Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Izraelske demokrate su uznemirene: opet nas prati Šabak [izraelska bezbednosna agencija]. Predsednica Vrhovnog suda Ester Hajut je kazala da upotreba bezbednjačkih sredstava u borbi protiv pandemije „treba da nas ozbiljno uplaši i probudi“. Sudija Jichak Amit je pribegao metafori, pa je govorio o „kiselini koja može da nagrize čak i čelične brane svake demokratije“. Pre nego što je postao ministar zdravlja, Nican Horovic je upozoravao da se to „radi samo u diktaturama“.

Dobro je što imamo ovakve čuvare demokratije, bez njih ona ne bi postojala. Nikakve mere ne bi trebalo da se preduzimaju kako ne bi poremetile miran san predsednice Hajut, posebno jer do sada nije naročito brinula.

Ni Šabak ne želi ovako da prati građane, radije bi da taj posao obavlja neko „civilno telo“ da im to ne bi ugrozilo silno poverenje naroda. Njegova reputacija već je pretrpela štetu: 40% ljudi koje je Šabak poslao u izolaciju tokom prethodnog talasa, izdvojeni su greškom. Profesor Mordehaj Kremnicer je izračunao da je oko 400.000 ljudi bez razloga provelo oko 1,5 miliona dana u izolaciji.

Ali opet, kao po običaju, selektivno posmatramo stvari. Već pola veka oko pet miliona ljudi živi svoje živote pod totalitarnim režimom istog tog Šabaka koji sada brine za svoj ugled. Tehnike praćenja koje se preduzimaju protiv njih daleko su teže i invazivnije, ali to ne remeti miran san Izraelaca, počev od predsednice Vrhovnog suda pa naniže. Izgleda da je par dana praćenja nekolicine zaraženih varijantom Omikron ono što će demokratski Izrael pretvoriti u diktaturu.

Upozoravaju nas da je to klizav teren: počinje sa Omikronom, a ko zna gde će završiti. Pa u stvari je počelo odavno i nikada nije stalo. Milioni ljudi, uglavnom stanovnici Zapadne obale koja je postala neodvojivi deo Izraela, i u manjoj meri stanovnici Gaze, mogu samo da sanjaju o tako blagoj meri kao što je praćenje zaraze. Za njih su praćenje i kršenje svih ljudskih prava svakodnevna rutina. Protivljenje praćenju korone samo je još jedan izraz licemerja izraelskih liberala. Njih, ali samo njih je zabranjeno dirati.

Palestinci na teritorijama žive pod surovim sistemom nadzora, prisluškivanja, praćenja i dojava. Ne postoji mnogo drugih naroda u svetu koji žive pod takvim totalitarnim režimom kao što je ovaj na teritorijama. Kad je palestinski mladić ubijen u izbegličkom kampu Balata, u roku od nekoliko sati izraelski poslodavac njegove braće dobija poruku od sveznajućeg Šabaka da im više ne dopusti da rade u Izraelu.

Puteve na Zapadnoj obali nadgledaju hiljade kamera koje prepoznaju lica, pa čak i boju donjeg veša; vojnici upadaju u dečje sobe i slikaju se za svoj album okupacionih zločina – a Izrael je zgrožen zbog Šabakovog praćenja kovida.

Koliko jedno društvo može biti licemerno dok čuva svoju pretpostavljenu demokratiju, a potpuno ignoriše vlastiti režim u svom zabačenom dvorištu? Ako je 400.000 Izraelaca greškom poslato u izolaciju, koliko je Palestinaca greškom poslato u zatvor istim mehanizmom? 400.000? Ili možda četiri miliona? Predsednica Vrhovnog suda nije gubila san zbog toga. Sve je to u cilju nacionalne bezbednosti. A ako je bezbednost opravdanje za sve, zašto nije i za borbu protiv pandemije koja će pokositi toliko nevinih ljudi? Zar i to nije pitanje bezbednosti?

Ne, tiranija se ne pravda nacionalnom bezbednošću, već zato što su joj podvrgnuti Palestinci. To je razlog, a ne bezbednost, što je protiv njih sve dozvoljeno. Zato je, a ne zbog bezbednosti, protiv Jevreja sve nedopustivo. Zato predsednica mirno spava sve dok se ne dira u prava izraelskih Jevreja. Tek kad se ukaže takva pretnja, izraelske demokrate se bude da odbrane suštinu svoje demokratije.

Prave demokrate bi sada rekle: pratite nas još. Da makar na tren osetimo isto ono što činimo milionima ljudi svih ovih godina.

Haaretz, 02.12.2021.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 14.12.2021.

IZRAEL 2021