Odluka Visokog saveta sudstva da zatečenim sudijama koji nisu reizabrani „prestaje sudijska funkcija sa 31. decembrom 2009. godine“ doneta je 25. decembra 2009. godine. Mesec dana kasnije ta odluka im je dostavljena, sa obrazloženjem koje ne sadrži ni razloge ni pouku o pravnom leku.

Ipak, dobro je što je odluka uopšte doneta. Njenim dostavljanjem otvoren je put žalbi Ustavnom sudu. Na tom putu je prepreka koju valja savladati. Ona je verbalna, a čini je tvrđenje donosilaca da se odluka ne može pobijati žalbom Ustavnom sudu, zato što je doneta u postupku opšteg izbora, a ne reizbora ili razrešenja, i zato što pravo na ovu žalbu imaju samo sudije koje su birane prvi put, ukoliko im po isteku trogodišnjeg mandata Visoki savet sudstva ne poveri stalni mandat.

Ova prepreka nije ozbiljna i lako se može savladati.

Postustavni opšti izbor sudija ima dvojaki karakter. Za lica koja se prvi put biraju, on je – izbor. Za zatečene sudije on je – reizbor. I etimološki. I pravno. Zatečene sudije su, članom 100. stav 4. (prva rečenica) Zakona o sudijama, izjednačene sa sudijama koje Narodna skupština prvi put bira na sudijsku funkciju. Da bi te sudije dobile stalni mandat, Visoki savet sudstva ih mora ponovo birati, kao što će, u skladu sa članom 147. stav 3. Ustava i članom 52. stav 1. Zakona o sudijama, nakon tri godine, ponovo morati da bira i sudije koje su to postale prvi put. I zatečene i nove sudije dobile su mandat od Narodne skupštine, a stalni mandat im može poveriti samo Visoki savet sudstva. Da bi ga i zatečene sudije dobile, moraju biti podvrgnute opštem izboru, pa je on za njih reizbor, sviđalo se to nekom ili ne.

Zatečene sudije kojima u postupku reizbora nije poveren novi mandat, zaista nisu razrešene. Ali, njima je prestala sudijska dužnost, odnosno funkcija, kao što će, po članu 61. Zakona o sudijama, prestati i sudijama koji su prvi put birani a ne budu izabrani na stalnu sudijsku funkciju. Ova odredba jednako važi i za prvi put birane i za zatečene sudije. A ako je tako, onda i neizabrane zatečene sudije imaju pravo da odluku Visokog saveta sudstva pobijaju žalbom Ustavnom sudu. To im pravo jemči sam Ustav, čiji član 148. glasi: „Odluku o prestanku sudijske funkcije donosi Visoki savet sudstva. Protiv ove odluke sudija ima pravo žalbe Ustavnom sudu. Izjavljena žalba isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe“. Prema članu 67. stav 1. Zakona o sudijama, žalba Ustavnom sudu podnosi se u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke o prestanku funkcije.

Žalbu Ustavnom sudu iz člana 148. Ustava ne treba brkati sa ustavnom žalbom koja se, po članu 170. Ustava, izjavljuje protiv pojedinačnih akata i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju Ustavom zajemčena ljudska ili manjinska prava i slobode, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Ko ima pravo žalbe Ustavnom sudu ne može podneti ustavnu žalbu. I obrnuto.

Visoki savet sudstva doneo je odluku o prestanku sudijske funkcije neizabranim zatečenim sudijama – bez pouke o pravnom leku. To neće uticati na njihovo pravo da žalbom Ustavnom sudu pobijaju donesenu odluku (pored ostalog i zbog toga što te pouke nema). Odbijanje žalbe pali zeleno svetlo na putu prema Evropskom sudu za ljudska prava.

 
Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union

Danas, 23.02.2010.

Peščanik.net, 23.02.2010.