bundeve
Foto: Predrag Trokicić

Prosvetni radnici, ako je suditi prema glasinama iz vlade, nisu među prioritetnim grupama za vakcinaciju protiv virusa korone. Na vrhu liste prioriteta su lekari, policajci i vojnici. Sindikati nastavnika traže da njihovi članovi, pak, imaju status barem kao policajci i vojnici. Lekarima priznaju da su u okolnostima zaraze važniji i ugroženiji. Sve i ako je reč o zarazi i vakcini protiv nje, dakle sve i ako govorimo o golom životu, zaposleni u obrazovanju bi po svaku cenu morali da izbegavaju da sebe dovode u vezu ili se porede sa policijom i vojskom.

No, ova nezvanična rang lista najvažnijih (na engleskom reč bi bila – ključnih) zanimanja nije nezanimljiva, sve i ako za trenutak škole ostavimo po strani. Iz kog su to ugla lekari, policajci i vojnici danas najvažniji za Srbiju, dok nastavnici to nisu? U Britaniji, na primer, prvo će se vakcinisati najstariji žitelji, a među njima prvo osobe u domovima za stare. Tu nije reč samo o spasavanju života, reč je i o svojevrsnoj poruci – britanskoj vladi, glasi poruka, stalo je do života najugroženijih. Na samo čelo reda za vakcinu stali su, prema planu, stariji od 80 godina. Poruka je – nema manje i više vrednih života.

Kod nas Vučić: „Pokušaćemo do kraja januara da obezbedimo dovoljno vakcina za kompletan zdravstveni sektor, najveći deo vojske i policije, za one najizloženije čime bi zaštitili zdravstveni sistem, odmah iza njih bismo išli na one koji imaju najteže bolesti i starije od 65 godina“.

Dok su drugde na prvom mestu životi običnih žitelja zemlje – što je, da naglasimo još jednom: svojevrsna poruka – za ovdašnji režim on je samome sebi na prvom mestu. Nije stvar u tome da su škole rangirane niže od policije i vojske. Vojska i policija idu pre osoba čiji su životi najugroženiji – to je problem. Tako smo ovde dobili poruku da ima više i manje vrednih života, a sama vrednost im se određuje prema blizini, odnosno udaljenosti od središta vlasti. Drugde se prioriteti određuju prema nekoj viziji zajedničkog dobra, kod nas Vučić određuje prioritete za svoje sebično dobro. Drugde država štiti svoje žitelje, ovde država samoživo štiti samu sebe i još se hvali svojom brutalnošću – nema nikog jačeg od mene.

S obzirom na sve to, u drugi plan pada činjenica da je školska godina otišla dođavola. Kao i mnogo toga drugog, uostalom. Reklo bi se, ništa bolje nismo ni mogli da očekujemo. Ali, ipak, nije nezanimljivo baciti pogled na stanje u školama. Evo kako to sad izgleda: u nekim školama časovi na daljinu traju 30 minuta, a u drugim 45 minuta. U mnogim mestima u Srbiji škole su zbog vanredne situacije bile zatvorene i pre nego što je ministarstvo donelo odluku da se sve škole izmeste „na daljinu“. Uglavnom se svuda insistira na tome da se drži pun broj predviđenih časova, po smenama, kao da se i dalje realno ide u školu. Tako imamo decu u popodnevnoj smeni do 19.00 za računarom.

Pre podne, ta ista deca takođe su za računarom: rade domaće ili testove i onda ih uploaduju na raspoložive platforme. Pošto je preporuka da i roditelji rade od kuće, ako je to moguće, i pošto znamo da nastavnici sigurno rade od kuće, zadatak iz matematike (za ministra prosvete, a zapravo i za sve ostale članove vlade) glasi: koliko je računara, bajtova interneta i kvadrata potrebno četvoročlanoj porodici da ispuni obaveze koje joj u kriznim okolnostima zaraze nameću nepromišljene i neosvešćene obrazovne i ekonomske vanredne mere vlade?

Pored toga što časovi ne traju isto u svim školama, pa dakle nemaju svi nastavnici isto vreme da realizuju jedan isti kurikulum, prema uputstvu ministarstva prosvete neće ni sva deca biti ocenjena na polugodištu. Sasvim jednostavno (i nenormalno), deca koja do sad nisu dobila dovoljno ocena i nema načina da se ocene „na daljinu“, mogu ostati, za razliku od sve ostale dece, neocenjena. Uz to u uputstvu stoji i jedna ograda – toj deci se u drugom polugodištu mora posvetiti posebna pažnja. Kako – to se u uputstvu ne kaže. No, nastavnici su znali šta sledi, pa su besomučno ocenjivali učenike, kada bi se zatekli u školi. Prva tri meseca školske 2020/21. izgledala su kao dugačka prosvetna noćna mora. U školu se deca išla samo da bi bila ocenjena, e kako bi mogla da imaju zaključnu ocenu na polugodištu, e kako bi se sačuvao privid škole tamo gde od obrazovanja nije ostao kamen na kamenu.

Pored toga što časovi ne traju isto u svim školama, i što neka deca imaju, a neka nemaju ocene, neće se ni u svim školama raditi isto. U sada već notornom uputstvu, školama se savetuje da nastavnici sami odluče šta treba da izbace iz kurikuluma, a šta je važno da se na časovima ipak radi. Uz ovaj savet/odobrenje ne ide međutim i informacija šta će ostati kao obavezno gradivo za završne testove, a bez toga nema smisla praviti selekciju unutar kurikuluma. Moglo se odlučiti i da završnih testova nema, ali ni ovaj ministar, kao prethodni, ne dobacuje tako daleko. Kao što se u martu 2020. nije mislio na septembar, tako se ni u decembru ne misli na jun 2021. Ružić veruje da će se snaći, kao što se snašao Šarčević. A Šarčević se snašao preko leđa nastavnika, učenika i roditelja/staratelja.

Ružić je svojim uputstvom praktično priznao autonomiju škola. Ali, to priznanje je iznuđeno i oročeno. Čim opasnost prođe, sve će se munjevito vratiti na staro. Bilo bi, međutim, dobro da prosvetni radnici ne zaborave šta su i kako su radili u 2020. Evo šta bi trebalo da pamte: trajanje časa i školske godine ne mora biti fiksirano; kurikulumi su praktično nebitni; udžbenici su čisti višak; ocenjivanje takođe; ministarstvo je beskorisno. A najvažnije – škola može da radi bez svega toga, ali ne može postojati bez nastavnika i đaka, gde god da se oni sastaju.

Jer to je ono što sada imamo – nejednaki časovi, rasulo u ocenjivanju, razbijeni kurikulumi. To sve ide na dušu ministra i njegovih kolega iz ministarstva. S druge strane, pak – veće finansijsko, vremensko i radno opterećenje za nastavnike, đake i roditelje. Dakle, umesto da ih rastereti pod pritiskom zaraze, ministarstvo im je samo dodatno otežalo već ionako teško podnošljiv rad i život u vanrednim okolnostima korone. Ovaj opšti izvod važi i za zdravstveni sistem. Što je pritisak bolesti veći, ministarstvo zdravlja dodatno otežava rad lekarima svojim zakasnelim i promašenim merama. Nema razloga da se pitamo zašto je tako, jer odgovor znamo. Od odgovora smo ovde i krenuli – režim sa Vučićem na čelu ne mari za živote žitelja Srbije, njegov glavni prioritet je da sebično i brutalno štiti isključivo sebe.

Peščanik.net, 08.12.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)