Postaje jasno da je ključni igrač ovih izbora – policija. Ona je „dobila“ izbore za vladajuću stranku, i to tako što je sastavljala netačne biračke spiskove i odbila da odjavi prebivališta izbornim fantomima. Policija nije htela da saopšti precizne podatke o tome koliko ljudi je prijavilo prebivalište u Beogradu neposredno pred izbore. Policija nije prstom mrdnula u slučaju ispitivanja sastavljanja falsifikovanih izjava podrške birača izbornim listama. Policija nije htela (ili smela?) da uđe u prostorije Arene i utvrdi ko je organizovao nesvakidašnju ekskurziju birača u glavni grad. Policija u civilu dežurala je ispred više biračkih mesta. Policija u civilu je izigravala nasilnike na protestu (neki su tako dobili i batine). Policija je pod punom opremom zaposela Skupštinu Grada, dok je kao uljeza tretirala člana Privremenog organa Grada Beograda Vladimira Obradovića i okupljene građane. Naposletku, policija je jurila smrznute mirne demonstrante po sporednim beogradskim ulicama kako bi predsednik mogao da kaže: razbežali su se kao zečevi.
One koji su u nedelju oko 21:15 maskirani došli da prave probleme, policija – sva je prilika – nije dirala. Oni su mogli mirno da se vrate svojim kućama.
Drugi ključni igrač ovih izbora je tužilaštvo. Dok se kriminalne radnje policije sastoje u balansiranom odnosu činjenja i nečinjenja, tužilaštvo je više briljiralo u potonjem. Ova institucija je na predizborne mahinacije reagovala „formiranjem predmeta“, odnosno dodeljivanjem broja i otvaranjem omota spisa u koje se smeštaju krivične prijave koje su im stigle od građana. Da mogu da ih spale, to bi rado učinili, ali srećom postoji i dovoljno dobra alternativa: formiranje predmeta koje prati čvrsta rešenost da se ne postupa.
Iako je na izborni dan više tužilaca u Beogradu bilo dežurno, nije poznato da je ijedan izašao na teren i utvrdio činjenice koje su bile dostupne isključivo tog dana – pre svega kada je reč o kupovini glasova, organizovanom dovođenju birača na biračka mesta, podeli ličnih karata i popunjavanju glasačkih listića ispred biračkih mesta. Za svoj posao bila su nezainteresovana osnovna javna tužilaštva, a još više tužilaštvo za organizovani kriminal. Jedino zainteresovano za „slučaj izbori“ bilo je Više javno tužilaštvo koje se, iako nenadležno, javnosti obratilo šest dana kasnije sa obaveštenjem – da su niža tužilaštva formirala nekoliko predmeta, te da od policije (!) očekuju pomoć u rasvetljavanju onoga što tretiraju kao pojedinačne izborne incidente. Uporedimo postizbornu reakciju posle šest dana i šest noći sa onom nakon potonuća splava simboličnog naziva Kartel. Tužilaštvo je tada reagovalo u roku od nekoliko sati jer, naravno, splavovi su važniji od volje građana.
Tužioci nisu bili na ulici na izborni dan, ali zato znamo gde su bili juče – na sastanku Saveta za nacionalnu bezbednost. Iako nisu članovi ovog organa, troje visokopozicioniranih tužilaca – Zagorka Dolovac, Nenad Stefanović i Mladen Nenadić – zadovoljno su okružili predsednika Republike. Šta troje tužilaca radi tamo? Izgleda da nude svoje dobre usluge predsedniku. On pak želi javnu potvrdu da su tužioci i dalje uz njega, da su odani.
Sa takvom policijom i tužilaštvom, predsednik može da se oseća sigurno, makar od golorukih građana. Samo dan pre sastanka Saveta, policija je uhapsila, a tužilaštvo je za rušenje ustavnog poretka optužilo nekoliko studenata. Troje tužilaca se smejuljilo za predsednikovim velikim stolom, umesto da se rastrče da ispitaju ko je, na koji način i po čijem nalogu izbore pretvorio u policijsku, a ne građansku delatnost.
To je, vidimo iz priloženog, učinio predsednik države, stvarni spiritus movens urušavanja ustavnog poretka. On je sada i zvanično policiju i tužilaštvo unapredio u sopstvenu pretorijansku gardu. Teški su prethodni dani ne zbog neželjenog rezultata izbora, već zbog činjenice da živimo u policijskoj državi i da to više nije nikakva tajna.
Zato neverovatno licemerno zvuče policajci koji liju suze nad razbijenim prozorima. Na istoj talasnoj dužini je i doskorašnji gradonačelnik Beograda koji uzdiše za (navodno) oštećenim nameštajem iz 19. veka u Skupštini Grada.
Zaboravio je presaldumljeni Šapić neke lekcije iz škole. Srpska demokratija, a koju danas građani jedini brane na ulici, takođe je nastala u 19. veku, kao i taj nameštaj. Samo – slomljene stolice i stolovi se lako popravljaju, dok popravka slomljene demokratije ide znatno sporije.
Vučići, šapići i slični izgleda da su i dalje nesvesni kako će ih istorija pamtiti – kao ljude koji građane porede sa sitnim glodarima, a građansku želju za pravdom nazivaju nasiljem. Jer ako je građanski bunt u današnje vreme nasilje – kako se zove poziv 192 koji osigurava opstajanje na vlasti?
Peščanik.net, 26.12.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Dogovor koga nema - 19/04/2024
- Dačić’s referendum - 18/04/2024
- Dačićev referendum - 09/04/2024
