Pouke liberalizma iz doba Hladnog rata

Isaiah Berlin

Isaiah Berlin, foto: Gemma Levine/Getty Images

Liberalizam je u krizi, govore nam, izložen napadima populističkih i autoritarnih snaga u usponu i s leva i s desna. Središte popušta, kažu. Ali ako je liberalna demokratija u opasnosti zašto se ne pozivaju u pomoć veliki branitelji „otvorenog društva“ kao što su bili Isaiah Berlin, Arthur Schlesinger Jr, Karl Popper i Raymond Aron? Očekivalo bi se da današnji liberali prizivaju ove robusne mislioce liberalizma iz perioda Hladnog rata. Ipak, iako nisu zaboravljena, njihova imena se retko čuju u današnjim raspravama. Zanimljiv izuzetak koji potvrđuje pravilo je prošlogodišnja pohvala I. Berlina od strane irskog ministra finansija jer mu je pomogao da izađe na kraj sa „zahtevnim politikama poreza na dobit“. To svakako nije bila upotreba I. Berlina kao bedema pred nadolazećim populizmom.

U liberalizmu iz perioda Hladnog rata ima mnogo toga što može biti od koristi u našem istorijskom trenutku. Tadašnji mislioci su znali da progres nije zagarantovan. Samokritično su prihvatali optužbe upućene kapitalističkim demokratijama 20-ih i 30-ih godina 20. veka. Postulati koje je Schlesinger skicirao u svojoj uticajnoj knjizi Vitalni centar iz 1949. nisu bili proizvod pukog pragmatizma ili potrage za srednjim putem između krajnje levice i desnice. Ovi mislioci su gradili principijelnu politiku slobode koja odgovara potrebama 20. veka. Taj projekat je suštinski različit od pokušaja današnjih dezorijentisanih centrista da preventivno implementiraju programe populista – na primer, cinični poziv Hillary Clinton upućen Evropi da obustavi pomoć izbeglicama, jer problem imigracije jača populističke snage. Iz ovoga sledi da političke protivnike možemo pobediti tako što ćemo ih imitirati. Starija generacija liberala nije padalo tako nisko.

Očigledan razlog za izostavljanje hladnoratovskih liberala iz današnjih rasprava je to što je Hladni rat bio pre svega veliki sukob političkih narativa. Berlin i Aron su osuđivali totalitarne utopije 20. veka kao „opijum za intelektualce“. Populisti ne nude nikakve utopijske programe i ne veruju u istorijski determinizam kao komunisti. Zapravo, populizam ne sadrži nikakvu osobenu ideologiju ili doktrinu, bilo na levici ili desnici. Umesto toga, populisti tvrde da oni i samo oni predstavljaju „obične ljude“ ili „tihu većinu“ u čije ime poriču legitimnost političkih protivnika koje osuđuju kao korumpirane i „pokvarene“.

Berlinova i Aronova kritika je tu neprimenjiva jer populisti nemaju interesa za privlačenje intelektualaca ili zavođenje velikim idejama. Umesto pogleda napred u svetliju budućnost, populisti, naročito oni desnog usmerenja, prizivaju fantazijsku prošlost homogenog čistog naroda. Zapravo, populisti sva politička pitanja svode na jedno – na pitanje pripadanja, insinuirajući tako da oni koji ne dele njihovo shvatanje naroda tom narodu i ne pripadaju. One koji ih kritikuju proglašavaju izdajnicima. To objašnjava zašto jedan desničarski populista kao što je mađarski premijer Viktor Orbán istovremeno napada „liberalne elite“ i ranjive manjine.

Trump, s druge strane, svoje protivnike optužuje za „izdaju“ i „nepatriotsko ponašanje“. U govoru koji je održao u Varšavi Trumpovo retoričko pitanje: „Imamo li dovoljno vere u svoje vrednosti da ih branimo po svaku cenu?“ zvuči kao citat iz doba vrhunca Hladnog rata. Zanimljivo je da je odmah potom postavio još jedno pitanje: „Imamo li dovoljno poštovanja za naše građane da zaštitimo naše granice?“ Tako je prizvao sliku sveta u kome su pravi Amerikanci uvek ugroženi karavanima bliskoistočnih terorista i ljudi iz Južne Amerike koji će možda dobiti državljanstvo, a mogli bi biti unutrašnji neprijatelj.

Budući da su se suočavali sa totalitarizmom a ne populizmom, liberali iz perioda Hladnog rata su insistirali na pluralizmu. Za njih je to bio pluralizam interesa, što je temelj konvencionalne odbrane demokratije polovinom 20. veka kao sistema koji različitim interesnim grupama omogućava nenasilnu konkurenciju. Bio je to i pluralizam ljudskih vrednosti i ono što je Schlesinger nazivao „istinskim kulturnim pluralizmom“ tipičnim za demokratsko društvo. Mislioci poput Berlina i Poppera naglašavali su da utopijska država ne može realizovati projekat izgrađen na nepromenjivim vrednostima bez ugrožavanja prava pojedinaca čije su vrednosti raznolike i često u međusobnom sukobu. Taj principijelni pluralizam uz pozivanje na poštovanje različitosti pojedinaca i grupa takođe pokazuje zašto je populistička ideja o unitarnom narodu opasna.

Liberali poput Schlesingera nastojali su da izgrade „borbeni duh“ potreban za odbranu vitalnog središta. Bacali su se u sukobe ideja, verujući da će i na taj način doći do jasnije formulacije sopstvenih ideala. Berlin je jednom rekao: „Draži su mi jezuiti od nemuštih ljudi dobre volje. U sukobu sa jezuitima čovek bar zna na čemu je i uvek drži isukan mač“. Ipak, u nekim drugim prilikama Berlin je savetovao umerenost i upozoravao da se na političku „veru“ ne mora nužno odgovarati „protiv-verom“ i da fanatizam nije jedini odgovor fanaticima.

Oba liberalna stava – spremnost na „dobru borbu“ da bi se afirmisao sopstveni identitet i zalaganje za umerenost – danas su problematični. Budući da populizam ne nudi koherentan sistema uverenja, ne postoji „protiv-vera“ Schlesingerovog tipa; u svakom slučaju, liberali bi trebalo da svoj kredo definišu bez pomoći svojih neprijatelja. Nastupanje sa pozicija centra ili umerenosti može biti atraktivno jedino ako je moguće uverljivo pokazati da su obe krajnosti jednako opasne. Sem toga, nema direktne simetrije između desnog populizma i onoga što se opisuje kao populizam levice. Možemo se ne slagati sa njihovim predlozima, ali činjenica je da Bernie Sanders u Americi i Jeremy Corbyn u Britaniji nisu antipluralisti. Možda se zalažu „za mnoge, a ne za malobrojne“, ali oni nemaju ideju čistog naroda. (To ne znači da se antiliberalni populizam ne može pronaći i na levici: katastrofalni „socijalizam za 21. vek“ u Venecueli je očigledan primer.)

Praktično je zaboravljeno da je jačanju nekomunističke, nestaljinističke levice (koju je Schlesinger nazivao „slobodnom levicom“) doprinela i Schlesingerova odbrana centra, a ne potraga za srednjim putem između krajnje levice i desnice ili ravnotežom dvopartijskog sistema. Berlin i Popper su praktično bili socijaldemokrati i tvrdili da je socijalna država neophodna ako želimo pristojno društvo. Schlesinger je kritikovao „tiraniju neodgovorne plutokratije“ i zahtevao demokratsku kontrolu nad ekonomijom. Liberali iz perioda Hladnog rata se otuda suštinski razlikuju od ljudi poput Hayeka, zakletog neprijatelja socijaldemokratije i glavnog inspiratora konzervativnog pokreta u Americi i tačerizma u Velikoj Britaniji.

Od pokušaja snaženja umerenog centra neće biti koristi ako ti pokušaji nisu utemeljeni na čvrstim principima, a ne samo na neuverljivoj ideji o održavanju jednake distance prema obe krajnosti. Populisti besne zbog „globalizma“ i „otvorenih granica“. Ali ko je za potpuno otvorene granice? Zagovornici totalne globalne pravde i sasvim slobodnog protoka ljudi retko se sreću čak i na univerzitetima. Kada je Popper branio „otvoreno društvo“, on se protivio i doktrinarnoj netoleranciji i tribalizmu; njegov argument je epistemološki i ne tiče se imigracione politike. On se zalagao za otvorene umove, a ne za dostupne teritorije. (Ipak, liberali iz vremena Hladnog rata bili su naklonjeni prihvatanju izbeglica; njihov liberalizam je blizak i jednom starijem značenju liberalnosti kao širokogrudosti.)

Čini se da bi među liberalnim intelektualcima staroga kova Isaiah Berlin najviše mogao da doprinese populističkom kulturnom ratu za nacionalni identitet. On je bio posvećeni cionista i veliki simpatizer nacionalizma. Naglašavao je ljudsku fundamentalnu potrebu za pripadanjem, a mnoge od ideoloških ekscesa od 18. veka naovamo objašnjavao je pozivajući se na „stanje povređene svesti“ kao nepoštovanja uvreženog načina života zbog pritiska liberalne kosmopolitske kulture.

Reči kao što su „gnev“ i „resantiman“ rutinski se koriste u savremenim komentarima populizma, pri čemu se ove dijagnoze daju gadljivo i s visine. To razdvanje emocija i razuma ugrožava ozbiljnost javne debate. Konačno, ljudi nikada nisu besni bez razloga. S druge strane se javlja višak empatije i automatsko prihvatanje svega što nam serviraju razni demagozi. U pokušaju da razumemo (Berlin tu koristi reč Einfühlen kao proces identifikacije sa mislima i emocijama drugog) mi pokazujemo previše razumevanja. Onaj koji sve razume verovatno će sve i oprostiti. Opasne su tvrdnje nekih političkih lidera da sasvim razumeju poruke „običnih ljudi“ (na nemačkom Populismusversteher). Postalo je opšte prihvaćeno da su populisti otkrili istinu o onome što se odvija duboko u našim društvima, a zatim su političke partije počele da postupaju u skladu sa tom navodnom „istinom“, na primer o objektivnoj netrpeljivosti prema strancima i imigrantima među pripadnicima radničke klase.

U nastojanju da potvrdi svoje vrednosti, današnji liberalizam bi morao biti nešto više od reaktivnog antitrampizma ili mlake odbrane koncepta centra koji počiva na lažnom izjednačavanju levog i desnog populizma. U samokritičnom duhu starih liberala liberalizam treba da preispita svoja načela u skladu sa potrebama našeg vremena i oslobodi se iluzije liberala posle 1989: da je istorijski progres predodređen. Liberali iz perioda Hladnog rata verovali su u legitimnost sukoba mišljenja pod kontrolom demokratskih procedura. Smatrali su, Schlesingerovim rečima, da je sukob mišljenja garancija slobode. Ali sukobi za njih nisu bili nešto dato, što bi značilo svođenje centrizma na minimalne ustupke jednoj i drugoj strani; ne, oni su upotrebili imaginaciju da sukobe definišu u odnosu na sopstvena načela, ostajući verni onome što je Schlesinger opisivao kao „duh ljudskosti“.

The New York Review of Books, 26.11.2018.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 13.12.2018.

TEMA – POPULIZAM