Još uvek je teško primetiti uticaj kreditne krize na svakodnevni život ljudi ovde u Njujorku, osim u anegdotama, ali nema sumnje da je taj uticaj veliki i dubok. Novine donose zabrinjavajuće priče. Tako New York Times piše o Tajloru Papasu koji živi u petosobnoj kući u predgrađu Nju Džersija – „Ima četrdeset pet godina, nije ni bogat ni siromašan. Ima ženu, Holi, dva sina, i malo preduzeće na Menhetnu,“ koje se bavi reklamnim kampanjama i video produkcijom. „Inteligentan je, dobro informisan i solidnog je društvenog položaja. Kao ni mnogi od nas, ne zna šta da radi jer mu se ušteđevina smanjuje iz dana u dan. ‘Ovo je ludilo,’ kaže on,“ dok pilji (piše izveštač) u „monitor: ‘Gledamo kako nam novac isparava. Uopšte ne verujem u to što nam govore. Poverenje je jednako nuli.’“
Jedan moj student mi je opisao kako su se na dan kad je izbila kriza ljudi koji se voze podzemnom železnicom a rade na Volstritu nervozno i agresivno ponašali. Neki nisu mogli da podnesu putovanje vozom, pa su uzimali taksi. Ali jedna moja prijateljica psihijatar, koja ima klijente iz svih društvenih staleža, rekla mi je kako ima osećaj da se ljudi i dalje drže zajedno, kao što su činili nakon jedanaestog septembra, prilepljeni za televizore, i da osećaju jedinstvo u zajedničkoj nesreći koju jedva razumeju.
Kako bismo shvatili šta se dešava, možda je najbolje da se okrenemo francuskom sociologu Emilu Dirkemu, čija je poznata studija o samoubistvu, objavljena 1897, uvela pojam anomije. Ovu ideju je prvo razvio u knjizi Podela rada u društvu, gde anomiju tretira kao „abnormalni“ oblik u koji se, u modernim industrijskim društvima, pretvorila podela rada. Ali u Samoubistvu anomija ima ključnu ulogu kao društveni uzrok samoubistva i jedan og glavnih problema modernog industrijskog društva.
Anomija označava slom normativnog okvira naših života, izvrtanje pravila, očekivanja, individualni doživljaj sebe u društvu, status pojedinca u odnosu na druge, društveno stanje sa teškim psihološkim efektima, koji u ekstremnim slučajevima vode ka samoubistvu. Zapravo, moglo bi se reći da Dirkemova knjiga nije o samoubistvu, već o izrazito modernom stanju, sve prisutnijem u naprednim industrijskim društvima (čitaj – kapitalizmu), koje izaziva posebnu vrstu patnje – dakle, o patologiji koja je istovremeno i društvena i psihološka, do koje dolazi u doba procvata i propasti ekonomije, a čiji je indikator visoka stopa samoubistva ili njen porast.
Dirkem je anomiju zvao „bolešću neograničene aspiracije“. Njegova centralna ideja je da ljudima trebaju propisi – okvir neformalnih i formalnih pravila koji ograničava njihova očekivanja, na primer, u sferi ekonomske dobiti. Ta ideja je u snažnoj koliziji sa kulturom kapitalizma, ponajviše sa njenom američkom verzijom. Ima li veće suprotnosti od one između njegove ideje i kulture Volstrita i Londonske berze u poslednjih trideset godina? Dirkem, koji je bio socijalista poznog devetnaestog veka, nadao se da će „omoralisati“ kapitalizam – što je ideja sa pomalo konzervativnim prizvukom. Ali setite se R.H. Tonija, egalitarijanskog socijaliste, koji je jednom napisao pamflet pod nazivom Bolest akvizitivnog društva.
Anomija se za Dirkema manifestuje u vreme ekonomske propasti, kada dolazi do svojevrsnog raspada klasa i kada se pojedinci nađu u situaciji koja je gora nego dotadašnja. Oni stoga moraju da snize svoje zahteve, da sputaju svoje želje, da nauče da se bolje kontrolišu […] Ako se ne prilagode nametnutim okolnostima i samu ideju prilagođavanja smatraju neizdržljivom, iskusiće patnju.
Do anomije takođe dolazi kada lestvica mora ponovo da se podesi, ali se nova lestvica ne može improvizovati […]. Čovek više ne zna šta je moguće a šta nije, šta je pravedno a šta nepravedno, koji su prohtevi i očekivanja legitimni a koji su neumereni. Kao rezultat toga javlja se neograničena aspiracija […] Apetit, koji više nije ograničen dezorijentisanim javnim mnjenjem, više ne zna gde da se zaustavi.
Štaviše, zbog porasta prosperiteta, želje se povećavaju […]. Ali sami njihovi prohtevi onemogućavaju ispunjavanje želja. Prekomerna ambicija uvek prevazilazi postignute rezultate, kakvi god oni bili – ljude niko ne upozorava da ne bi trebalo da idu dalje. Stoga ih ništa ne zadovoljava, neprekidna razdražljivost se uporno održava. Štaviše, pošto u ovoj trci za nedostižnim ciljem nema drugog zadovoljstva do trke same po sebi, ako je to uopšte zadovoljstvo, kada se trka prekine čovek ostaje praznih ruku. Istovremeno, borba je sve nasilnija i bolnija pošto propisa nema a konkurencija postaje sve odlučnija. Svaka je klasa okrenuta protiv svih ostalih jer više ne postoji utvrđena klasifikacija. Trud se pojačava upravo kad je najneproduktivniji. Kako da onda, u ovakvim uslovima, volja za životom ne oslabi?
Dirkem je verovao da nam svima trebaju društvni i moralni propisi – pravila, norme koje ograničavaju inače bezgranične i destruktivne težnje: od „vrha do dna lestvice, neobuzdana pohlepa ne može da pronađe poslednji stepenik. Ništa je ne može smiriti, jer cilj je beskonačno daleko od svega što se može njome postići.“ Ali takođe je verovao da nam treba socijalna integracija: treba da budemo povezani sa socijalnim grupama i širim društvom. Nedostatak takve integracije jeste drugi stadijum patološkog stanja (koje se zove egoizam, a označava društvenu izolaciju ili odvojenost) koji vodi do samoubistva, i zato, tvrdi on, procenat samoubistava opada u ratnom periodu i u trenucima nacionalne krize, kada ljudi zbijaju redove i osećaju snagu društvenih veza. Solidarnost u suočavanju sa zajedničkom opasnošću, verovao je on, jeste zaštita od samoubistva.
Možda je zato moja prijateljica psihijatar bila na dobrom tragu. Možda smo, barem prošle nedelje, još uvek bili u „fazi jedanaestog septembra“ što se tiče kreditne krize. Možda anomija propasti, koja je usledila nakon neviđenog trodecenijskog procvata, tek sledi. Procvat je, naravno, bio vrlo nejednak – ogledao se u ekstremnim i ekstravagantnim prihodima i potplaćivanju korporacijskih rukovodilaca, bankara i trgovaca sve nerazumljivijim finansijskim uslugama. Njihovo divljanje je bilo omogućeno nedostatkom propisa – to jest nadzorom i kontrolom od strane pravno propisanih regulatornih tela. Na to uporno ukazuju sve novine i komentatori. Ono što Dirkem dodaje jeste da su izostali i moralni propisi, i da oni nikad nisu ni razmatrani. Što se tiče propasti koja upravo počinje, njene će posledice možda biti anomične onako kako je to Dirkem opisao, ali trebalo bi da se podsetimo istorije Velike depresije i činjenice da se među ugroženima takođe može razviti solidarnost. Ali ne zaboravimo da su tada postojali aktivni radnički sindikati i izvestan stepen međuklasne solidarnosti, koju je podsticao New Deal.
Kakve je to Dirkem predlagao mere i institucionalne reforme u borbi sa anomijom koju je tako živopisno opisao? Ovde bismo morali imati u vidu da je on pisao krajem devetnaestog veka – u vreme kada je neko mogao biti optimista u pogledu spajanja ekonomskog, društvenog i moralnog napretka. Verovao je da bi moralno obrazovanje pomoglo da se obezbedi protivteža načelu neograničene želje za posedovanjem. Što je možda od još veće pomoći, predviđao je institucionalne reforme kojim bi se razvila solidarnost zasnovana na zanimanju – naravno, ne u klasno svesnom marksističkom smislu, već kao međuklasnu solidarnost koja bi radnike i poslodavce obavezala na zajedničku posvećenost normama poštenja. Elemente ove ideje možemo primetiti u dvadesetom veku – politiku nacionalnog dohotka u Skandinaviji i Britaniji i radničko upravljanje u Nemačkoj.
Čini mi se da trenutna ekonomska kriza pokreće mnoga pitanja o budućnosti kapitalizma, ovakvog kakvog poznajemo. Razne mere koje su u Sjedinjenim Državama bile nezamislive prihvaćene su kao neophodne: delimično državno vlasništvo nad finansijskim institucijama, ogroman državni uticaj u regulisanju finansijskog tržišta itd. Evropski lideri već proglašavaju američki kapitalizam za inferioran u poređenju sa navodno moralno superiornijom evropskom verzijom. Tako je francuski predsednik Sarkozi izjavio da svet treba da „uvede etiku u finansijski kapitalizam“. Da li ćemo početi da razmatramo pitanje morala u kapitalizmu u široj javnoj debati? Ako hoćemo, nema boljeg početka od diskusije o Dirkemovom Samoubistvu.
Steven Lukes, Eurozine, 18.11.2008.
Original in English
First published in New Humanist 6/2008
Contributed by New Humanist
© Steven Lukes/New Humanist
© Eurozine
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 21.11.2008.
