Povratak langolirsa

The Langoliers (1995)

The Langoliers (1995), foto: IMDb

Šta se dešava sa niškim aerodromom? Umesto objašnjenja, dovoljno je pogledati scenu iz već zaboravljenog TV filma, „Langolirs“, snimljenog po istoimenoj noveli Stivena Kinga. U ovoj seriji, grupa putnika čiji je avion na neznan način prošao kroz vremenski procep, sleće na aerodrom na koji je i trebalo da sleti, ali – u bliskoj prošlosti. Prošlost, međutim, više nije živa, niti naseljena, u njoj više nema ljudi – ostale su samo napuštene „kulise“ kroz koje je vreme prošlo i nastavilo dalje – pusta zgrada aerodroma, pista, prazne čekaonice. Kulise stvarnosti traju još neko vreme nakon što su postale deo prošlosti, ali kako će se ispostaviti, ne zadugo. U pomenutoj sceni, junaci otkrivaju da misteriozna čudovišta – „langolirsi“ iz naslova serije, prikazani kao krznene lopte lišene bilo kakvih organa osim vilica i zubatih čeljusti – proždiru zaostale kulise stvarnosti ostavljajući iza sebe ništavilo.1

Otkako je niški aerodrom, odlukom gradske skupštine „poklonjen“ državi, langolirsi su „pojeli“ dve uspešne avio-linije (do Malmea i do Dizeldorfa), veoma hvaljeni aerodromski restoran,2 baš kao i obećanja nelegitimno izabranog predsednika i njegovih marioneta o „ulaganju države u niški aerodrom“. Ukratko, niški aerodrom je već prošlost, od njega su sada ostale samo kulise koje sada čekaju da budu proždrane i pretvorene u ništa, onako kako se već desilo sa nekada razvijenom niškom industrijom i brojnim drugim institucijama.

Ipak, ne ide svima u Nišu loše. Ako država nije spremna da ulaže u niški aerodrom, spremna je da ulaže u druge vidove privrede – na primer kablovsku mrežu Kopernikus, koja je nedavno kupljena od strane državnog Telekoma za zapanjujućih 190 miliona evra. Imena Srđana Milovanovića, vlasnika Kopernikusa, i njegovog brata Zvezdana, lokalnog poverenika vladajuće stranke, odjednom su postala poznata i nacionalnoj javnosti. Ko su ovi talentovani ljudi, uspešni kako u politici, tako i u biznisu?

Površnom internet pretragom može se naći intervju sa Zvezdanom Milovanovićem, iz maja ove godine, u kojem poverenik vladajuće stranke kaže kako „Niš nema ustavno pravo da zadrži vlasništvo nad aerodromom“, kako aerodrom prelazi u državno vlasništvo „kako bi se omogućila dalja ulaganja države“ i kako „televizija Kopernikus posebnu pažnju posvećuje istini“. Nije teško naći ni tekstove u kojima čitamo da je Zvezdan Milovanović saslušavan u gradskom SUP-u, povodom slučajeva paljenja automobila gradskih i policijskih funkcionera u ovom gradu, kao ni vesti o tome da je televizija Kopernikus bila nelegalno priključena na mrežu EPS-a. Sudskih epiloga ovih slučajeva još uvek nema.

U vreme kada se film „Langolirsi“ po prvi put prikazivao na niškim televizijama, sredinom devedesetih, njegova tema je snažno rezonirala sa iskustvom ovdašnjih gledalaca – to je bilo iskustvo Srbije devedesetih. Od institucija nekada moćne države ostajale su samo kulise, koje su na naše oči bile proždirane od strane štetočina neznanog porekla. Možda je došlo vreme za reprizu, ako nigde drugde onda na televiziji Kopernikus, koja kao što znamo – posebnu pažnju posvećuje istini.

Peščanik.net, 08.12.2018.

________________

  1. Šta je Stivenu Kingu bilo na pameti kada je 1990. pisao o langolirsima možemo samo da nagađamo. Ono što danas znamo jeste da je država Mejn, u kojoj su smeštena mnoga od njegovih najpoznatijih dela, pa tako i ovo, bila žrtva surove deindustrijalizacije, procesa koji je ostavio mnoge žitelje ove države sa osećanjem napuštenosti, osećanjem da ih je vreme „zaobišlo“. Ovo osećanje je kao što je poznato odigralo značajnu ulogu u ishodu poslednjih predsedničkih izbora u SAD. Tako je bilo i u Mejnu, nekada u potpunosti „plavoj“ državi, u kojoj je ubedljiva većina birača glasala za demokrate i u kojoj je Tramp na poslednjim izborima uspeo da dobije jedan, ali vredan elektorski glas.
  2. Kako je za portal Tango Six, nedavno pisao Alan Šćurić: „Inovativnost managementa je vidljiva i u tome što su maksimalno povećali neletačke prihode. I ovdje sam bio ugodno iznenađen onime što sam vidio u samoj zračnoj luci. Restoran na prvom katu je pun, cijene vrlo prihvatljive, hrana ukusna, ponuda izuzetno velika (daleko veća nego na Beogradu ili Zagrebu), domaća kava definitivno najbolja koju sam pio na i jednom aerodromu. Uvijek sam se pitao zašto na svim aerodromima svijeta, pa i u regiji, moramo jesti konfekcijsku, jednoobraznu i neukusnu hranu. Tako sam i na beogradskom aerodromu postavio pitanje zašto ne mogu pojesti leskovački roštilj, užički kajmak, Karađorđevu šniclu, sarmice, grah (pasulj), žito sa šlagom i ostale delicije, obzirom da je Srbija toliko poznata po svojim delicijama. U Nišu tako što možete. I ne treba se čuditi da je onda restoran prepun i da na gotovo svakom stolu stoji hrpa roštilja i drugih delicija. Dijaspora, turisti i ostali putnici koriste zadnju šansu da se najedu ove ukusne hrane prije nego što se vrate u svoju unificiranu „stiropor“ svakodnevnicu iz mikrovalne pećnice. Istina restoran nije u vlasništvu aerodroma, nego je iznajmljen privatniku, no kvalitetna usluga motivira putnike na veće korištenje zračne luke, a aerodromu omogućava veću naplatu najma. Restoran u suradnji sa zračnom lukom nudi još jednu pogodnost, koja je istinska nicha. Za vozače kamiona, špeditere, radnike aerodroma, skladišta, carga i okolnih poduzeća nude se usluge užine (gableca) sa vrlo prihvatljivim cijenama i nekoliko menija. Kažu da je ovo ozbiljan dodatan prihod.“