Sa priličnom nelagodom moram da priznam da je “politički analitičar” Slobodan Antonić u međuvremenu mnogo uznapredovao. Moja nelagodnost je u tome što su “besni evroreformisti” (“Iza liberalne fasade”, Politika, 7. avgust 2008), među koje autor S.A. svrstava Teofila Pančića, Miloša Vasića, Ivana Milenkovića, Nenada Prokića, profesorku Zagorku Golubović, moju malenkost, dnevnik Danas, posredno i Vreme i Peščanik, u Antonićevoj predstavi o demokratiji i toleranciji, stalno u poziciji da se osećaju krivim. Pre svega, zato što su nacionalno-prosvetiteljska i pravoslavno-fundamentalistička očekivanja i proročanstva “najvećeg kolumniste u istoriji Politike” na dobrom putu da se izjalove i završe tamo odakle su i krenula – u Belanovici, ili, pak, Novoj srpskoj političkoj misli.
No, možda to i nije nelagoda – ko će ga znati. Znam samo da se Antonićeva misija “sabornog” prevaspitavanja “antinacionalnog mentaliteta” tzv. proevropske inteligenacije privodi (neslavnom) kraju. Ne, naravno, na novinskim i elektronskim stupcima, već na ulicama i trgovima Beograda, gde njegova i Nikolićeva “pitoma i nevina deca i sinovi uzavrele krvi” malo malo pa izvedu performans – kako se vole i brane domovina, nacija i njeni “heroji”.
Količina “oslobođene nacionalne” energije, razbijenih glava, izloga, opljačkanih prodavnica, razrovanih pločnika, spaljenih ambasada i stranih firmi, bogme, i gubitak jednog mladog života (17. februara), valjda je nekakav indikator čemu i kuda vodi Antonićeva interpretacija “ničim ograničene nacionalne i buntovne demokratije”. Tu i tamo reakcija “pobesnelih evroreformista”, a tek mlitavo, skoro nezainteresovano postrušilačko oglašavanje države i njenih institucija, kao da je ” slavnog kolumnistu” toliko ražestilo da se i sam, verovatno, pita “pa šta smo kog đavola centar Beograda pretvorili u nekadašnji Bejrut ako se sve svodi na osudu nekog tamo Vasića, Pančića, Prokića, Torova…”
Ipak, vratimo se početnoj rečenici, Antonićevom “napredovanju”. Već nekoliko godina, od onog čuvenog “naučnog” serijala o “razornom dejstvu” tzv. građanske misionarske inteligencije, u koju je strpao sve što se nije uklapalo u njegovo poimanje “sabornog”, “dobrog”, čak “proevropskog nacionalizma”, i koji, “sticajem okolnosti”, koincidira sa počecima autentične Koštuničine ideološke matrice “plemenskog okupljanja radi odbrane ugroženog nacionalnog ognjišta”, Slobodan Antonić se dohvatio teškog i (ne)zahvalnog patriotskog posla da “srpsku nacionalnu demokratiju” obogati pacifikovanjem – srpskih radikala.
Šešeljevo “bekstvo” u Hag uoči Đinđićeve likvidacije, poslužilo mu je da lansira priču o “istorijskom preokretu”, pokušaju da se radikalima, samim tim što su najveća parlamentarna stranka, dodeli legitimacija istinske demokratske grupacije. Ako je i bilo nekih sumnji ili povremenih radikalskih ekstremističkih “izleta”, oni su bili benigniji od, recimo, takvih ekstrema kao što su Liberalno-demokratska partija, civilni sektor, odnosno “NVO kao ispostave stranog upliva”, nekih nezavisnih medija i novinara.
Zamalo, jednom, da, poput nekih naših kolega i medija, upadnemo u zamku i poverujemo kako su se Toma, Vučić, Krasić, Nataša, Radeta i kompanija do te mere reformisali, demokratizovali i upristojili da bi svako negiranje te “naučne istine” bilo ravno ekstremizmu. Radikali su, po Antoniću, promenili i dlaku i ćud, što je, zaravo, bila politička, ideološka uvertira za promovisanje temeljne Koštuničine ambicije, pridobijanja SRS za svoje misionarske nacionalne ciljeve – uspostavljanje nacionalističkog patriotskog fronta, efikasnog sredstva za odbranu od sve “agresivnije” evropeizacije Srbije.
Vukovi su, tako, u ideološkim štabovima DSS (NSPM i Politika) proglašeni za pitomu jagnjad, a svi mi, skeptici, postali smo ovce za šišanje.
Antonić je, nema sumnje, visoko (uz)leteo, sa njim i radikali, jer im je pružena prava prilika da se “ugrade u sistem”, zajedno sa DSS i DS vaskrsnu kao kreatori “nove nacionalne i ponosne i prkosne politike”, da pišu Ustav, postanu bezmalo cvet srpske nacionalne demokratije. Koštunica se, doduše, malo poigrao s njima, oni kasnije sa Koštunicom, i sve se okončalo opštom ideološkom konfuzijom, eksperimentom na štetu evropske perspektive Srbije, uspostavljanjem najpre diskretnog, a potom i otvorenog kontinuiteta sa razdobljem pre 5.oktobra.
Sigurno da Antonićeva propagandistička funkcija u svemu tome nije bila presudna, ali bila je dovoljno upadljiva da utiče na jačanje antievropske klime, obnavljanje antihaškog lobija, “lociranja” i “lova” na “izdajnike” i “plaćenike”, bujanje najmilitantnijih ekstremističkih grupa i ideologija – od religioznog fanatizma veličanjem lika i dela vladike Velimirovića, preko “uzdizanja” Nedića i Ljotića, do isturanja Obraza, Dveri, Rasonalista, Krvi i časti, 1389, Nacionalnog stroja, skinhedsa, Garde Cara Lazara, “grobara” i “delija” i (najbrutalnijih) navijača Rada u prve borbene redove.
Sada su, doduše, njihovi tvorci i mentori u defanzivi, Koštunica je takoreći nestao, radikali, besni što su i ovog puta ostali kratkih rukava Dačićevom “izdajom”, sve neobuzdaniji i agresivniji.
Ostali su samo Antonić i njegovi ideološki saplemenici da i dalje, do poslednjeg atoma “unutrašnje nacional-patriotske” energije, brinu i opravdavaju tu “jadnu decu”, koja se tako zdušno bore da Srbija ne zaluta u lavirintu “evropeizirane antisrpske građanske urote”, pa makar to činila rušenjem, paljenjem, surovim proganjanjem pripadnika “nearijevske”, antipravoslavne rase, “video-igricama” “Ubij Čedu”, pretnjama smrću šefu države, prizivanjem Putinove “58.armije” da iz Gruzije skokne do Srbije i “reši kosovsko pitanje”.
Taj Antonićev “cvet demokratije” u obliku radikalskog “demokratskog” pacifizma i pokušaja rehabilitacije Koštuničinog “zdravog i ponosnog, dostojanstvenog nacionalizma”, tumačeći njegov izborni poraz “zaverom proevropskih snaga” (“Sve zbog jednog čoveka”) okončao se “prokletstvom do sedmog, čak jedanaestog kolena” i huškanjem da se – u ime odbrane “heroja” Radovana Karadžića, zapravo, najobičnijeg prevaranta sa bogatim ratnozločinačkim i kriminalnim dosijeom – Srbija vrati u zonu konflikata i ideološkog i političkog razračunavanja.
U nečemu je Antonić, ipak, u pravu: demokratija u Srbiji je na ivici. Problem je, međutim, u Antonićevoj čudovišnoj dilemi – ko je silovitije gura u provaliju. “Besni nacionalisti” ili “besni evroreformisti”? Oni koji svojim pisanjem u nekoliko časopisa ili na par sajtova upozoravaju na nasilje svake vrste, od ideološkog do uličnog, ili, pak, oni koji ruše, pale, pljačkaju, prete, razbijaju tuđe glave, blokiraju parlament, lociraju “mete za odstrel”?
Ako je ovo potonje istinski oblik demokratije, o kome vlada, i ovakva kakva je, ne sme da zucne, onda je Slobodan Antonić zaslužio da bude makar kandidovan za neku novu Nobelovu nagradu za inventivnost, originalno shvatanje i tumačenje demokratije.
Ili će pre biti da je “uvaženi politički analitičar” Politike pobrkao i lončiće i vrednosti. Ali, to je problem koji će morati sam da reši. U tome mu autori, na čije se tekstove i stavove kontinuirano obrušava, ne mogu mnogo pomoći.
Peščanik.net, 15.08.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Torov (see all)
- The nightmare of uncontrolled power - 16/08/2010
- Košmar nekontrolisane vlasti - 05/08/2010
- Iz poraza u nove pobede - 28/07/2010
