East London street art, foto: Miljana Radivojević
East London street art, foto: Miljana Radivojević

Kada se američki predsednik Tramp poslednjeg dana juna susreo sa Kim Džong Unom rekao je, pored ostaloga, da je rat glupost. Rat nije glupost nego najgora gadost koju je čovečanstvo izmislilo i nije u stanju da je se otrese ni u ko zna kojem milenijumu od kad je praktikuje.

Rat je u osnovi otimanje tuđega. Najsofisticiranija ideologija otimanja je neoliberalizam i zato ta dva pojma vrlo skladno funkcionišu zajedno. Čak i kada, kao u našem slučaju, rat liči na eksploziju genetskog ludila nacionalizma, iza uvek stoji neki interes u ime kojega je to ludilo probuđeno. U našem slučaju to je bilo rađanje nove kapitalističke klase i njena prvobitna akumulacija kapitala. Bilo je to stvaranje poretka sreće za nesrećne u prethodnom društvu.

Ne bih predaleko u prošlost. Dovoljno je prisetiti se kako je masovno i snažno bilo pacifističko verovanje posle Prvog svetskog rata da nikada više rata neće biti i kako se danas posle još jednog svetskog rata i bezbroj lokalnih, sve žešće najavljuju novi i novi. Rat više nije izuzetak, on je pravilo i najskuplja privredna grana, obilato subvencionisana parama poreskih obveznika. Nikada nisam naišao da se neki liberalistički, neo ili bez tog neo, kritičar državnog rasipanja para, kakvima su puna usta „ušteda“ na troškovima za obrazovanje, zdravstvo ili kulturu, obrušio na izdatke za vojsku, za rat, za ubijanje. Nijedna privredna grana ne angažuje toliko stručnjaka, naučnika i intelektualaca kao vojska. Samo SAD, za istraživanja u oblasti usavršavanja sredstava za ubijanje i manipulisanje ljudima, izdvajaju 200 milijardi dolara godišnje. Ostali ne publikuju podatke, ali je sigurno da procentualno ne zaostaju.

Američki neokon časopis „The National Interest“ objavio je u septembarskom izdanju pompezan i zastrašujući tekst pod naslovom: „Rusi imaju oružje Sudnjeg dana“. Tu sam konačno došao do dokaza za tezu koju sam slutio – interesni dosluh između vojnih lobija svih suprotstavljenih strana da naduvavaju opasnosti kako bi iz svojih budžeta izvukli što više novaca. Kraj kolonijalizma nije usledio zbog masovnosti pokreta nesvrstavanja već zato što su se cene sirovina posle Drugog svetskog rata strmoglavile (počeo je proces recikliranja) i učinile da ratovanje i održavanje kolonija od prihoda postanu trošak za državne kase. Osim za naftu, plemenite metale i po neko „ispravljanje istorijske nepravde“ nije imalo smisla ratovati i držati kolonije. Moćna vojna industrija i kapital koji je iz nje cedio profit bili su na ivici da posle sporazuma SALT (Strategic Arms Limitation Talks) i opšteg popuštanja napetosti dožive one biblijske sušne godine. Nauka, pamet, znanje i visprenost upregnuti u vojne potrebe našli su jednostavno i efikasno rešenje – konstruisati neprijatelja što jačeg i što bezobzirnijeg da bi se iz budžeta sopstvene zemlje iscedilo što više za naoružanje. Rusofobija je zamenila strah od SSSR-a, a strah od Kine strah od komunizma. Amerika, jedina zemlja koja ima povelju „Slobode od straha“ – napravila je na strahu izvor superprofita za trgovce smrti.

Reč je o tome da su ukupni vojni izdaci u svetu prema podacima SIPRI (Stockholm International Peace Research Institute) u 2018. iznosili rekordnih 1.822 milijarde dolara. Ne bih da se služim onim populističkim metodama, pa da kažem kako bi se tim parama mogla iskoreniti glad, svoj deci sveta pružiti besplatno školovanje, od Afrike napraviti raj u koji bi ljudi hrlili umesto što beže iz nje… Sve je to možda matematički održivo, ali nije održivo u konfliktu sa ljudskim naravima i sistemom koji je dominantan, a bazira se na nejednakosti i pohlepi. Šta se stvarno može postići pokazuje Kostarika.

Bez obzira da li je privatna ili državna, vojna industrija uživa monopol jer se preko nje bogati vladajući sloj. Da bi se oružje bolje prodavalo valja neprekidno potpirivati strah. Na NATO brifingu 15. oktobra američka ambasadorka pri toj organizaciju digla je tenziju skoro do najave rata. „Naš odgovor biće obaranje bilo koje rakete iz Rusije“. Bezočno, budući da je njen predsednik poništio ugovor o kontroli raketa srednjeg dometa. Naravno ni Rusija nije naivna – izbacila je dovoljno novog oružja da bude jasno kako nije sedela skrštenih ruku za vreme trajanja sporazuma.

U razgovoru sa italijanskim predsednikom Matarelom 21. oktobra, predsednik Tramp se, uz ostalo, jadao: „Vojnoindustrijski kompleks želi da nas navede da uđemo u otvorene sukobe kako bismo prodavali više oružja“. Još u doba Obame, kada on za dva mandata nije uspeo da zatvori Gvantanamo, shvatili smo da je predsednik SAD samo formalno oličenje demokratske vladavine, kao što je vrhovni sud nezavisan jedino u holivudskim filmovima. Najtužnije je to što danas ne postoji nikakva protivteža tom obliku zaluđivanja i vladanja. Jer svi oni koji se konfrontiraju sa Amerikom nisu drugačiji nego samo manje sposobni.

Kineski onlajn vojni izdavač Đang Tao prezentira upečatljive podatke da je ta zemlja izbila na treće mesto u skupini izvoznika oružja, odmah posle Amerike i Rusije. Prema podacima SIPRI, međutim, ispred Kine su još Francuska i Nemačka. Kina ima 11 vojnoindustrijskih grupacija što daje široku paletu ponude. Moćan istraživački potencijal omogućava da se odgovori na sve specifikovane zahteve kupca. Poslovni uspeh posledica je fleksibilnih uslova plaćanja, povoljnog kreditiranja, bartera i nepostojanja bilo kakvih političkih barijera za kupce.

Do pre jedne decenije Kina je bila neto uvoznik naoružanja, a danas umesto tenkova od Rusije kupuje sistem upozoravanja na raketne napade kakav imaju samo Rusija i SAD, dok ostalo pravi sama. Neselektivni napadi američkog predsednika na sve redom, a pre svega na Kinu, prinuđuju je na sve tešnje veze sa Rusijom. Jedna od velikih prednosti za tu saradnju je nepostojanje teritorijalnih pretenzija između dve države. Ni njihove ekspanzionističke težnje se ne ukrštaju, bar za sada. Podbunjivanje muslimanskog stanovništva u obe zemlje još ne daje značajne rezultate.

Najveći uvoznici oružja su Saudijska Arabija koja sa emiratima godišnje pazari za preko 100 milijardi dolara oružja. Sledi Indija, pa Egipat… zapravo svi koji nemaju sopstvenu jaku vojnu industriju, a imaju moćne potajne ambicije, kao Indonezija, na primer. Nekadašnje strogo čuvane vojne tajne danas su najagresivniji adut vojnog marketinga.

Američki Defence Business Board je kritikovao Pentagon što već pune dve decenije nije omogućio kompletnu kontrolu rashoda, te je tako bez adekvatne dokumentacije u tom razdoblju potrošeno 6.500 milijardi dolara. Valja se prisetiti da je admiral Mamula osamdesetih godina, u svojstvu ministra odbrane, sa celom uniformisanom svitom napustio skupštinsko zasedanje na kojem je zahtevano da vojska konačno podnese dokumentaciju o trošenju budžetskih para. Bio je to skandal čak i za „nedemokratsku“ Jugoslaviju, a i u „demokratiji“ su vojne svete krave nedodirljive. I mnogo skuplje.

Američki istoričar i politolog Žak Pauels uputio je svojedobno predsedniku Bušu obimno pismo pokušavajući da ga uveri u ludost ulaska u rat sa Irakom. Pismo počinje pitanjima: zašto Amerika ima potrebu za ratom, zašto neprekidno ratuje po svetu već pola stoleća, zašto većina Amerikanaca podržava vojnu opciju… Dakako, on daje i odgovore: „Bez vrućeg ili hladnog rata taj sistem ne bi mogao da daje očekivane rezultate sve većeg i većeg profita, što Amerika smatra svojim naslednim pravom“. Amerika je svoju vojnu industriju izbacila u orbitu tokom Drugog svetskog rata kada je ogromne i nove fabrike oružja dala privatnim kompanijama, uz obavezu da proizvode oružje i prodaju ga istoj toj državi od koje su dobile fabrike. Stvoren je neprobojan monopol na poreskim ustupcima (oko 45%) i povoljnim kreditima (55%). Kada domaće tržište nije bilo dovoljno da apsorbuje sve veću proizvodnju, krenulo se u izvoz, tako da Amerika danas bez premca drži 34 odsto svetskog tržišta oružja.

Sprega države i korporacija stvorila je sloj političara (Pauels navodi Čejnija, Ramsfelda, Kondolizu Rajs, porodicu Buš itd) koji imaju jake lične razloge da budu uz vojni lobi. „Tako su“, piše Pauels, „velike korporacije postale odlučujući faktor u tome šta vlada u Vašingtonu može, a šta ne može da čini“. Pokušajte da zamislite nekoga ko je u stanju da dirne u centar moći koji drži 11 od 20 prvih „ubojitih“ mesta u svetu i koji zapošljava preko 1.200.000 Amerikanaca.

Dvadeset najvećih kompanija proizvođača oružja (prihodi u milijardama dolara)

Kompanija Država Br. zaposlenih Prihod od oružja
Lockheed’s Martin SAD 105 000 44,9 mlrd.
Boeing SAD 153 000 26,9 mlrd.
Rytheon SAD   67 000 23,9 mlrd.
BAE Systems Britanija   83 200 22,9 mlrd.
Northrop Grumman SAD   83 000 22,4 mlrd.
General Dynamics SAD 105 600 19,5 mlrd.
Airbus Group Evropa 133 671 11,3 mlrd.
Thales Francuska   65 000 9 mlrd.
Leonardo Italija   45 134 8,9 mlrd.
Almaz-Antey Rusija 129 000 8,6 mlrd.
United Technologies SAD 240 000 7,8 mlrd.
L-3 Technologies SAD   31 000 7,8 mlrd.
Huntington Ingalls SAD   38 000 6,5 mlrd.
United Aircraft Rusija   98 000 6,4 mlrd.
United Shipbuilding Rusija   80 000 5 mlrd.
Honeywell Internat. SAD 114 000 4,5 mlrd.
Rolls-Royce Britanija   50 000 4,4 mlrd.
Leidos SAD   31 000 4,4 mlrd.
Naval Group SAD   35 000 4,1 mlrd.
Textron Francuska   13 429 4,1 mlrd

Izvor podatka: SIPRI, IISS i USA TODAY. Nedostaju podaci za Kinu.

Ne treba zaboraviti da Kina koja sve brže sustiže Ameriku ne bi bila tu gde je da nema podjednako moćnu vojsku i njenu industriju. Rusija se trudi da ne zaostaje za svojim rivalima. Iz ovog rakursa postaje jasnija i tragedija predsednika Obame koji je, kako u Global Reserchu tvrdi Stiven Lendman, „dobio Nobela za mir, a nijednom rečju se nije suprotstavio politici beskonačnog rata, lažima o opasnostima, gaženju pravnih principa i demokratskih vrednosti, te uvlačenju NATO mašine za ubijanje u riskantne konfrontacije sa Rusijom“. Pokopao je nade čovečanstva u mirnu budućnost.

Kreatore politike permanentnog rata kojima su prinuđeni da služe čak i predsednici velikih sila valja naći na spisku vodećih kompanija koje proizvode sredstva za rat i ratove koji će ta sredstva trošiti. Ljudski životi su kolateralna šteta na njihovom putu do profita.

Kris Dogerti, zvezda u usponu iz Centra za novu američku sigurnost, lukavo piše: „Kina i Rusija već dve decenije analiziraju američku doktrinu ratovanja i traže zajednički odgovor na nju. Po prvi put Amerika se susreće sa činjenicom da bi u hipotetičnom konačnom sukobu mogla biti poražena. Nacionalna strategija odbrane, ili kako je Dogerti zove American way of war parafrazirajući mit o američkom načinu života (American way of life – ono što je dobro za Ameriku, dobro je za ceo svet) „mora se zasnivati više na intelektualnim izazovima“ nego na vojnom hardveru. Zatim konstatuje da je vojni budžet za 2019/20. godinu „skroman korak u dobrom pravcu“ – a inače je to najveći budžet u istoriji ove zemlje i veći nego zbir 8 ostalih najvećih vojnih budžeta u svetu. Valja uočiti da, uz nesumnjivu sugestiju daljeg povećanja izdataka za vojsku, tu imamo i ideju štedrije preraspodele u korist „intelektualnih izazova“.

Ne odustajem od uverenja da ubistvena moć ratne tehnike i manipulacije ljudima ni iz daleka ne bi bile tako efikasne da nauka, stručnjaci i intelektualci ne učestvuju zdušno u tom poslu. Istina, međutim, nameće da se govori o tom istom društvenom sloju i iz drugog ugla. Još je 1915, u jeku Prvog svetskog rata, Bertrand Rasel pisao traktat „Etika rata“ verujući da je moguće standardizacijom sukoba umanjiti ljudske žrtve. Posle Drugog svetskog rata, zajedno sa Sartrom i Vladom Dedijerom, organizovao je Međunarodni sud za otkrivanje i suđenje propagatorima rata. U 89. godini života uhapšen je i odležao u zatvoru zbog demonstracija protiv atomskog oružja.

Omeđen prostor dozvoljava još samo navođenje nekoliko primera: Majkl Alen Foks, kanadsko-američki filozof, pisao je o „moralnim argumentima protiv rata“ dokazujući da ne postoji nijedan argument koji bi opravdao bilo koju vrstu rata. Po njemu postoje samo dva uzročnika rata – „goli materijalni interes i emocionalna zaslepljenost“. Nasuprot ekonomistima (Pol Krugman, Martin Feldstajn) koji su tvrdili da rat doprinosi bujanju ekonomije, javila se lavina ekonomista koji tu tezu ruše.

Jozef Stiglic (kapitalizmu je rat potreban), Alan Grinspen (ekonomski modeli pokazuju da vojni izdaci smanjuju investiranje u produktivne sektore, obrazovanje i prekvalifikaciju), Dejvid Henderson (postoji samo jedan odgovor – NE), Ludvig Fon Mizes (rat pogoduje ekonomiji kao što joj pogoduju zemljotres ili kuga), Tomas E. Vuds (skoro dve trećine istraživačkih talenata radilo je za vojsku u doba Hladnog rata – to je udar na zdrav razum), Robert Higs (realna civilna potrošnja i privatne investicije naglo padaju u doba rata), Džems Galbrajt (u vreme rata pada štednja, padaju nadnice, inflacija obezvređuje dobra i država gomila dugove). Nabrajanje bih završio Kejnzom, koji je prvi konstatovao, a Ben Bernanki, predsednik FED-a ponavljao: „Inflacija je porez na stanovništvo, a rat najviše indukuje inflaciju koja je krađa naše imovine“. Vrlo je teško ući u rezone zastupnika teze da rat pogoduje ekonomiji. Uprošćeno, to bi bilo kao da neko tvrdi kako je rat u Bosni pogodovao razvoju literature, jer se posle rata pojavila plejada sjajnih pisaca.

Najnoviji broj (novembar/decembar) Foreign Affairsa donosi tekst pod naslovom „Rat nije završen“ u kojem pored ostaloga piše: „Globalni vojni troškovi u svetu danas su mnogo veći nego u doba Hladnog rata… Pritom se ne može reći da su države postale civilizovanije niti miroljubivije (kako tvrde zastupnici teorije ravnoteže straha)… U vreme mogućeg rata SAD i Rusije u Siriji i Ukrajini, Sjedinjenih država i Irana, bujanja vojnog samopouzdanja Kine, potcenjivanje rizika od budućeg rata moglo bi voditi ka fatalnoj grešci. Nove tehnologije kao što su dronovi, sajber oružje, depersonalizacija ubica povećavaju rizike, pogotovo ako nema konsenzusa o tome kako regulisati njihovu upotrebu… Opasnosti su još prisutnije u eri populističkih lidera koji ne poštuju savete stručnjaka (poseban prilog je članak „Razaranje SAD diplomatije – od Makartija ministarstvo spoljnih poslova nije doživelo takav udar“)… koriste bombastičnu retoriku, vojne spektakle i podižu kontraproduktivne zidove (oko svojih zemalja) što sve povećava rizike od rata“.

Nije teško uočiti da je svet zaista postao globalan. Naime, čak su i naši populistički lideri države i vojske prepoznatljivi u navedenom tekstu. Suludo naoružavanje Srbije ne vodi dobru. Postoji ona izreka o tome ko se čega stidi i čime se ponosi, pa u tom kontekstu treba videti i tvrdnju predsednika Srbije da je samo 9 NATO zemalja ispred Srbije po izdvajanju za vojsku. Kupovine helikoptera, raketnih sistema, Mig 29 aviona uz proizvodnju sopstvenih sredstava za ubijanje, mutna trgovina oružjem, bučno prisustvo na svim stranama gde se demonstrira veština ubijanja, gostoprimstvo ruskom S-400 raketnom sistemu, preopasna je igra u rukama nedoraslih političara. Fiskalni savet Srbije u kontekstu strateških preporuka za budžet 2020. navodi da su za poslednje 4 godine ulaganja u vojsku i policiju porasla za 1.000 odsto, te da budući prioritet treba da bude ulaganje u infrastrukturu. Čega se vladajuća klasa Srbije toliko boji ili kome preti? Hoće li opet srpska vojska pucati na susede?

Možemo se mi praviti nevešti, ali je nesumnjivo da susedi Srbije od nje zaziru dugi niz godina. Ko može verovati u dobronamernost zemlje čiji ministar odbrane izjavljuje da se neće odricati ratnih generala od kojih su neki osuđeni kao ratni zločinci. Nijedan od generala sem Jove Divjaka nije odbio političku narebu da ubija građane Sarajeva, Vukovara, Dubrovnika…

Naoružavanje Srbije proizvodi jasne efekte: Crna Gora, Kosovo pa čak i Makedonija beže u NATO – da ima ko da ih brani od opasnog suseda. A ulaznica za NATO je veće izdvajanje za vojsku i kupovina novog oružja. Politika „osmeha i močuge“ Teodora Ruzvelta koju praktikuje predsednik Srbije davala je rezultate na početku 20. veka. Danas više ne pali. Može se istovremeno naoružavati i govoriti da se želi mir – međutim, takvima se ne veruje. „Najugledniji“ list na Balkanu donosi članak o ruskom oružju pod naslovom „Oružje koje garantuje dugotrajni mir“. Oružje može da garantuje samo večni mir i nijedan drugi! Jednog stratega smrti, koji je računao da bi sa 80.000 mrtvih Srbija mogla da postigne svoje osvajačke ciljeve, oslobodili smo se biološkom neminovnošću. Mržnja je svrstana u socijalnu bolest. Kompleks ratničke veličine mentalne je prirode, a takvi se leče dugo, mučno i često bezuspešno.

Peščanik.net, 31.10.2019.