Povratak zajednici

deca ulaze u autobus

Foto: Jamie Grill, Blend Images/JGI/Getty Images

Ekonomija nas uči da je mera blagostanja pojedinca količina i raznovrsnost dobara koje pojedinac može da potroši. Mogućnosti za potrošnju, s druge strane, uvećavaju se tako što kompanijama dajemo slobode koje su im potrebne da iskoriste sve prednosti novih tehnologija, podele rada, ekonomije obima i mobilnosti. Potrošnja je cilj; proizvodnja je sredstvo. Jedinica i predmet analize je tržište, a ne zajednica.

Niko ne može poreći da je ekonomska vizija koja u centar postavlja potrošače i tržišta doprinela stvaranju velike količine korisnih dobara. Zapanjujuća ponuda roba u hipermarketima ili u Apple prodavnicama u bilo kom većem gradu u svetu bila je nezamisliva samo jednu generaciju pre nas.

Ali očigledno je da su se u međuvremenu javili i određeni problemi. Ekonomske i društvene podele u našim društvima izazivaju otpor širom sveta – od Sjedinjenih Država, Italije i Nemačke u razvijenom svetu do zemalja u razvoju kao što su Filipini i Brazil. Politički potresi pokazuju da naši ekonomski prioriteti možda nisu dobro postavljeni.

Dve knjige, jedna Raghurama Rajana koja će se uskoro pojaviti i upravo objavljena knjiga Orena Cassa, preispituju naš ekonomistički pogled na svet i obrazlažu zašto u prvi plan treba postaviti zdravlje naših zajednica. Stabilne porodice, dobri poslovi, jake škole, obilje i bezbednost javnih prostora, ponos na lokalne kulture i istoriju – to su suštinski važni sastojci prosperitetnog društva. Globalna tržišta i nacionalna država ih ne mogu obezbediti, a ponekad ih čak i potkopavaju.

Ova dvojica autora nastupaju sa različitih pozicija. Rajan je ekonomista na Univerzitetu u Čikagu i bivši guverner centralne banke Indije. Cass radi u Menhetenskom institutu za istraživanje javnih politika, instituciji desnog centra, i bio je savetnik za državne politike u predsedničkoj kampanji republikanca Mitta Romneya. Od ekonomista iz Čikaga i umerenih republikanaca obično ne očekujemo da o tržištima i hiperglobalizaciji govore sa skepsom. Ali obojica su uznemireni zbog posledica koje se već osećaju u lokalnim zajednicama.

Kada se lokalna fabrika zatvori zato što je kompanija odlučila da proizvodnju prebaci u inostranstvo, gubi se mnogo više od nekoliko stotina (ili hiljada) izvezenih radnih mesta. Efekat se pojačava kroz smanjenu potrošnju za lokalne robe i usluge, što znači da radnici i poslodavci u čitavoj lokalnoj ekonomiji trpe štetu. Poreski prihodi lokalne uprave takođe opadaju, pa ostaje manje novca za obrazovanje i druge javne potrebe. To je često praćeno anomijom, raspadom porodice, epidemijom zavisnosti od opioida i drugim društvenim nedaćama.

Ekonomisti na to obično odgovaraju naglašavanjem potrebe za „većom fleksibilnošću tržišta rada“: radnici treba da napuste oblasti u depresiji i potraže posao na nekom drugom mestu. Ali Cass nas podseća da geografska pokretljivost mora biti praćena i „mogućnošću ostanka“. Čak i u doba najvećih migracija, veliki deo lokalnog stanovništva ostaje na istom mestu, a njima su takođe potrebni dobri poslovi i zdrave zajednice.

Ekonomisti mogu predložiti i alternativu u obliku kompenzacija za gubitnike u procesu ekonomske promene, kroz socijalne transfere i druge beneficije. Ostavljajući po strani pitanje izvodljivosti takvog programa, pitanje je da li bi to donelo rešenje. Nezaposlenost nastavlja da potkopava ekonomsko blagostanje pojedinaca i zajednica čak i onda kada se potrošnja stimuliše isplatom pomoći.

U krajnjoj instanci, jedini garant vitalnosti lokalnih zajednica je stvaranje i umnožavanje dobro plaćenih poslova. Cass predlaže da se zapošljavanje podstakne kroz subvencionisanje plata. Rajan naglašava ulogu lokalnih lidera koji mogu mobilisati resurse zajednice, generisati društveni angažman i stvoriti novi imidž – sve u kontekstu kontrolisane globalizacije i državnih politika koje pružaju adekvatnu podršku.

Neki ekonomisti su predlagali regionalno fokusirane programe ekstenzije proizvodnje kojima se podstiče partnerstvo između lokalnih poslodavaca i univerziteta. Drugi predlažu programe lokalne javne potrošnje, na primer, za programe obuke za mala i srednja preduzeća.

Nismo sigurni šta bi dalo najbolje rezultate i biće potrebno još dosta eksperimentisanja sa državnim politikama da bi se nešto učinilo. Neodložnost rešavanja ovog problema dodatno je naglašena činjenicom da aktuelni tehnološki trendovi produbljuju već postojeće probleme u zajednicama. Nove digitalne tehnologije generišu efekte mreže i ekonomije obima, što doprinosi koncentraciji, a ne lokalizaciji proizvodnje. Umesto difuzne distribucije dobiti, nove tehnologije stvaraju tržišta na kojima opstaje samo jedan pobednik. Dalja globalizacija proizvodnih mreža dodatno pojačava te efekte.

Odluka o tome kako ćemo ove sile uravnotežiti sa potrebama zajednice odrediće ne samo našu ekonomsku budućnost, nego i društveno i političko okruženje u kome živimo. Kao što pokazuju Cass i Rajan, u pitanju je problem koji ekonomisti više ne mogu ignorisati.

Project Syndicate, 09.11.2018.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 16.11.2018.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU