti sve da spase evro“. Ali njegovo obećanje je sada ugroženo saznanjem da evro nije nužna osnova neraskidivih obaveza svih članica. Kamate na obveznice mogu da porastu toliko vrtoglavo da ECB i evropski lideri neće biti u stanju da ih obuzdaju – jer sada znamo da oni ipak neće „učiniti sve“. Slučaj Grčke je pokazao da oni čine samo ono što zahteva kratkoročna izborna politka.

Bojim se da će najteža posledica ovog saznanja biti urušavanje evropske solidarnosti. Evro je trebalo da je ojača, ali izgleda da se dešava upravo suprotno.

Otuđivanje jedne male zemlje sa evropske periferije nije u interesu Evrope, a ni sveta, naročito u času porasta geopolitičke nestabilnosti. Bliski istok je u velikom previranju, zapad zauzdava agresivnu Rusiju, dok ga Kina, najveća ekonomija sveta, suočava sa novom strateškom realnošću. Nije dobar trenutak za evropsku razjedinjenost.

Evro je proizvod zajedničke vizije evropskih lidera zagledanih u budućnost, izvan kratkoročnih ciljeva svakodnevne politike. Ali njihove ambicije su bile veće od njihovog znanja o ekonomiji. Tadašnja politika nije omogućila institucionalni okvir za nesmetano funkcionisanje evra. Iako je jedinstvena valuta trebalo da donese prosperitet, teško je pronaći bilo koji pozitivan efekat postojanja evrozone i pre krize, a negativni efekti su sve očigledniji.

Budućnost Evrope i evra zavise od sposobnosti evropskih lidera da usaglase osrednje poznavanje ekonomije sa vizionarskim osećajem i brigom za evropsku solidarnost. Odgovor na ovo egzistencijalno pitanje ćemo saznati u sledećih nekoliko nedelja.

Project Syndicate, 05.06.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 10.06.2015.

TEMA – GRČKA KRIZA