Savamala, Paula Newton, CNN, <a href="http://goo.gl/0bchM3" target="_blank">goo.gl/0bchM3</a>

Savamala, Paula Newton, CNN, goo.gl/0bchM3

Za autorku teksta sa naslovne strane nedeljne Politike, ja se diskvalifikujem iz javnog diskursa jer nemam biološku decu. Logično za uređivačku politiku Politike, ovu novinarku i seriju tekstova kojima se diskriminišu žene koje u tridesetim još nisu rodile, jer “daju prednost školi i hedonizmu”. Takođe je logično posegnuti za argumentom isfabrikovanim u najgorim tabloidima, da sam diskriminisala novinarku Pinka zbog ožiljka nastalog porodičnim nasiljem. Šta drugo da kaze novinarka koja mladim Srpkinjama zamera što ne rađaju, dok Romkinje i Albanke to masovno čine “zbog koristi od socijalne pomoći”. Da novinarka Politike čitavih 25 godina ne živi od plate u toj paradržavnoj instituciji (pa i tokom sramne Politikine istorije devedesetih), možda bi znala da se od socijalne pomoci od par hiljada dinara ne mogu odgajati ničija, pa ni albanska deca, kakve god primitivne predrasude ona možda ima o ovim našim sugrađanima. Da je zaista novinarka, znala bi da istraži ponešto o ceni i dostupnosti asistirane reprodukcije u Srbiji i o teškom kvalifikovanju za usvajanje dece, doduše – ne romske. “Ta” se deca “daju” lako i bez pogovora, jer ih valjda u Srbiji novinarke Politike, niko neće. Na kraju, znala bi da je diskriminacija sagovornice na osnovu bračnog stanja i toga što nije obavila biološku reprodukciju, tačno ono zbog čega su njeni tekstovi neuki i fašistički.

Dodala bih nešto pravih podataka do kojih sam došla samo kraćim istraživanjem, a koje nećete naći u seriji Politikinih članaka iz sfere estradnog konzervativizma, koji se bave reprodukcijom mladih Srpkinja: jedan pokušaj vantelesne oplodnje u Srbiji košta 3.000 evra. Da bi žena bila kandidat za besplatnu asistiranu reprodukciju, mora biti u paru i mora ispuniti veoma komplikovane uslove, da bi uopšte dospela na listu čekanja. U Srbiji je asistirana reprodukcija sa doniranim jajnim ćelijama i doniranom spermom – neregulisana, čime se žene (i muškarci) sa neizlečivim nedostacima ili žene bez partnera, iako u reproduktivnim godinama, onemogućavaju da uopšte pokušaju da imaju decu. Utrogestan, lek koji gotovo polovina trudnica koristi barem u nekoj etapi svoje trudnoće, uglavnom je nedostupan na našem tržištu, zbog stalnih nestašica. Klomid ili Klomifen, drugi lek koji je neophodan za izvođenje jedne vrste asistirane reprodukcije, nedostupan je na tržištu i žene u Srbiji ga kupuju “ispod tezge” samo u posebnim apotekama, koje finansijska policija zbog ovoga često zatvara. Jedna inekcija Ovidrela, triger inekcije za asistiranu reprodukciju, košta 40 evra. Ovo su samo neki nabacani podaci do kojih sam došla jednodnevnim istraživanjem. Novinarka Politike se time nije zamarala: ona je žene optužila da ne rađaju jer su besne, nose štikle i pričaju francuski. A meni se čini da, na primer, asistiranu reprodukciju sebi u Srbiji može priuštiti samo neko ko ima platu glavne i odgovorne urednice Politike, a da je sutkinji, profesorki, ekonomistkinji, biološkinji, glumici… potrebno da, za samo jedan pokušaj, odvoji svoj celokupni jednogodišnji prihod. Koga ne mrzi, može dalje da se pozabavi istraživanjem: koliko mladih žena ima siguran i iole prihvatljivo plaćen posao, koliko košta bebi oprema, održavanje trudnoće, bakšiš i mito u srpskim porodilištima, koliko žena se plaši otkaza kada “gazda” otkrije da su u drugom stanju, kakve su posledice na reproduktivno zdravlje žene ostavile traumatične devedesete i brojni ratovi, uključujući i bombardovanje, zbog čega je ženi bez partnera nedostupan program IVF-a ili inseminacije i zašto se za rezultate spermograma plaća nekoliko hiljada dinara u privatnim laboratorijama jer su državne nesigurne i dugo se čeka… Novinarka Politike to neće uraditi, jer bi to značilo da se zaista i bavi novinarstvom, a ne rasturanjem ideološke mržnje i promocijom novog konzervativizma.

“Могу да имам разумевања за чињеницу да ме наше читатељке питају зашто их оптужујем за хедонизам када немају ни за хлеб, али када ме то пита жена француског амбасадора, онда моје разумевање за „изгубљене у преводу” почиње да се круни”.

Ovo je zaključna rečenica teksta novinarke Politike, koja pojašnjava rakurs diskvalifikacije moje ličnosti u ovoj nazovi polemici. Po zanimanju sam vanredna profesorka državnog univerziteta, po obrazovanju doktorand istog, po vokaciji dramska književnica sa šest Sterijinih nagrada, a za novinarku Politike ja sam samo nečija žena koja nije rađala. Da sam žena radnika u fabrici, ona bi saslušala moje mišljenje, jer ima poverenje u mog muža: u patrijarhalnom sistemu koji ona zastupa, identitet žene definisan je identitetom muškarca kome “pripada”. U međuvremenu, zbog mog “lagodnog života” i pitanja da li imam decu (kako se dalje razmatra među komentatorima Politike, a moderator to dopušta), “Ciganke” i “Šiptarke” se množe, uzimajući naše pare od socijalne pomoći. Evo zašto mislim da je ovo klasičan primer fašizma, usto i veoma glup, a da ne znam ništa lično o novinarki koja ovakve tekstove potpisuje, niti ispitujem za koga je udata (i da li), koliko zarađuje (više od mene) i koliko puta je uspešno iznela trudnoću. Jasno mi je da je ovo tabloidni zaokret Politike u borbi za čitanost; time se i sama novinarka otvoreno hvali, govoreći da su njeni tekstovi najčitaniji prethodnih nedelja. Ako pogleda koji su drugi tekstovi u istom rangu čitanosti u ostalim novinama, videće da su u pitanju izveštaji o smrti baš tridesetogodišnje žene u luksuznom hotelu, čija se privatna veza sa oženjenim muškarcem stavlja pred javnost i time tumači specifična vrednost pokojnice, kao i izveštaj sa sahrane jedne starlete, čija majka nije imala da plati ni za ukop, uprkos slici glamuroznog života koji je pred tom vrstom javnosti nesrećna devojka hinila. Novinarski posao je i istražiti odakle takva pomama za prikazivanjem lažnog luksuza, zašto su naši mediji prepuni derogativnih tekstova o ženama iz tog “hedonističkog” spektra, zašto je, uz tekst novinarke Politike, najčitaniji i tekst o elitnoj prostituciji u estradnim redovima gde su najverniji klijenti političari koji vode zemlju i zašto se mlade devojke sve više ugledaju na taj i takav stil života, u kom je jedini cilj – dobro se udati i što pre roditi dete, da bi se obezbedila alimentacija bogatog “vlasnika”. Sve je to zadatak za ozbiljno novinarstvo, a ne samozadovoljno ad hominem vređanje neistomišljenice, usto i slabo obavešteno. Ja, naime, nisam žena francuskog ambasadora.

Peščanik.net, 24.12.2014.

Srodni linkovi:

Ana Jovanović – Čuvarke patrijarhata

Vesna Pešić – Ženski hedonizam, još jedna nacionalistička mantra

Ad hoc grupa – „Novi feministički poreci“ otpisuju udarac

Ana Jovanović – Feministkinje su vas upozoravale

TEMA – FEMINIZAM