Proteklih godina hiljade Albanaca iz Preševske doline izbrisano je iz biračkih spiskova. Policija im je, zloupotrebljavajući Zakon o prebivalištu i boravištu, pasivizirala adrese i ostavila ih bez važećih ličnih dokumenata. Govori Marko Milosavljević iz YIHR-a. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Poslednjih godina veliki broj Albanaca koji žive u Preševskoj dolini izbrisani su iz biračkih spiskova, ali to nije problem za nacionalističke stranke, pošto su oni za njih ionako strano telo, nego je problem što i stranke koje sebe smatraju proevropskim to ne smatraju važnom temom. Izgleda da su se pomirili sa činjenicom da svi Bošnjaci glasaju za bošnjačke stranke, Albanci za albanske, Mađari za mađarske, i da će onda eventualno naknadno sa njima sklapati nekakve koalicije.
Inicijativa mladih za ljudska prava je upravo završila istraživanje u Preševskoj dolini, koje potvrđuje ove sumnje. Marko, vi ste radili na ovom istraživanju i ja ću samo navesti na početku nešto što sam pročitala u njemu, a to je da je recimo samo u opštini Medveđa 2015. godine bilo nešto više od 10 hiljada ljudi na biračkom spisku, a 2022. godine samo 6 hiljada. Zanima me mehanizam, kako se ta stvar, tako da kažem, izvodi? Naravno da nije problem samo to što ti ljudi nisu više na biračkim spiskovima, nego oni imaju i neke druge životne probleme.
Marko Milosavljević: Najveći problem je to što celokupnom zloupotrebom procesa pasivizacije adresa i utvrđivanja prebivališta građana, na neki način albanska populacija, prema onome što smo imali priliku da vidimo i iz samih intervjua sa ispitanicima utvrdimo – da su oni na neki način sada u de facto riziku od apatridije. Izgubili su niz prava, pre svega ne samo biračko pravo, nego i dobar deo njih je ostao bez lične karte koja može da se koristi. Oni kada se negde prijave ili kada negde potraže neki drugi dokument koji je potrebno da izvade, da li idu na ostavinsku raspravu, da li je potrebno da sklope brak ili da izvade neku, bilo građevinsku dozvolu ili dozvolu za bilo koju svrhu, oni se suočavaju sa tim da praktično u punom smislu te reči oni nisu građani ove zemlje.
I ono što je posebno problematično, da je to onako vrlo neselektivno, da ne postoji jasan mehanizam provere tih pasivizacija, jer taj proces izgleda tako što je najčešće potrebno da neko fizičko ili pravno lice, u slučaju Medveđe to je najčešće bila sama opština, koja šalje tu vrstu zahteva o pasivizaciji adresa određenih građana, i onda MUP često automatski kreće da pasivizira adrese ljudima, a onda naknadno ide u takozvane terenske provere. Te provere u velikom broju slučajeva se zapravo ne dešavaju, pa onda ljudi ostanu na cedilu, bez informacije o tome kada će recimo policijska ta patrola doći.
To je posebno problematično zbog strukture ispitanika koji su najčešće stariji, penzioneri, kojima je potrebno da idu do bolnice, do doma zdravlja, da se kreću, ali su oni u strahu od reperkusija državnih organa ostajali po 6 meseci ili više u svojim domovima, i nisu se uopšte kretali. Drugi važan segment ovog mehanizma zloupotrebe jeste u tome što bi bila obaveza policije odnosno nadležnih organa, a to je da dostave rešenje o pasivizaciji, i da to na neki način obrazlože. Ovde nije samo reč o tome da su ta obrazloženja manjkava, odnosno upitno je da li su zakonita, što smo imali priliku da vidimo kroz 60 rešenja o pasivizaciji, gde se ona automatski potpisuju. Najveći problem je upravo nedostavljanje tih rešenja.
Znači, to je eklatantan primer nepostojanja vladavine prava, da vi ukidate, na neki način i označite ljude da oni ne žive na nekoj adresi, a da oni o tome nemaju informaciju. Pritom su to pripadnici nacionalne manjine koji su po zakonima i Ustavu zemlje, višestruko zaštićeni različitim pravnim mehanizmima. Međutim, ovde je sasvim obrnuto: jedan instrument gde bi trebalo da se utvrđuje i dodeljuje novo prebivalište ukoliko nije ono koje je prvobitno navedeno u vašim dokumentima, je upravo iskorišćeno kao pogodna alatka da bi se prekrojila volja građana na izborima, ali i da bi se na neki način pogoršao život jedne nacionalne manjine.
Svetlana Lukić: Jako veliki broj ljudi, da ne kažem stotine hiljada, ne živi na adresi koja im je navedena u ličnoj karti. To su podstanari koji se vode na adresama svojih roditelja, to su studenti koji studiraju ili ne studiraju… Naravno da zakon treba da se poštuje, o prebivalištu i boravištu, ali se očigledno zakon tu selektivno primenjuje.
Marko Milosavljević: Ono što nama govori da je to širi problem, i vi ste ovde naveli, da je to nešto što decenijama nije urađeno na pravi način, i šansa za to je propuštena kada je taj zakon i donet. Govorim o Zakonu o prebivalištu i boravištu građana iz 2011. godine. Kada se usvajao taj zakon, to je bila odlična prilika da se ceo taj domen unutrašnjih migracija uredi i da se pojednostavi procedura promene adrese iz jednog u drugi grad, i tako dalje, i da od toga ne zavisi čitav niz prava koja vam onda zapravo budu uskraćena.
Međutim, mi smo u izveštaju takođe podsetili na jednu izjavu Ivice Dačića, koji je najavio buduću, odnosno potencijalnu diskriminaciju, posebno nad pripadnicima albanske nacionalne manjine, kada je izjavio da se upravo taj zakon donosi da bi se sprečile zloupotrebe da se na jugu Srbije naseljavaju u velikom broju Albanci.
I da se vratim sada na ovo što ste naveli kao veliki strukturalni problem: mi smo takođe to mapirali i zato smo preporučili institucijama države da je potrebno da se o tim statistikama pasiviziranih građana, a posebno po etničkoj strukturi, da takvi podaci moraju biti javno dostupni. Mi smo pokušali da u sklopu izveštaja potražimo te podatke. Jedan deo, numerički, smo dobili. I ono što je interesantno, upravo za Medveđu o kojoj smo počeli da pričamo, nedostaju podaci za poslednje 4 godine. Taj broj je rastao od 2015. godine pa sve do 2019, a onda zapravo nemate podatke o tome.
Pre nekoliko dana je i Evropska komisija u svom izveštaju imala tu jednu rečenicu koju uvek ponavlja kada govorimo o pasivizaciji građana, a to je da policija, odnosno MUP, mora da objasni na koji način se vrše te provere, i da postoje sumnje na diskriminatorno ponašanje prema jednoj nacionalnoj manjini. Ovaj ceo problem pokazuje disproporciju u odnosu na onoga koga vlast označi kao nekoga ko ne pripada, uslovno govoreći, našoj naciji, ko se predstavi kao neprijateljski Drugi, i onda je on odlična meta da ga izuzmemo iz društva i da se ti ljudi onda praktično ne računaju kao građani.
Svetlana Lukić: Vidim po vašem izveštaju da je i predsednik opštine Preševa Arifi tražio svojevremeno od policije u Leskovcu podatke o broju ljudi kojima su adrese pasivizirane, odnosno izbrisane i tada je rečeno iz policije da je od 2011. do 2020. čak više od 4 hiljade adresa pasivizirano. Teško je poverovati da je policija za to vreme 4 hiljade puta izlazila na teren. Dakle, imam utisak da u stvari oni sačekaju da ti dođeš u policiju da tražiš neki dokument, da produžiš pasoš, da produžiš vozačku dozvolu, i onda ti on kaže: E, vaša adresa ne postoji, da tako ljudi nekako budu zatečeni?
Marko Milosavljević: Upravo tako. Mi smo imali čak jedan čudan slučaj, jedan od ispitanika nam je objašnjavao da je saznao tako što je otišao da pribavi jednu od dozvola za kola, onda je saznao da je pasiviziran, i onda kada je čekao da dođe policija da ga proveri da li on zaista živi na toj adresi, a pritom veliki broj tih građana poseduje ugovore o svojim kućama, plaća uredno porez, komunalije… znači, sve dažbine prema državi ti ljudi izmiruju, i ti računi stižu redovno. Ovaj ispitanik je zapravo čekao iza svoje kuće, da vidi da li će se policija pojaviti. Oni su pokucali samo na kapiju i otišli su. I napravili su izveštaj da taj čovek nije tu. Ispričao nam je kako je on jurio za policijom i došao iza njih praktično do policijske stanice i rekao: Ljudi, pa šta vi ovo radite?.
Ovaj slučaj je indikativan, zato što se to i radi, kao da postoje neke norme po kojima se određeni delovi ovih opština, a Medveđa je tu najviše pretrpela, pasiviziraju. I onda ove brojke o razlikama u biračkom spisku zapravo to potvrđuju. Ove stranke koje, eto, sad na ovim lokalnim i parlamentarnim izborima govore da su protiv nasilja, one se moraju takođe odrediti i u ovom slučaju, da ne govorimo samo i isključivo ukoliko nam stiže na Vračaru ili u centralnoj Srbiji nepoznati birač koji kao da nam se uselio u kuće.
I sa tim problemom su povezani i drugi segmenti celog pitanja oko rešavanja kosovskog čvora, da tako kažem, znači upravo nepriznavanje diploma je povezano sa problemom i zloupotrebom pasivizacije, predstavljanje Albanaca u ustanovama Srbije, od policije do nekih drugih, sve to zajedno čini život tih ljudi nemogućim. I tu postoje višestruke zloupotrebe. Imamo takođe i srpske nacionaliste i albanske nacionaliste koji će da zloupotrebe i ovaj fenomen kako bi učaurili te ljude u svoje nacionalističke tabore.
Svetlana Lukić: Tokom NATO bombardovanja veliki broj ljudi iz Preševske doline je prelazio na Kosovo, jer su smatrani petom kolonom u Srbiji i od strane vojske i od policije. Uostalom, tamo je bilo i žrtava, pogotovo u Preševu. Jedan broj se vratio u Srbiju, međutim jedan deo je ostao na Kosovu pa dolazi u Srbiju. Imam osećaj da su oni nekako vrlo zgodna ciljna grupa. Hoću da pitam koje su to grupe ljudi koji su najčešće žrtve ove zloupotrebe zakona?
Marko Milosavljević: Postoji jedna podgrupa o kojoj ste vi postavili pitanje. To su ljudi koji su izbegli, kao što ste rekli, tokom 1999. godine, a jedna grupa takođe i tokom 2000, kada je bio smešten Prištinski korpus u ovim opštinama i kada su se dešavali i ratni zločini ali i druge vrste nasilja nad albanskom populacijom. Dobar deo tih ljudi je sada negde između, u pravnom smislu, zato što mi smo imali priliku i da razgovaramo sa nekoliko ispitanika koji danas žive na Kosovu, koji imaju dokumenta Srbije, i pasoš i ličnu kartu, međutim, zbog vrlo restriktivnog zakona o državljanstvu i takođe zakona koji reguliše prebivalište na Kosovu, oni ne mogu da dobiju dokumente, već često isključivo, i to samo u pojedinačnim slučajevima, ukoliko su u bračnom odnosu sa građanima odnosno građankama Kosova, mogu da dobiju boravišnu vizu, a s druge strane su pasivizirani u Srbiji.
Ti ljudi su odrasli, obrazovali se, radili su, stekli su svoj radni staž uglavnom u opštinama kao što su Bujanovac, Preševo i Medveđa. Neki od njih su radili čak i u Vojvodini, u Beogradu i tako dalje, i oni su sada potpuno nevidljivi. Struktura tih ljudi je sledeća: oni su ili u penziji sa jako malim primanjima, ima među njima i studenata i tako dalje. To je jedna posebna podgrupa koja takođe trpi posledice pasivizacije, odnosno zloupotrebe pasivizacije adresa u Srbiji.
Svetlana Lukić: Čini mi se da za Albance važi još jedna stvar, a to je da veliki broj njih ima rodbinu ili prijatelje u inostranstvu, da tamo odlaze da rade povremene ili privremene poslove, je li, i sada tu nailazimo na taj problem koji je inače vezan za većinu stanovnika Srbije, a to je da ne poštuju tu proceduru prijave privremenog boravka u inostranstvu, ukoliko ostaju tamo duže od 90 dana. To može takođe da bude vrlo zgodan mehanizam i da se on opet selektivno primenjuje tako gde želite, recimo u Preševu a ne u Beogradu i okolini, gde isto veliki broj ljudi ide da radi i ostaje duže od tri meseca, ili ode u posetu negde van zemlje.
Marko Milosavljević: To je posredna diskriminacija, gde vi imate suštinski neutralnu odredbu kao što je pasivizacija, koja bi trebalo da se odnosi na celu populaciju, odnosno na celo stanovništvo jedne zemlje, ali se onda takva jedna neutralna odredba, jedan pravni mehanizam zgodno bira za političke manipulacije. To važi za biračke spiskove, ali i s druge strane za otežavanje položaja upravo ovih grupa koje se ne vide kao građani ove zemlje.
Svetlana Lukić: Pomenuo si da je Evropska komisija u izveštaju napomenula da je ovo problem. Tu ima posla, svakako, za državne institucije, da to provere. Tu bi služba unutrašnje kontrole MUP-a, Poverenik za ravnopravnost građana, je l’ tako, trebalo da proveri i da kaže: Da, to se dešava, ili Ne, molim vas, šta to pričate?, kao što je rekla Gordana Čomić kad je bila ministarka za ljudska i manjinska prava, kad je rekla: Tu se ne sprovodi organizovano brisanje prebivališta.
Marko Milosavljević: Postoje za sada dva slučaja pred Ustavnim sudom, gde su građani potraživali svoja prava, žalili se na ta rešenja MUP-a, a onda i na odluke Upravnog suda, i sada su oni na Ustavnom sudu Srbije. Ono što ćemo mi pokušati da uradimo u narednom periodu je da sa ispitanicima koji su nam dali podatke razmatramo predstavku za jednu među ili interim meru pred Evropskim sudom za ljudska prava, kako bi makar ta institucija na neki način naterala i pritisnula dovoljno sve ove organe koje ste vi naveli, ali pre svega MUP Srbije, da pruži dokaze za svoje tvrdnje, u šta sumnjamo zbog nekonzistentnosti podataka MUP-a o tome da se više toga krije nego što se pokazuje. Ti ljudi sami daju dokaze i žele da potvrde da su zaista građani sa svojom adresom, a obaveza je MUP-a da kada ljudi nemaju svoje prebivalište po službenoj dužnosti utvrde to stanje. Tako da se našla ta siva zona u kojoj je onda vlast, odnosno država u partijskim rukama spremna da gazi prava građana drugih etničkih grupa.
To su ljudi sa imenom i prezimenom i sa svojim odgovornostima. To govorim i zbog jednog podatka koji se nalazi u izveštaju, a to je da su nam često ispitanici govorili da nakon što bi saznali naknadno, bez pisanog rešenja, da su pasivizirani, isti policajci koji su im to saopštili su im govorili da oni suštinski mogu da se prijave, ali ne u ovim opštinama, nego recimo u Beogradu, Somboru, Čačku ili nekom drugom gradu, i da to neće biti problem ukoliko oni, je li, plate određenu sumu novca tim ljudima ili nekim ljudima koje oni znaju. To nam je veliki broj ispitanika potvrdio. Znači, to je bio poziv da se korumpiraju ti policajci, i da jedino tako vi u ovim slučajevima zloupotrebe pasivizacije možete da dobijete novu i validnu adresu.
Svetlana Lukić: Marko, hvala mnogo na razgovoru.
Marko Milosavljević: Hvala vama još jednom na pozivu.
Peščanik.net, 15.11.2023.
KOSOVO