Pitanje odnosa prema ratovima devedesetih nikada nije bilo važno pitanje predizbornih kampanja u Srbiji. Nacionalistička interpretacija ovog perioda istorije ostala je dominantna do danas, pa su zločini počinjeni pre više od 20 godina i dalje otvorena rana postjugoslovenskih društava i aktuelan politički problem.
U posleratnim godinama, koje je trebalo da budu ključne za tranzicionu pravdu, nije došlo do otklona od nacionalizma. Umesto toga, u prvoj deceniji 21. veka zvanična politika sećanja se fokusirala na dalju prošlost i, kroz rehabilitaciju četnika i brisanje narodnooslobodilačke borbe iz javnih prostora i društvenog pamćenja, utrla put istorijskom revizionizmu ratova devedesetih u nacionalističkom ključu.
Malobrojni koraci napred koji su u periodu od 2000. do 2012. učinjeni u oblasti tranzicione pravde obesmišljeni su samom njihovom interpretacijom i odsustvom memorijalizacije. Na primer, izručenje haških optuženika – pre svega Miloševića, Karadžića i Mladića – tadašnji funkcioneri su predstavljali kao gorku pilulu koju je neophodno progutati na putu ka Evropskoj uniji; na mestima na kojima su otkrivene masovne grobnice sa telima ubijenih Albanaca nema nikakvih spomen-obeležja, a o operaciji skrivanja tela se u javnom diskursu dosledno ćuti; deklaracija skupštine Srbije o Srebrenici, koja istovremeno i osuđuje i negira genocid, nije sprečila nastavak poricanja genocida, relativizacije zločina i degradacije žrtava – i to na najvišem državnom nivou.
Dok nam predstavnici sadašnje vlasti govore da treba da se okanemo prošlosti i gledamo u budućnost, oni su zapravo ti koji nas drže zarobljene u prošlosti – štiteći murale posvećene ratnim zločincima i najavljujući stvaranje „srpskog sveta“. U opoziciji, malobrojni su spremni da se jasno odrede po pitanju ratova devedesetih. Mnogi tvrde da su ratni zločini za građane Srbije 2022. potpuno irelevantna tema, završena priča, pa čak i sredstvo sadašnje vlasti da na perfidan način dezavuiše protivnike. Međutim, odnos prema zločinima je aktuelan problem, politički važan iz više razloga.
Iako su se zločini desili pre više od 20 godina, oni nisu stvar prošlosti, jer mnoge porodice žrtava još uvek nisu dobile ni minimum pravde. Na primer, Republika Srbija uporno odbija da prizna status civilnih žrtava rata svojim državljanima, stanovnicima Sandžaka, koji su oteti i ubijeni tokom devedesetih. Zbog diskriminatornih zakonskih rešenja, njihove porodice ne mogu da ostvare pravo na skromnu materijalnu naknadu a, kao i brojne druge porodice, ne mogu da dobiju ni simboličku satisfakciju u vidu priznanja odgovornosti. Da bi svim žrtvama bilo vraćeno dostojanstvo, neophodno je da se odnos državnih institucija prema ratovima devedesetih promeni.
Ratni zločini su aktuelna tema i zbog toga što procesuiranje odgovornih nije završeno. Mnogi za koje postoji osnovana sumnja da su počinili teška krivična dela tokom ratova ne samo da slobodno žive u Srbiji, nego neki od njih uživaju i društveni ugled – obavljaju javne funkcije ili se pojavljuju u medijima kao politički analitičari i zvanični tumači prošlosti. Na predstojećim izborima, nosilac liste koalicije NADA, koju čine POKS, DSS i 25 udruženja građana, biće penzionisani general Božidar Delić, protiv kojeg je Fond za humanitarno pravo 2008. podneo krivičnu prijavu za ratni zločin u selu Trnje na Kosovu. Optužnica protiv Delića nikada nije podignuta. Pored toga, optuženi za ratne zločine u susednim državama izbegavaju suđenja prostim prelaskom na teritoriju Srbije. Pravosnažno osuđeni koji su odslužili kazne dobijaju od države resurse i prostor za negiranje sudski utvrđenih činjenica, učestvuju u zvaničnim proslavama, u emisijama na Radio televiziji Srbije i bivaju odlikovani državnim odlikovanjima.
Princip nekažnjivosti za ratne zločine preslikava se i u ostale oblasti društva i politike. Kada se tome doda činjenica da su zaštićeni i nedodirljivi oni koji su bili umešani u najteže zločine, poput ubistava i progona, ne možemo očekivati da neće biti zaštićenih počinilaca drugih krivičnih dela. Ovome svedočimo već dugi niz godina.
Političke opcije koje žele Srbiju kao državu svih njenih građana, moraju sve žrtve ratova tretirati isto, bez obzira na njihovu etničku pripadnost. A ovo opet zahteva radikalnu promenu odnosa prema prošlosti ka tome da se žrtve ne dele na „naše“ i „njihove“, već da sve uvek budu naše. Slično važi i za odnose sa susedima: bez suočavanja sa prošlošću, dobrosusedski odnosi su teško zamislivi. Kao što nas iskustvo uči, ekonomska saradnja nije dovoljna – jer danas, i pored ekonomske saradnje u regionu (od koje, po pravilu, profitira manjina), strah od izbijanja novih oružanih sukoba je konstantno prisutan i često podgrevan etnički motivisanim incidentima. Priznavanje odgovornosti i sudski utvrđenih činjenica je neophodna garancija neponavljanja.
Odnos prema ratnim zločinima nije samo to, već je i pokazatelj odnosa prema nacionalizmu u širem smislu. Negiranje i relativizacija zločina – kao bitan deo nacionalističke ideologije – drže nas zatvorene u granicama etničkih grupa i otežavaju izgradnju različitih oblika solidarnosti na postjugoslovenskom prostoru. Za to vreme, politička klasa je sigurna – jer za probleme uvek može da okrivi etničkog Drugog i da kroz proizvodnju nacionalne ugroženosti skrene pažnju sa svih ostalih pitanja – od zaštite životne sredine do radnih prava.
Konačno, na vlasti u Srbiji su mnogi koji su bili na vlasti i devedesetih godina. Umesto o Velikoj Srbiji, danas govore o „srpskom svetu“, ali uverenja su im ostala ista. Oni nastavljaju da profitiraju na ratovima tako što, kroz izgradnju nacionalnih mitova, ubeđuju obespravljene i osiromašene ljude da im vraćaju ponos. Oni su danas tu gde jesu i zbog toga što se Srbija nikada nije suočila sa sopstvenom odgovornošću za zločine devedesetih, pa su pojedinci i političke stranke koji su tad bili deo državnog aparata ostali ne samo relevantni u javnom životu, nego su se i vratili na najviše političke funkcije.
Teško je zamisliti temeljnu promenu sistema bez promene odnosa prema ratovima devedesetih. Međutim, često se mogu čuti komentari da su političke opcije koje zagovaraju drugačiju politiku sećanja unapred osuđene na poraz – jer većina ljudi nikada ne bi glasala za takvu politiku. Ideološki aparati države već decenijama održavaju etnički nacionalizam na mestu vladajuće ideologije, pa je očekivano da mnogi građani imaju nacionalističke stavove – pogotovo na temu ratova devedesetih, gde je svako tumačenje koje odudara od zvaničnog dosledno i sistemski skrajnuto. Ipak, poplava grafita posvećenih Ratku Mladiću nije spontana akcija građana, već kampanja koju organizuje država, dok su na drugoj strani samoorganizovani građani koji grafite uništavaju. Niti je nacionalizam autentični narodni sentiment koji će zauvek biti tu. Biće tu sve dok mu se ne suprotstave činjenice i ponude drugačije ideologije i politički programi u kojima će se građani prepoznati. Podilaženje nacionalizmu se već pokazalo kao loša strategija promene.
Autorka je koordinatorka aktivnosti programa memoralizacije u Fondu za humanitarno pravo.
Peščanik.net, 08.02.2022.
REVIZIJA ISTORIJE