Nedavno objavljeno istraživanje BIRN-a je na slučaju generala policije optuženog za trgovinu uticajem, nesumnjivo potvrdilo sumnje da tužilaštva u Srbiji prikupljaju dokaze i informacije tako što koriste moćne softvere (malvere) kakvi su u svetu ozloglašeni Predator i Pegazus, koje osumnjičenima u telefone instaliraju pripadnici Bezbednosno-informativne agencije.
BIRN je inače i ranije, još pre dve godine, upozoravao da je vlast Srbije nabavila ove softvere i da ih koristi. Da je Srbija jedna od korisnica malvera Predator objavili su i stručnjaci za bezbednost, u globalnim relacijama vrlo autoritativnog, kanadskog Citizen Laba. Isto je potvrdio i Gugl. A krajem prošle godine Amnesty International i SHARE Fondacija otkrili su da su dvoje predstavnika civilnog društva u Srbiji bili meta Pegazusa, dok su nešto kasnije saopštili da su pronašli tragove koji ukazuju da je Pegazus korišćen za špijuniranje još nekih članova civilnog sektora.
Reč je o softveru čija primena podrazumeva izuzetno visok, do skoro gotovo nezamisliv stepen intruzivnosti. Međunarodne organizacije za ljudska prava već dugo upozoravaju da se, mada bi trebalo da služi za suzbijanje kriminala i terorizma, i to samo uz sudsko odobrenje, on nekontrolisano koristi za tajni nadzor političkih oponenata, aktivista civilnog društva, kritičara i novinara, pa zato čak predlažu i da se upotreba ovakvog softvera za nadzor zabrani.
Instaliranje ovih softvera je veoma brzo, za onlajn instalaciju je potrebno samo da korisnik klikne na link koji mu je poslat u vidu neke lažne vesti ili reklame. A to podrazumeva potpunu kontrolu komunikacije, kompletan nadzor i snimanje telefonske i internet komunikacije na svim mrežama, pregled svih uskladištenih podataka, čak i poruka koje nisu poslate.
Zbog izuzetno visokog stepena zadiranja u privatnost, apsolutno bitan uslov za upotrebu takvih softvera, uz nesporan legitimitet, morao bi da bude i potpuno neupitan legalitet, dakle postojanje vrlo preciznog zakonskog okvira.
U zemljama u kojima je ovo pitanje zakonski regulisano, poput Nemačke, Francuske ili Holandije, upotreba ovakvih softvera ograničena je isključivo na istrage najtežih krivičnih dela. Pored toga, predviđeno je da službe koji faktički primenjuju mere, moraju na odgovarajući način obezbediti da one budu usmerene na precizno određena lica i uređaje, a da se nepotrebni podaci ili podaci trećih lica brišu. I naravno, povrh svega, predviđa se postojanje efikasnog nadzora nad primenom ovakvog softvera.
Kod nas ne postoji praktično ništa od navedenog. U takvoj situaciji i pri potpunom odsustvu relevantnih informacija, moguće je samo spekulisati o kršenju kojih zakona može biti reč. Počevši od ustavnih garancija, preko odredbi Zakona o krivičnom postupku i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, do mogućeg niza drugih zakona. Jer, primera radi, ovakvim nadzorom se lako zadire i u informacije iz komunikacije osumnjičenog sa npr. advokatom ili lekarom, iako su one posebno zaštićene Zakonima o advokaturi i Zakonom o pravima pacijenata.
Istraživanje BIRN-a u navedenom slučaju policijskog generala pokazalo je da su istražni organi, zapravo BIA, i bez, odnosno i pre naredbe suda uspeli da prikupe određene informacije iz komunikacije.
Ako su uspeli u tom slučaju, šta ih sprečava da to ponove i u bilo kom drugom slučaju? Sa kakvim eventualnim posledicama? Načelno, razume se, u normalnim uslovima ne bi trebalo, ni smelo, da za odbranu bude problem da izdejstvuje da se otkloni izvođenje nezakonito pribavljenih dokaza. Ali u uslovima fluidnog zakonodavstva i pravosuđa, čija je samostalnost teško narušena enormnim uticajem izvršne vlasti, to bi nažalost, lako moglo zavisiti od situacije do situacije.
Prema izvorima BIRN-a u Tužilaštvu za organizovani kriminal, ni tužioci, ni sudije koji odobravaju mere tajnog nadzora i praćenja, ne znaju o kojim softverima je reč, niti kako se instaliraju; to zna samo BIA.
Takav odnos nije normalan, neprihvatljiv je. Ne samo zbog eventualnih aktera krivičnog postupka, nego zbog svih građana Srbije kojima Ustav Srbije (član 41) jemči da je „tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva“ a da su odstupanja dozvoljena „samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom“.
U tom kontekstu potpuna neinformisanost pravosudnih organa je zaista više nego zabrinjavajuća. Ako pravosudni organi ne znaju stvarne domete mera koje primenjuju, apsurdno je i pomišljati da su u stanju da te mere kontrolišu i obezbeđuju njihovu usklađenost sa ustavnim garancijama.
A ako tome dodamo i činjenicu da se tajni nadzor uz pomoć softvera o kojima govorimo, ne ostvaruje na klasičan način, pristupom resursima i bazama podataka provajdera mobilne telefonije, već ga direktno sprovodi BIA, pa je praktično nemoguće utvrditi kada počinje i kako se i kada se obustavlja, neizbežno se nameće zaključak da je naša vlast uspela da još jednu ustavnu garanciju ljudskih prava pretvori u bezvrednu floskulu.
Peščanik.net, 14.03.2024.
NOVE TEHNOLOGIJE