Visoki savet sudstva je 25. decembra 2009. godine doneo odluku da zatečenim sudijama koji nisu reizabrani „prestaje sudijska dužnost sa 31. decembrom 2009. godine“. To je izvesno. Sve ostalo, nije.

Nereizabrane sudije podnele su pojedinačne prijave, pa je Visoki savet sudstva bio dužan da svakom od njih, a ima ih 837, saopšti razloge zbog kojih on lično nije izabran. Umesto toga, on ih je depersonalizovao šapilografiranim kolektivnim obrazloženjem, kao da su sijamski blizanci ili kolhoznici. Takvo obrazloženje ne može da podnese ni logika izbornih kriterijuma. Ima ih tri, a pošto se u obrazloženju pominju svi, nezamislivo je da tako velik broj sudija nije ponovo izabran iz istih razloga, odnosno da su svi na isti način nestručni, neosposobljeni i nedostojni. Pošto razlozi nereizbora nisu upojedinjeni, nijedan bivši sudija iz odluke Visokog saveta sudstva nije saznao zašto mu je prekinuta sudijska karijera. Zbog toga se i može reći da u obrazloženju odluke – razloga nema! To se vidi na prvi pogled.

Ali, mene zanima – drugi pogled na to obrazloženje. On je uperen prema Odluci Visokog saveta sudstva o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika suda, čiji član 13. st. 1. i 2. glasi:

„Pretpostavlja se da sudija koji je biran po ranijim propisima i koji u vreme izbora vrši sudijsku dužnost, a prijavio se za izbor u sud iste vrste, odnosno istog stepena, ispunjava kriterijume i merila iz ove odluke.

Ova pretpostavka je oboriva ukoliko postoje razlozi za sumnju da kandidat ispunjava kriterijume i merila iz ove odluke, zato što nije pokazao da je stručan, osposobljen i dostojan za vršenje sudijske funkcije.“

Pošto se većina nereizabranih sudija prijavila u sud iste vrste, odnosno istog stepena, svi su oni zaštićeni citiranom pretpostavkom, pa Visoki savet sudstva nije trebalo da se bavi utvrđivanjem njihove stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, već isključivo razlozima koji tu pretpostavku obaraju. Da tako nije postupao, vidi se i po tome što ni za jednog nereizabranog sudiju nije naveo šta je oborilo pretpostavku o njegovoj stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti. On je pretpostavku naprosto ignorisao. A ona je najzaslužnija što je Venecijanska komisija pozitivno ocenila Nacrt odluke o kriterijumima i merilima za izbor sudija i predsednika sudova, koji je izradila nezavisna radna grupa, čijim sednicama sam imao čast da predsedavam.

Valja naglasiti da je Nacrt odluke sadržao još dve važne odredbe: jedna je predviđala da se kandidatu mora omogućiti izjašnjavanje o dokazima kojima se obara pretpostavka o njegovoj stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, a druga da se podaci o razlozima za sumnju u dostojnost kandidata pribavljaju od inspekcijske službe ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa, Nadzornog odbora i Velikog personalnog veća u Vrhovnom sudu Srbije, sednice svih sudija suda u kome je kandidat vršio sudijsku dužnost i predsednika tog i neposredno višeg suda.

Iako su ove odredbe bile verifikovane u Venecijanskoj komisiji, Visoki savet sudstva ih je izostavio iz Odluke o kriterijumima i merilima za izbor. Eliminisanjem prve, Visoki savet sudstva je uskratio pravo kandidatu da se suprotstavi tvrdnjama da nije stručan, osposobljen i dostojan za obavljanje sudijske funkcije. Eliminisanjem druge, Visoki savet sudstva je omogućio da se podaci o kandidatima pribavljaju i od Bezbednosno-informativne agencije. U prvom slučaju, stradala je odredba člana 36. stav 1. Ustava, koja svakom učesniku postupka pred državnim organom jemči jednak položaj, a to znači i pravo da se izjasni o tvrdnjama druge strane. U drugom slučaju, stradala je odredba člana 42. stav 3. Ustava, koja zabranjuje upotrebu podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni.

Sve ovo ukazuje da se Visoki savet sudstva, u postupku opšteg izbora, nije sa potrebnom pažnjom odnosio prema zatečenim sudijama. Da jeste, ne bi se desilo da sudijsku funkciju poveri nekima koji su učestvovali u izbornim krađama, koji su bili u sukobu interesa, koji su ugađali dnevnoj politici, koji su bili neuspešni ili neažurni, za koje su utvrđeni razlozi za razrešenje, koji su remetili javni red i mir, koji su praktikovali nasilje u porodici ili na drugi način narušavali ugled suda, a da je ne poveri nekima koji su izuzetno uspešno obavljali sudijsku funkciju, bili efikasni, savesni, profesionalni i posvećeni pozivu.

Ipak, dobro je što je odluka o prestanku dužnosti nereizabranim sudijama doneta. Dostavljanjem te odluke otvoren je put njenog pobijanja pred Ustavnim sudom, odnosno Evropskim sudom za ljudska prava. Tim putem je većina nereizabranih sudija već krenula.

 
Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union

Danas, 02.02.2010.

Peščanik.net, 03.02.2010.