Prikaz knjige: Tara Zahra, Protiv sveta: antiglobalizam i masovna politika između svetskih ratova / Against the World: Anti-Globalism and Mass Politics Between the World Wars, W. W. Norton & Company, 2023.
Na drugom spratu italijanskog Ministarstva za ekonomski razvoj, koje je nedavno preimenovano u Ministarstvo za preduzetništvo i Made in Italy (Ministero delle imprese e del made in Italy), stoji zlatna statua nage žene koja drži uvezani snop pruća: simbol italijanskog fašizma. Zgradu je projektovao jedan od omiljenih arhitekata diktatora Benita Musolinija, Marčelo Pjacentini, a njen je enterijer tokom decenija ostao uglavnom nepromenjen, uključujući i ovu statuu iz 1940, koja nosi ime Autarkija.
Statua predstavlja jedno vreme prikazano u veoma poučnoj i lepo napisanoj knjizi istoričarke Tare Zahre, Protiv sveta: antiglobalizam i masovna politika između svetskih ratova. Naime, u međuratnom periodu, države su odustale od globalne trgovine i slobodnog kretanja ljudi i krenule da isprobavaju samodovoljnost – autarkiju – kroz „unutrašnju kolonizaciju“, što je za neke značilo ruralni razvoj, a za militarističke agresore poput Italije, izgradnju regionalne imperije.
Nije teško uočiti paralele između ovih međuratnih „antiglobalnih pokreta“, kako ih Zahra naziva, i savremenog nezadovoljstva globalnim integracijama. (Zahra i sama kaže da je njena „ujedno i istorija sadašnjice“.) Ipak, dok Zahra tvrdi da su oba vođena masovnom politikom, ima razloga pitati se da li je bilo koji trend zapravo ponikao u narodu. Ono što se u naše vreme smatra antiglobalističkim populizmom, u mnogim je aspektima projekat elita – a da bismo danas izbegli zaokret „protiv sveta“, potrebni su nam lideri koji su u stanju da ponude bolju vrstu globalizacije.
Svoju knjigu Zahra otvara podsećanjem da su, baš kao i na početku našeg veka, u ono vreme mnogi očekivali da će zlatno doba internacionalizma trajati večno – i čeznuli su za njim pošto je minulo. Austrijski pisac Štefan Cvajg prisećao se u svojim memoarima Jučerašnji svet (1942), neposredno pre nego što je sebi oduzeo život u izgnanstvu u Brazilu: „Pre 1914. planeta je pripadala svima. Ljudi su odlazili gde su hteli i ostajali koliko su želeli. Nije bilo dozvola ni viza i uvek mi čini zadovoljstvo da šokiram mlade pričom kako sam pre 1914. putovao iz Evrope u Indiju i u Ameriku a da nisam imao pasoš, niti sam ga ikad video.“ Još jedan istaknuti liberal iz međuratnog perioda, britanski ekonomista Džon Mejnard Kejns, osećao je nostalgiju za prošlim vremenima kada je „pijuckajući jutarnji čaj u krevetu, stanovnik Londona mogao telefonom da naruči razne proizvode iz čitavog sveta, u količinama koje bi smatrao potrebnim, a da pritom razumno očekuje jutarnju isporuku na svom pragu.“
Doba globalne slobode bilo je slobodnije za bogate, obrazovane belce nego za mnoge druge – i Cvajg je uviđao da je „možda bio previše razmažen…“. Pa ipak, ljudi su se kretali svetom bez mnogih savremenih prepreka; pasoši će postati uobičajeni posle Prvog svetskog rata. Tek su posle tog rata i prateće španske groznice – koja je, prema nekim procenama, ubila čak 39 miliona ljudi – mnoge države zatvorile svoje granice i podigle, ako ne baš prave, onda tarifne zidove.
Kako Zahra kaže, međuratni period postao je „doba karantina“. Habzburška imperija, nekada najveća zona slobodne trgovine u Evropi, podeljena je Pariskim ugovorima na šest zaraćenih ekonomskih jedinica. Zemlje su se utrkivale u postavljanju prepreka imigraciji. U Sjedinjenim Državama, Džonson-Ridov zakon iz 1924. radikalno je smanjio priliv imigranata. Ovaj propis, inspirisan eugenikom, potpuno je zabranio imigraciju iz Azije i značajno ograničio imigraciju iz južne i istočne Evrope: tako se 1914. na tlo SAD iskrcalo 283.783 Italijana; samo deset godina kasnije, zvanična kvota iznosila je svega 3.845. Čitave porodice ostajale su na drugoj strani Atlantika: onima koji su u Starom svetu imali supruge i decu uskraćivano je američko državljanstvo, a porodice su mogle da dođu u SAD samo ako je čovek već bio Amerikanac. Bila je to birokratska kvaka-22, na koju bi kreatori imigracione strategije bivšeg predsednika Donalda Trampa bili ponosni.
Evropske zemlje su počele da se stide masovnog odlaska svojih građana u Novi svet. Države naslednice Habsburškog carstva, kao i fašistička Italija i frankistička Španija, aktivno su obeshrabrivale iseljavanje. Odlaske ljudi u inostranstvo trebalo je da zameni „unutrašnja kolonizacija“. Zahra priziva u sećanje isušivanje pontijskih močvara južno od Rima – značajnu epizodu Musolinijeve propagande – i izgradnju uzornih fašističkih gradova kao što je Sabaudija u Agro Pontinu. Austrija je takođe pokrenula široku kampanju za izgradnju novih naselja unutar svojih granica, sa tipskim kućama po dizajnu modernističkog arhitekte Adolfa Losa. U Nemačkoj se pokret urbanog baštovanstva dugo držao ideje da svako može – i treba – da obezbedi sebe: Jedermann Selbstversorger.
U SAD je, u međuvremenu, na čelo novog Odeljenja za samoodrživa domaćinstva stao visoki zvaničnik Nju dil administracije, Harold Ikis, sa ciljem da iseli ljude iz nezdravih gradova prepunih nezaposlenih masa. U okviru projekta „deurbanizacije“, vlada je preselila radnike sa Menhetna u novo naselje u blizini Hajtstauna u Nju Džersiju.
Poduhvati interne kolonizacije nisu bili naročito uspešni. I dalje je svake godine bilo više Italijana koji su odlazili iz zemlje, nego onih koji su svoj novi dom našli u Agro Pontinu. Antisemiti su novo naselje u Nju Džersiju prozvali „Ješo-grad“, dok su se sindikati protivili raseljavanju gradova jer se time slabi gradsko radništvo u klasnoj borbi. Naseljenici ruralnih oblasti u Austriji obično su imali premalo hrane i previše alkohola. Samodovoljno domaćinstvo nije zavisilo samo od održavanja tradicionalne podele rada, već i od toga da žene, a ponekad i deca, obavljaju ogroman deo neplaćenog rada. (U austrijskim selima, žene su radile 13-14 sati dnevno.) Zanimljivo je da se samci nisu mogli prijaviti za programe američkog Odeljenja za samoodrživa domaćinstva.
Snovi o autarkiji nisu tako dobro prošli ni na nacionalnom nivou. Italijanski fašizam je promovisao sve što je domaće, od „jezičke autarkije“ do „autarkične kuhinje“, koja je obuhvatala i „autarkične dezerte“ kao što su biscotti napravljeni od krompira i pirinča. Nemački nacionalsocijalisti su se bacili na poljoprivredne eksperimente, poučeni iskustvom iz Prvog svetskog rata: za vreme globalnog vojnog sukoba, treba obezbediti zalihe masti; u tom procesu, nastala je generacija koju je jedan istoričar nazvao naročito velikim „fašističkim svinjama“ koje se hrane krompirom. Nacisti su eksperimentisali i na ljudima – ratnim zarobljenicima – da bi utvrdili minimum hrane dovoljan za težak rad. Nijedna država nije uspela da ostvari cilj koji simbolizuje statua u zgradi italijanskog ministarstva.
Zahrina knjiga je niz vinjeta, fokusiranih na različita mesta i trenutke (sa sjajnim, sugestivnim naslovima, kao što je „Gvozdena planina, 1931“). Individualne sudbine su brižljivo ispričane i genijalno uvezane sa širim – zapravo, globalnim razvojem. Tako čitalac u više navrata sreće jednu izuzetnu ženu, Roziku Švimer: najpre je upoznaje kao optimističnu internacionalistkinju, koja se bori za emancipaciju žena na konferenciji u rodnoj Mađarskoj; zatim je prati kao promoterku mira, sa jakim vezama, koja u Beloj kući moli predsednika Vudroa Vilsona da posreduje među zaraćenim silama u Evropi; onda je zatiče na plovidbi „Brodom mira“ sa Henrijem Fordom, koju je javnost pomno pratila i često ismevala, sve do Haga gde je trebalo pokrenuti konferenciju o posredovanju. Rozika Švimer je bila i jedna od prvih žena u ambasadorskoj ulozi, koja će jedva izvući živu glavu iz protofašističke kontrarevolucije u Mađarskoj. Konačno, ponovo je u Sjedinjenim Državama, bez državljanstva i često proganjana kao radikalka, ali i nominovana, zajedno sa Mahatmom Gandijem, za Nobelovu nagradu za mir. Njenu i mnoge druge priče poznatih i potpuno nepoznatih ljudi, Zahra iznosi sa izuzetnom empatijom i književnim darom za detalje.
Međutim, teško je ne zapitati se šta tačno drži sve te priče, odnosno da li zaista postoji „globalizam“ kome se mogu suprotstaviti različite instance „antiglobalizma“? Kako i sama Zahra uočava, nacionalizam i internacionalizam su retko kad jasno razdvojeni, već se pojedinci i institucije uglavnom selektivno bave onim što je van njihovih granica. Na primer, neoliberali, čija se misao prvi put oblikuje 1930-ih, priželjkivali su globalna tržišta, ali ne obavezno i globalnu demokratiju ili slobodno kretanje ljudi. Nisu svi međuratni pokreti bili potpuno obuzeti fantazijom o samodovoljnosti i potpunom povlačenju iz sveta; fašisti su bez problema učestvovali u prekograničnoj saradnji – baš kao što nacionalističke stranke krajnje desnice danas formiraju saveze u Evropskom parlamentu.
Problem je delimično u tome što se ponekad suviše olako barata pojmovima poput globalizma, kosmopolitizma i univerzalizma. Nisu svi koji žele da se države otvore za međunarodno poslovanje „kosmopolite“ u smislu poznavanja načina na koji svet funkcioniše; zapravo, mnogo trgovine i ulaganja može se obaviti bez napuštanja kancelarije. Niti je svaki svetski putnik ubeđeni univerzalista, u smislu uverenja u moralnu jednakost među ljudima. Gandi je bio i kosmopolita i univerzalista, a možda će nas začuditi što je u ovoj knjizi poslužio kao primer nekog ko je bio „protiv sveta“, barem delimično, zbog svoje kampanje za korišćenje khadi, tekstila ispredenog kod kuće, u okviru promocije indijske samodovoljnosti.
U svojoj potrazi za analogijama sa sadašnjicom, Zahra zapravo pokazuje koliko je prošlost bila drugačija. Svakako, već pola veka pratimo rast globalne trgovine, dok je tehnologija omogućila milijardama ljudi da se za tren povežu s ljudima na drugom kraju sveta. S druge strane, o „otvorenim granicama“ se često govori da bi se podstakla panika zbog „invazije“ i „velike zamene“ starosedelačkog stanovništva strancima. Ali mi danas naprosto ne živimo u Cvajgovom svetu neograničenog kretanja bez pasoša. Cvajg bi bez sumnje primetio da naše navodno zlatno doba globalizacije takođe karakteriše stalni porast broja zidova i graničnih ograda. (Ne zaboravimo da nije Tramp taj koji je započeo njihovu izgradnju.)
Takođe, ono što se danas često osuđuje kao protekcionizam – uključujući nastojanja predsednika SAD Džoa Bajdena da vrati proizvodnju u Sjedinjene Države – bledi u poređenju sa međuratnim ulaganjima vlada, ali i privatnih biznisa u stvaranje autarkije. Zahra navodi slučaj američkog industrijalca Henrija Forda, koji je nastojao ne samo da izgradi potpuno samostalni fabrički svet u Mičigenu, već i da stvori vlastitu fabriku gume u Brazilu, prikladno nazvanu Fordlandija (poduhvat je propao).
Na kraju, glavna istorijska paralela koju Zahra želi da istakne jeste predstava o „narodnom revoltu protiv globalizma“. Demokratizacija je, tvrdi ona, stvorila masovnu politiku, a masovna politika je rezultirala odbacivanjem liberalnog, naizgled elitističkog sveta Cvajga i Kejnsa. Ipak, tada kao i sada, upitno je da li je antiglobalizam, ako uopšte postoji, bio zaista vođen pritiskom iz naroda. Zahra opisuje lukave političke preduzetnike, uglavnom sa desnice, koji su davali stvarnu moć protivljenju trgovini i imigraciji – i pokazuje da su mnogi od njih zapravo tražili alternativni (ili barem selektivni) oblik globalizacije, a ne potpuno povlačenje iz sveta.
Ono što se danas ponekad opisuje kao „neliberalni zaokret“ ili „populistički talas“ takođe je fenomen elita, a ne naroda. Kako je politikolog Lari Bartels nedavno pokazao u knjizi Demokratija se ruši od vrha, javno mnjenje u Evropi jedva da se promenilo po pitanjima kao što su izbeglice i Evropska unija. Promenilo se ponašanje pripadnika elita: etablirane konzervativne snage sada su spremnije da uđu u koaliciju sa krajnjom desnicom; da implementiraju zahteve krajnje desnice; ili da, u najmanju ruku, preuzmu retoriku krajnje desnice. Odličan primer je aktuelna britanska vlada, posebno ministarka unutrašnjih poslova Suela Brejverman, kao i de fakto kapitulacija etabliranih republikanaca pred Trampom.
Tamo gde su građani razvili neliberalnije stavove – rečju, Mađarska i Poljska – uzročna strelica ne pokazuje od naroda ka vrhu, već od autokrata na vrhu koji stanovništvo podvrgavaju nemilosrdnoj propagandi zarad izgradnje nečega što je mađarski premijer Viktor Orban zloglasno prozvao neliberalnom demokratijom.
Nesumnjivo, ima mnogo jakih razloga za kritiku globalizacije kakvu znamo od 1990-ih. Važno je zapamtiti da su, u periodu nakon Hladnog rata, lideri prikazivali globalizaciju kao neizbežnu (što nije bilo tačno) koja će, na kraju, biti od koristi svima (što takođe nije bilo tačno). Tadašnji britanski premijer Toni Bler tvrdio je da je rasprava o globalizaciji poput rasprave o tome da li jesen treba da ide posle leta, te da se otvaranjem takve rasprave populističkim liderima omogućava da zahtevaju demokratsko odlučivanje.
Međutim, treba biti oprezan sa izvlačenjem bilo kakvih navodno bezvremenih političkih lekcija pretpostavljajući, kako Zahra kaže, „neposrednu vezu između demokratizacije, uspona masovne politike i pobune protiv globalizma“. Kada zaista imaju glas, obični građani neće nužno biti „protiv sveta“, a kamoli tražiti novo doba autarkije. Njihovi izbori, naravno, zavise od toga kakva im se globalizacija nudi. Izgleda da su Bajden i mnogi lideri EU – ne samo predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen – shvatili da su u jednom pogledu populisti možda u pravu: građani više ne prihvataju blerovske tehnokratske priče o neizbežnosti globalizacije. Umesto toga, lideri moraju pokazati političku volju u oblikovanju globalnih veza. Snažna industrijska politika ili, u slučaju EU, hrabar Zeleni dil, nisu nekompatibilni sa punim učešćem u svetu.
Foreign Policy, 01.10.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 02.11.2023.
