Francis Ford Coppola, The Conversation http://goo.gl/eQ7Sy3

 
Curenje podataka iz policije

Surova logika profita najčešći je razlog kojim zgrožena javnost objašnjava naslovne strane tabloida ispunjene detaljima iz privatnog života žrtava ubistava ili silovanja, i njihovih porodica. Dok mu je pažnja prikovana na ’sočne’ podatke kojima se filuje medijski profil osumnjičenog za teške zločine, čitalac ili gledalac je svestan da učestvuje u neovlašćenom zadiranju u privatnost i za to je spreman da osudi bezočne medije u poteri za većim tiražom.

Tabloidi uobičajeno tvrde da su ovakve priče rezultat istraživačkog novinarstva, u ime opravdanog interesa javnosti – dok su zapravo na delu direktno ugrožavanje krivične istrage i eventualnog sudskog postupka, te narušavanje ljudskog dostojanstva i prava na privatnost. Umesto učesnika u ozbiljnoj javnoj debati, građani su pritom svedeni na puke posmatrače spektakla krvi, bede i sramoćenja.

Na drugom kraju tabloidizacije nalaze se anonimni izvori ’bliski istrazi’, iz nikad do kraja regulisanog lanca ovlašćenja i odgovornosti u policiji, posebno kada je reč o pristupu osetljivim podacima.

Za razliku od medijskog razvlačenja žrtava, objavljivanje podataka iz predistražnih postupaka u slučajevima korupcije ili sličnih, politički osetljivih afera, retko nailazi na osudu. Javni progon osoba koje su iz različitih razloga markirane kao neprijatelji čini se da je još uvek društveno prihvatljiv, i teško se obuzdava čak i kada ugrožava samo procesuiranje potencijalnog krivca.

„Neretko se u Srbiji dešava da su informacije za koje postoji verovanje da ih MUP poseduje izvučene iz policije i objavljene u javnosti ili predate određenim pojedincima“, konstatuje se u jednoj od analiza Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, think tanka koji se posebno bavi reformom sektora bezbednosti u Srbiji. „Često su takve dobijene informacije plasirane u javnost zbog različitih političkih interesa ili ličnih interesa pojedinaca. Takvim činom moguće je ugroziti bezbednost, istragu, privatnost i pretpostavku nevinosti.“

Stručnjaci godinama upozoravaju na pravne praznine i propuste koji se tiču zaštite podataka u sektoru bezbednosti, a koji omogućavaju „curenje“ informacija iz istražnog postupka. Kako se navodi, problem je u tome što većina policijskih informacija cirkuliše interno u nadležnom ministarstvu, te nije jasno uređen pristup podacima. „Drugi problem predstavlja to što se ne pokreću istrage nakon curenja informacije, te se sankcije za takvo ponašanje ne primenjuju. Teško je u policiji odrediti izvor iz kog curi informacija. Za razliku od BIA gde je tok informacija unapred određen, u policiji to nije tako. Pored toga, curenje informacija veoma je teško dokazati“, navodi se u analizi BCBP.

Prema postojećem Zakonu o policiji, odavanje poverljivih podataka utvrđenih zakonom ili drugim propisom neovlašćenim licima predstavlja tešku povredu službene dužnosti. Za ovu povredu dužnosti predviđen je, kao najoštrija kazna, prestanak radnog odnosa. Krivičnim zakonikom predviđena je sankcija od šest meseci do osam godina zatvora, u zavisnosti od motiva osobe koja je odala podatke.

Posebno pitanje kršenja privatnosti u okviru službi bezbednosti predstavlja neovlašćena primena takozvanih specijalnih istražnih mera tokom prikupljanja dokaza, koje između ostalog obuhvataju uvid u baze zadržanih podataka telefonskih i internet operatera i druge oblike praćenja.

Nadzor koji je nad operaterima telefonije pre dve godine sprovela kancelarija Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti pokazao je da su prema podacima samo jednog operatera, jedinog koji je aktivirao aplikaciju kojom se registruje frekventnost pristupa zadržanim podacima, državni organi tokom jedne godine pristupili preko 270.000 puta zadržanim podacima o telefonskim komunikacijama. Najveći broj pristupa iz ovog korpusa izvršio je MUP, odnosno Uprava kriminalističke policije kao posebna organizaciona celina koja ima pravo da primenjuje posebne mere.

„Skupštinski odbor za odbranu i unutrašnje poslove nije do sada vršio nadzor nad merama koje primenjuje UKP. Najpre, nije jasno koji je od dva odbora nadležan da vrši nadzor nad primenom posebnih mera. Odbor za odbranu i unutrašnje poslove kontroliše i nadzire rad MUP-a, dok je Odbor za kontrolu službi bezbednosti ovlašćen da vrši nadzor zakonitosti primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka uopšte“, upozoravaju iz BCBP.

Primena posebnih dokaznih radnji policije uređena je novim Zakonikom o krivičnom postupku (čl. 161 do 168) koji je uneo značajne pozitivne izmene u odnosu na prethodni. Utvrđeno je tačno za koja krivična dela je moguće primeniti posebne dokazne radnje; moguće ih je jedino primeniti na osnovu odluke suda a primena je uslovljena principom srazmernosti. Međutim, kako navode stručnjaci Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, izostavljena je obaveza službenog lica da upozori svako lice koje sazna podatke koji su prikupljeni posebnim dokaznim radnjama u bilo kom svojstvu na dužnost čuvanja tajne što može da uzrokuje „curenje informacija“.

Takođe, u situaciji kada sudija za prethodni postupak odbije predlog javnog tužioca za primenu posebne dokazne radnje postoji mogućnost žalbe protiv tog rešenja o čemu odlučuje veće suda. To se javlja u praksi iako u delu koji obrađuje posebne dokazne radnje ne postoji takva odredba već se to crpi iz člana 467 ZKP-a. Mogućnost žalbe za primenu posebnih dokaznih radnji bi trebalo ukinuti jer omogućava svojevrsnu lagodnost prilikom podnošenja zahteva za primenu posebnih dokaznih radnji ako nisu ispunjeni svi uslovi koje Zakonik o krivičnom postupku traži.

Analitičari ukazuju da potpuna primena posebnih dokaznih radnji zavisi od saradnje policije, tužilaštva i sudova koja trenutno nije odgovarajućeg kvaliteta. Sudovi imaju presudan značaj kada je reč o upotrebi posebnih dokaznih radnji jer sudije odobravaju i nadgledaju primenu ovih mera. Trenutno je nemoguće proceniti način na kojim sudije odobravaju, a naročito nadgledaju primenu posebnih dokaznih radnji.

 
Privatnost između moći i slobode

Početkom novembra objavljena su dva obimna istraživanja o percepciji privatnosti među korisnicima interneta u „post-Snouden“ svetu. Iako je osetan porast zabrinutosti zbog neovlašćenog narušavanja privatnosti koje sprovodi njihova ili inostrane države, ispitivanje koje je sprovedeno u 24 zemlje pokazalo je da je svega trećina anketiranih preduzela dodatne mere zaštite nakon otkrića o neselektivnom nadzoru komunikacija desetina miliona ljudi širom sveta.

Drugo istraživanje, ograničeno samo na stanovnike SAD, otkrilo je još veći jaz između stavova i postupaka prosečnog korisnika interneta – sredstva komunikacije koju građani smatraju najbezbednijim upravo su ona koja se sve manje koriste. Iako je većina anketiranih pokazala da je upoznata sa razmerama kršenja privatnosti od strane državnih službi kao i sa zloupotrebama privatnih podataka u komercijalne svrhe, ispostavlja se da građani ipak prihvataju nužno zlo života u digitalnom dobu ili svoje podatke naprosto menjaju za besplatan ili olakšan pristup onlajn servisima.

Sudeći po domaćim medijima, i prosečan korisnik interneta u Srbiji je prilično dobro obavešten o kršenju privatnosti – u Americi. Detalji afere ’Snouden’ praćeni su u domaćoj štampi s dužnom pažnjom od samog početka, sve do nedavne odluke američkog Senata da odloži raspravu o reformi tajnih službi i strožem zakonskom okviru. Kada se ova tema prenese na lokalni teren, međutim, do naslovnih strana stiže tek pokoji senzacionalizam o navodnom prisluškivanju najviših predstavnika vlasti, posle čega najčešće ne usledi nikakav formalni epilog.

Jedini izvor proverenih informacija o ’nadzoru nadzirača’ i drugih aktera koji raspolažu tehnikom i interesima da sprovode masovno prikupljanje, skladištenje i obradu ličnih podataka građana, jeste Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti, ali izveštaji te kancelarije retko zasluže više od kratke vesti u društvenoj rubrici.

Nalazi Poverenika tokom nadzora nad radom fiksne i mobilne telefonije, kao i preliminarni izveštaj iz prve faze nadzora internet operatera sugerišu da je javnost u Srbiji zapravo već dobila svoja ’snoudenovska’ otkrića. Saznali smo da državni organi – policija, tužilaštva, tajne službe – rutinski krše ustavne i zakonske odredbe koje odstupanja od načela tajnosti komunikacije dozvoljavaju samo na osnovu odluke suda. Pokazalo se da u kršenju zakona učestvuju državne i privatne kompanije kojima plaćamo ne samo telefonske i internet usluge, već i za garancije njihove tajnosti.

Podatke o građanima prikuplja niz privatnih i državnih aktera, često bez zakonske osnove, u neopravdanoj razmeri, bez odgovarajućih uslova koji garantuju bezbedno čuvanje i obradu. Zdravstvene ustanove, banke, trgovci, škole, kadrovske službe, organizatori fudbalskih utakmica…

Prema nezvaničnim saznanjima u vreme hakerskih napada na Peščanik i druge sajtove, policijska onlajn istraga obuhvata i ’doksovanje’ – prikupljanje informacija sa profila na društvenim mrežama koje korisnici dele sa svojim prijateljima – što, za razliku od sličnih specijalnih mera u „oflajn“ okruženju, nije posebno uređeno. Kada su po privatnoj tužbi osuđeni članovi jednog ovdašnjeg foruma ili kada je, zbog navodnog dizanja panike, privedeno desetak osoba zbog pisanja na fejsbuku, lokalna internet zajednica ostala je bez odgovora na pitanje kako policija dolazi do podataka o identitetu korisnika.

Odgovor je najčešće jednostavan – zahvaljujući strahu od vlasti i nepoznavanju sopstvenih prava.

Čini se da je za promene, nažalost, malo ko zainteresovan. Sredinom oktobra kancelarija Poverenika predstavila je novi model zakona o zaštiti podataka o ličnosti; za promenu postojećeg iz 2008. administracija je već probila nekoliko rokova koje je sebi zadala. Na novinarski upit o zvaničnom stavu stranke prema privatnosti građana i zakonskom okviru za njenu zaštitu u Srbiji, nije se odazvala nijedna parlamentarna stranka kao ni veće vanparlamentarne partije i pokreti.

Meren prostorom koji se ovoj temi posvećuje u medijima ali i tek nekolicinom nevladinih organizacija u čiji delokrug spada pravo na privatnost, ni interes šire javnosti zasad ne ohrabruje.

O regresiji prava na privatnost vodi se živa rasprava, ne samo u zapadnim demokratijama, uz bitna pitanja hipertrofije bezbednosnih mera i objektivnih pretnji novih oblika terorizma i organizovanog kriminala. Kao posebno osetljiv problem ukazuje se nejasna granica između prava na privatnost i prava na slobodno informisanje, potrebe da se zaštite uzbunjivači i kazne odgovorni za curenje informacija. Važno upozorenje glasi da preterano mešanje države dodatnom regulativom najčešće nosi više štete po građanske slobode nego što koristi pravima.

Tenzija između ovlašćenja i sloboda, prelomljena kroz prizmu prava na privatnost potvrđuje da zaštita podataka o ličnosti nije banalno tehničko pitanje obrade informacija, već jedno od temeljnih političkih pitanja u zajednici.

 
Pravo Danas

Peščanik.net, 24.11.2014.

* Izradu ove publikacije je finansijski podržala Ambasada Kraljevina Norveške u Beogradu. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške.

Srodni link: Milica Jovanović – Pravo na privatnost (1)