Design by Apostol

Design by Apostol

Kada je 16. februara 2015. vlada Srbije otišla u Skoplje na sastanak sa vladom Makedonije, to se moglo razumeti i kao davanje svojevrsne podrške tamošnjim vlastima koje su se, prema nekim ovdašnjim interpretacijama, u to vreme suočile sa pokušajem „političkog puča“, iza koga su navodno stajale strane (zapadne, naravno) obaveštajne službe. Ovdašnji tumač ozbiljnih – i, tada se već moglo videti, dalekosežnih – previranja u susednoj državi za svoju interpretaciju odabrao je i prigodan naslov: „Balkan u raljama špijuna“.

Poslovično kratkovidi i neobavešteni (baš kao i pomenuti tumač događaja u Makedoniji) predsednik ovdašnje vlade, posle te zajedničke sednice dao je u svom stilu i izjavu za koju bismo već danas, tri meseca kasnije, mogli reći da je krajnje besmislena i promašena. Pošto je istakao da su ti razgovori bili „uspešniji“ od prve takve sednice u Beogradu 2013, on je zaključio: „Naša politička otvorenost, poštovanje i poverenje koje postoji između dve vlade, i između nas dvojice kao predsednika vlade, važni su za uzajamne odnose, na kojima je veoma važno da nastavimo da radimo.“

Makedoniju danas, kao i pre tri meseca, razdire politički sukob iz koga sadašnji predsednik tamošnje vlade vrlo teško može izaći kao „pobednik“. Mnogo je verovatnije da će na vanrednim izborima ili nekim drugim aranžmanom on uskoro biti sklonjen sa vlasti. Tako će sa javne scene otići osoba koja se upustila u jedan od najbizarnijih političkih poduhvata s početka 21. veka: brzopoteznu izgradnju nacionalnog identiteta putem preuređenja urbanog jezgra glavnog grada države (nema potrebe ovde naglašavati bizarne istorijske veze na kojima insistiraju postavljeni spomenici koji bi trebalo da posvedoče o antičkim korenima savremenog makedonskog identiteta: svaki nacionalni identitet je ionako obična izmišljotina).

Nasilje sa kojim je Skoplju nametnut potpuno novi i po svemu neprimereni izgled srazmerno je neprotivljenju s kojim su građani to prihvatili. Brutalni i arbitrarni upad vlasti u javni prostor žitelja glavnog grada Makedonije, koji je iz korena izmenio njihove svakodnevne običaje i ustaljene navike, građani su dočekali s naizgled kosmičkim mirom. Površne posmatrače to je navelo na zaključak da sadašnji predsednik makedonske vlade jeste i da će još dugo biti neprikosnoveni vladar te zemlje. Da bi se u prvih par meseci ove godine sve to raspalo u paramparčad. I to, naravno, ne zbog rada stranih obaveštajnih službi, nego upravo zbog nezakonitog postupanja samog predsednika vlade: snimke koje već nedeljama emituje opozicija nisu napravili nikakvi stranci; to su audio zapisi nastali nezakonitim prisluškivanjem saradnika i oponenata predsednika vlade po njegovom sopstvenom nalogu. Pre ili kasnije, to je moralo da „procuri“, a to „curenje“ sada provocira ranije potisnuti gnev građana.

Nema razloga da sad povlačimo paralele između dva predsednika vlade koji se, kako kažu, uzajamno poštuju i veruju jedan drugom, pa je to kao nekakvo jemstvo i za dobre odnose između dve zemlje, iako neke sličnosti između njih zaista jesu upadljive: recimo, obojica svoje sugrađane vide kao plastelin i računaju na to da njihovu svest mogu oblikovati kako im se prohte, bilo da je reč o kolektivnom identitetu ili o radnoj etici; nije nezanimljiva ni sklonost ka zakulisnom bavljenju službama bezbednosti, bilo da se radi o nezakonitom prisluškivanju ili o polulegalnom koordinisanju tajnih službi.

Ali, svakako treba skrenuti pažnju na novi poduhvat za koji se sprema ovdašnja stranka na vlasti sa svojim predsednikom na čelu: najavljena promena ustava neodoljivo podseća na makedonski identitetski projekat nacionalnih razmera „Skoplje 2014“. Jedina je razlika u tome što se spomenici mogu relativno jednostavno odneti iz gradskog jezgra Skoplja, baš kao što se sa tamošnjih fasada mogu skinuti i nedavno dodati barokni gipsani ukrasi, dok sa ustavom stvari stoje ipak drugačije. Koliko god da naš predsednik vlade opravdano misli da može lako promeniti postojeći ustav zbog dvotrećinske parlamentarne većine koju kontroliše, baš kao što je i predsednik makedonske vlade lako načičkao spomenike duž obe obale Vardara, taj politički potez neće biti ništa drugo do puko konstitucionalno nasilje sa dugoročnim štetnim posledicama.

Već sama pomisao da se na mesto predsednika „akcionog tima“ postavi predsednik poslaničke grupe stranke na vlasti – notorna udvorica, dakle – rečito govori o spremnosti inicijatora promena da se upuste u iskreni dijalog oko postojećeg ustava i njegovih manjkavosti. U svojstvu još ne predsednika akcionog tima, predsednik poslaničke grupe stranke na vlasti obavestio nas je „da će za petnaestak dana javnost biti upoznata s tim šta sve treba menjati u Ustavu Srbije”. Već je i ova izjava dovoljna da se budući predsednik tima zauvek isključi iz svakog ozbiljnog razgovora o promenama ustava. Ona ga diskvalifikuje za sva vremena jer jasno pokazuje da on ni izdaleka ne razume da se javnost ne obaveštava nego upravo treba da se pita o tome šta treba menjati u Ustavu Srbije.

Promena ustava je postupak koji treba da se vodi od dna prema vrhu, od građana prema parlamentu; a državna tela u tom poslu treba samo da otvore kanale, to jest da uspostave procedure za jedan takav razgovor. Najbolja takva procedura je raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu, ali je to i kao pomisao daleko od ovdašnjih vlasti, koje se u svom arbitrarnom konstitucionalnom dizajniranju nepromišljeno oslanjaju isključivo na brojčanu snagu u parlamentu.

Sa ovoliko afera za sobom – od poplava, preko lažnih doktorata, slučaja „helikopter“, „Beograda na vodi“, pa sve do sramnog sukoba sa ombudsmanom – ova vlada i ovaj saziv parlamenta ne samo što nemaju legitimitet da pokrenu, a kamoli da odlučuju o ustavnim promenama: nad njima, baš kao i nad makedonskom vladom, te afere upravo vise kao pretnja koja će ih verovatno koštati gubitka vlasti, recimo onako kako se to sada događa njihovim makedonskim partnerima od poverenja. U takvim okolnostima, krajnje je nepromišljeno da se late tako ozbiljnog posla kao što je izmena ustava.

Srbija je jednom već donosila naprečac Ustav kako bi sačuvala teritoriju Kosova pod svojom ingerencijom. Željeni učinak novog Ustava „očeva osnivača“ je naravno izostao, a štetu od loše skrojenih konstitucionalnih aranžmana tek sada sagledavamo u njenom punom obimu. Danas nam se kaže da taj Ustav treba promeniti zbog ušteda koje će to doneti: „posao akcione grupe, kao što je i najavio premijer Srbije, biće reforma političkog sistema, koja podrazumeva jedan manji, operativniji i jeftiniji parlament u kome će biti od 125 do 150 poslanika u zavisnosti od dogovora”, objašnjava nam pominjani budući predsednik te “akcione grupe” (treba imati stomak pa svariti njegovu ideju da broj poslanika – 120 ili 150, kao da je to svejedno – zavisi od nečijeg dogovora).

Među svim, brojnim razlozima zbog kojih bi trebalo doneti novi ustav, ušteda je zaista ponajmanje važna, iako se na njoj najviše insistira. Međutim, sve ono drugo, važnije, izvan je želja i dosega stranke na vlasti. Stoga ipak ima smisla pričati o ceni: ako stranka na vlasti i njen predsednik zaista budu skrojili nove konstitucionalne aranžmane – Srbija će to skupo platiti. Mogući makedonski scenario koji bi zadesio te još uvek samo potencijalne ustavotvorce biće slaba uteha za to: loš ustav, kao što upravo gledamo, ume da bude daleko veći problem od desetine besmislenih spomenika.

Peščanik.net, 06.05.2015.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović – Šta se krije iza najavljene promene Ustava

Dejan Ilić – Protiv novog partijskog ustava

TEMA – USTAV SRBIJE

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)