Iz razgovora sa Bojanom Tončićem
U političkom smislu, Srbija je u vanrednom stanju još negde od sredine osamdesetih godina prošlog veka, dakle otkada se složila da joj baš Milošević može vratiti dostojanstvo. Budući da je narodnjačka vizija dostojanstva danas, doduše, blago ugrožena, obezglavljeni ostaci naroda, kao populusa, još ne kao demosa, junaci Filozofije palanke traže vođu SM tipa. A na vidiku ga nema, pa u srazmeri sa tim raste i potreba za divljačkim rušenjem grada, povređivanjem novinara, karikiranjem parlamentarizma.
Ovo neformalno vanredno stanje trajaće sve dok se Srbija ozbiljno ne suoči sa svojom nedavnom prošlošću, posebno onom koja je rezultirala ratnim zločinima. Inače, tzv. napetost u Parlamentu Srbije postoji uvek kad izostane partijska sabornost. Sada je očito nema i umesto sabornosti, pokušava se sa nekom balkanskom varijantom demokratije.
U čitavoj istoriji novije srpske državnosti, države nije bilo tamo gde je građanima odista potrebna – u socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, u obrazovanju, u kulturi. Bilo je mnogo ideologije, a malo države kao civilizacijske tvorevine. Međutim, kada je trebalo primeniti represiju prema građanima, kada je trebalo obezbediti ideološki ili stranački mir, države je bilo previše. Ona se nametala kao omnipotentni aparat sile, a ne kao mehanizam zaštite društvenog reda i ljudskih prava. Ne čudi, stoga, što se država u Srbiji veoma često doživljava kao sila i moć, ponekad i kao materijalno bogatstvo, a ne kao aparat koji treba da svakodnevni ljudski život učini lakšim i bezbednijim.
Da bi se sprečilo ulično nasilje kao pritisak na politički život, nije dovoljno drugo nasilje, makar bilo policijsko, makar bilo opravdano. Policija ne sme uzmicati pred uličnom silom kad ona ugrožava svakodnevni život i ljudska prava građana. Ali, nije dovoljna sila. Ono što danas u Srbiji tako očigledno nedostaje jeste dobro i nezavisno pravosuđe koje se neće ponašati kao klijent policijskog progona, već odista kao treća državna vlast, kao pravna, a ne politička snaga države.
Ukratko, ako i imamo policiju koja uspešno suzbija nasilje, onda možemo govoriti samo o policijskoj, a ne pravnoj državi. A ako imamo policiju koja kalkuliše s nasiljem, onda se ne može govoriti ni o kakvoj državi. Isto važi i za Skupštinu, kao i za druge državne institucije. Bez pravosuđa kao stvarne vlasti nema ozbiljne države i tek kada ostale državne institucije to razumeju, moći će se govoriti o počecima vladavine prava, a ne sile ili samovolje.
Stečajna mafija
Nijedna država ne može da podnese toliki broj mafija koliko ih mi navodno imamo. A stalno nekako izostaje politička mafija, koja je efikasno sprečila da se ovo društvo suoči sa prošlošću i da se preduzmu ozbiljni koraci ka uspostavljanju pravne države. U tehničkom smislu, odluka da se optuženi brane sa slobode, može značiti da nema više zakonskih razloga za njihovo zadržavanje u pritvoru ili da postupci nisu ozbiljno pripremljeni u Tužilaštvu. Stečajna mafija je proglašena, u javnosti se ostavlja utisak da je pravosuđe ozbiljno i da država nešto radi, mada je neki u tome ometaju.
Hapšenje Karadžića
Moguće je da je mrzovolja ranije vlade zlurado kalkulisala sa uvaljivanjem vrućeg krompira. Ali, pokazalo se da su se dotični – i krompir i Radovan – znatno ohladili. Uz sve napore SRS, narodnjaka i njima odanih, ili njihovim duhom inspirisanih medija, ili možda baš zahvaljujući i njima – umesto puč, ispalo je puć, umesto hvatanja narodnog junaka i gorskog zmaja, dobili smo špansku telenovelu ili, u najboljem slučaju, figuru koja kao da je izišla iz Kočićeve satirične literture.
Kočić je, naime, pored patriotskih (ne patriJotskih) dela, imao i satirična. Jedan od takvih njegovih likova – Simeun Đak – koji je nastojao, poput Radovana Kardžića, da bude veliki političar, veliki vojskovođa i veliki ljubavnik, a bio je i ostao samo veliki lažov koji se u svojim stvarnim ili uobraženim avanturama prikazivao kao znalac velikih svetskih tajni, sagovornik Velikih Sila (tada je to bila Austrija): presvlačio se u neobične uniforme, ali je ostao samo ono što je bio – nesvršeni Đak.
Međutim, za razliku od Simeuna Đaka, koji je nedela činio samo u svojoj mašti, Karadžić je stvarni zlikovac čija prošlost zaslužuje najozbiljnije krivičnopravno istraživanje.
Estradizacija Karadžićevog političkog lika ima dva cilja: da se smanji aktuelni pritisak na vlast usled njegovog hapšenja, što bi se moglo označiti kao kratkoročni cilj i da se odloži ili izbegne suočavanje Srbije kao društva, njenih značajnih i danas aktuelnih političkih ličnosti, kao i danas prikrivenih ili zasenčenih pojedinaca, sa mračnom prošlošću devedesetih godina, što bi mogao biti dugoročan i opak cilj. Ne verujem mnogo u to da je Srbija kao država, kao društvo i kao sistem institucija, danas ili u bližoj budućnosti, u stanju da se odista ponese sa tom prošlošću.
Mislim da stvar nije samo u psihološkoj ravni, izgleda mi da političari koji su danas na vlasti strahuju od toga da su demoktarske institucije suviše krhke, te da bi ih takav odlučan zahvat mogao ugroziti. Podsećam, sličan stav je vladao u Španiji i Portugaliji posle sloma fašističkih režima. Međutim, ima nekih bitnih razlika. U obe ove države odmah je otpočela ozbiljna izgradnja demokratskih institucija, kao i stvaranje novog evropskog identiteta građana. U Srbiji ni jednog ni drugog nije bilo čak ni neposredno posle 5. oktobra. Može se dugo obrazlagati zbog čega.
Meni, najkraće rečeno, izgleda da je izostanak prave demoktatije i evropskog identiteta građana Srbije u najvećoj meri rezultat političkog i pravnog kontinuiteta Srbije sa Miloševićevim političkim i pravnim nasleđem, čiji je glavni arhitekta bio Vojislav Koštunica, a instrument kojim se poslužio je čisto ideološki i verujem da će u istoriji ostati zabeležen kao Novi Srpski Legalizam.
Naši novi politicki čelnici ipak moraju znati da je mračna prošlost poput nečiste savesti i poput vode – uvek se nekako i negde probije. Tako je danas u Španiji – posle trideset godina od propasti fašizma donesen je Zakon o istorijskom pamćenju koji ne samo psihološki, nego i institucionalno, obavezuje špansko društvo i građane da se suoče sa fašističkom prošlošću njihovog društva, države i pojedinaca.
Ljuta omladina
Ko god na bilo koji način učestvuje u obrazovanju, zna šta je R-generacija (ratna generacija). Reč je o mladim ljudima koji možda nisu ni bili rođeni kad je Karadžić započinjao seriju ratnih zločina u Bosni. Ali njih su, pored bliskog okružnja, vaspitavali TV, radio, internet stranice koje slave Hitlera i njegovesitnije sledbenike. Rasli su i rastu u teško podeljenom, gotovo pocepanom društvu, svoje frustracije bolje mogu da iznesu i demonstriraju fizičkom nego verbalnom silom, ali svakako silom. Za druge metode rešavanja problema kao da nemaju vremena, znanja niti strpljenja.
Ne treba zaboraviti ni na pogubnu ulogu ideologa Srpske pravoslavne crkve koja nije objašnjavala našela hrišćanstva, potrebu za verskom i etničkom tolerancijom, nego je preko svojih najistaknutijih poslenika, demonstrirala upravo suprotne vrednosti. Sa druge strane, sličnih primera ima i u drugim državama koje su se suočile sa turbulentnim istorijskim situacijama.
Na primer, posle ujedinjenja Nemačke, došlo je do proliferacije nacističkih grupa i pokreta u istočnim pokrajinama. Sa njima se obračunava policija, ali ne samo ona – već i pravosuđe, škola i mediji. Da bi se broj nasilnih nacionalističkih pojedinaca i grupa sveo na meru koju svako društvo može da toleriše, potrebno je vreme, ali ne samo ono, već i osvešćena društvena reakcija, ne samo represivna. Tolerancija se može naučiti kao i sve drugo.
E-novine, 08.08.2008.
Peščanik.net, 08.08.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Nasledni krunski svedok - 03/02/2024
- Zakon i topuz - 17/12/2023
- „… a vi znate šta to znači…“ - 05/10/2023
