žena fotografisana sa leđa dok nosi kese
Foto: Peščanik

Kada je u pitanju seksualno i porodično nasilje, posebno ono kome je žrtva izložena godinama, najčešće se pitamo zašto je ćutala, zašto nije ranije prijavila, zašto nije zaštitila decu, zašto se tako obukla, zašto je uopšte bila sa nasilnikom, zašto je bila tu gde je bila. Međutim, najređe se pitamo kako izgleda prijavljivanje nasilja i učestvovanje u postupcima, da li i kakvu podršku žrtva ima u tim slučajevima.

Verujem da nedavni slučaj silovanja u vezi sa kojim se Autonomnom ženskom centru obratila jedna mlada devojka, ilustruje problem sa kojim se suočava značajan deo žena i devojaka koje prolaze kroz institucionalni sistem procesuiranja nasilja.

Devojka o kojoj je reč slučaj je prijavila neposredno nakon što se silovanje desilo, imala je povrede, medicinski pregled je obavljen i istraga je pokrenuta. Ona je izjavu dala u prisustvu zamenika javnog tužioca i branioca osumnjičenog. S obzirom na to da punoletne žrtve nemaju pravo na advokata po službenoj dužnosti, a ova devojka, niti njena porodica, ga nisu mogli priuštiti, prilikom davanja izjave bila je sama u prisustvu dva muškarca pred kojima je morala da prepričava najintimnije detalje događaja iz svog života i traumu kroz koju je prošla.

Kada kažem najintimnije detalje, razumljivo je da je morala da svedoči o samom slučaju silovanja, jer je ono predmet postupka, ali nije razumljivo zašto je morala da odgovara na pitanja kao što su „kada je imala prvo seksualno iskustvo, koji broj partnera i seksualnih odnosa je imala u određenom vremenskom periodu“, a upravo joj je ta pitanja postavljao branilac osumnjičenog. Očigledno je da je svrha ovih pitanja bila isključivo urušavanje kredibiliteta žrtve, te zamenik javnog tužioca nije smeo da dozvoli da ona na njih odgovara.1

Devojku, čiji primer navodim, niko nije pripremio za to saslušanje niti za sudski postupak, nije imala ni pravnu, niti psihološku pomoć. Niko joj nije objasnio kakva pitanja je čekaju, niti na koja pitanja ne mora odgovoriti. A ključni problem je taj što je niko nije upoznao sa time da na to ima pravo, niti je uputio na usluge podrške.

Službe za pomoć i podršku svedocima i oštećenima nalaze se u svim višim sudovima i višim javnim tužilaštvima u Srbiji. Njihova uloga je da žrtvama pruže informacije o tome kako izgledaju postupci, na koji način im se postavljaju pitanja, da im objasne terminologiju i spreče njihovu sekundarnu viktimizaciju pred institucijama. Informacije o ovim službama trebalo bi da budu dostupne građankama i građanima, međutim na jednom značajnom broju internet stranica sudova i tužilaštava one ili nisu postavljene ili su negde skrivene, pa ih je problem naći čak i kada jako dobro znate šta tražite.

Pored toga što postupajuće Više javno tužilaštvo žrtvu seksualnog nasilja, mladu devojku, bez stručne podrške, nije uputilo na navedenu Službu, isto tako nije iskorišćena jedna bitna pravna mogućnost, a to je dodela statusa posebno osetljivog svedoka, što se ne dešava ni u mnogim drugim slučajevima seksualnog i partnerskog nasilja.

Status posebno osetljivog svedoka može da se dodeli žrtvi krivičnog dela zbog načina izvršenja dela, njegovih posledica ili ukoliko postoje neke okolnosti koje žrtvu čine ranjivom, kao što su pol, godine starosti, zdravstveno stanje i drugo. Ukoliko se ovaj status dodeli, žrtva neće morati da se susreće sa nasilnikom, niti drugim učesnicima u postupku, može biti saslušana u odvojenoj prostoriji, u svom stanu, od strane psihologa ili socijalnog radnika.

Takođe, može joj se postaviti advokat čije troškove snosi sud (čl. 103 i 104 Zakonika o krivičnom postupku). Ono što je naročito važno jeste da se u tom slučaju žrtva ne suočava sa nasilnikom na sudu, što na zaprepašćenje mnogih jeste mogućnost koja se dozvoljava, čak i kada su u pitanju žrtve i seksualnog i partnerskog nasilja. A koliko to može biti traumatično iskustvo za žrtvu, jasno je iz zakonske odredbe koja opisuje šta je suočenje: „Suočeni će se postaviti jedan prema drugom i organ postupka će od njih zahtevati da jedan drugom ponove svoje iskaze o svakoj spornoj okolnosti i da raspravljaju o istinitosti onoga što su iskazali“ (čl. 89 Zakonika o krivičnom postupku).

Naravno, možemo da postavimo i pitanje zašto ova devojka nije dobila besplatno zastupanje u okviru sistema besplatne pravne pomoći, koji je kod nas uspostavljen oktobra 2019. godine. Možda je razlog tome taj što, prema izveštaju Ministarstva pravde, u prvih 6 meseci sprovođenja Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, čak 46%2 jedinica lokalne samouprave nije imalo nijedan slučaj advokatskog zastupanja (među kojima je i grad u kom se vodi postupak koji navodim), dok 20% njih nisu o tome dostavile podatke.

Teško je pisati o problemima sa kojima se žrtve seksualnog i porodičnog nasilja suočavaju u sudskim procesima, a da to ne deluje obeshrabrujuće na prijavljivanje nasilja. Međutim, njihov položaj neće moći da se menja dok ne postavimo prava pitanja i ne imenujemo probleme sa kojima se žrtve suočavaju, jednom kada o nasilju progovore i kada nasilje prijave. Ali da bismo to kao društvo mogli, osnovno načelo od koga treba da pođemo je prezumpcija nevinosti. Prezumpcija nevinosti žrtve. Nakon toga će sva pitanja koja (o) žrtvama budemo postavljali izgledati drugačije.

Autorka je pravnica u Autonomnom ženskom centru.

Peščanik.net, 27.01.2021.

FEMINIZAM

________________

  1. Prema čl. 54 Konvencije SE o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici države su dužne da obezbede da tokom sudskih postupka „dokazi, koji se odnose na seksualnu prošlost i ponašanje žrtve, budu prihvaćeni samo ukoliko je to relevantno i neophodno“. Prema Etičkom kodeksu javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca RS, oni su dužni da uvažavaju interese žrtava krivičnih dela i oštećenih u postupku i da im pruže odgovarajuću zaštitu u skladu sa zakonom, kao i da u svakoj prilici štite ljudska prava i ljudsko dostojanstvo.
  2. Prema ovom, za sada jedinom dostupnom izveštaju Ministarstva pravde o sprovođenju besplatne pravne pomoći, od ukupno 164 jedinice lokalne samouprave, čak 76 njih je izvestilo da građane/ke nisu upućivale na advokatsko zastupanje, od kog broja 24 jedinice lokalne samouprave nisu registrovane kao pružaoci besplatne pravne pomoći, 3 su izvestile da nemaju pravnika ili on nije prošao obuku. Pored toga, 32 jedinice nisu dostavile podatke o pruženoj pravnoj pomoći.