U dvorcu Brdo kod Kranja odigrali su se brojni važni događaji savremene balkanske istorije. Tu je maršal Tito 1980. doživeo srčani napad i ubrzo umro. U aprilu 1991. tu su se sastali lideri šest jugoslovenskih republika, pokušavajući da spreče krvoproliće u svojoj zemlji. Ovoga vikenda tu su se sastali njihovi naslednici, uz premijere Kosova i Albanije. Želeli su da pokažu svetu – bolje rečeno, Evropskoj uniji – koliko su im važni dobrosusedski odnosi.

Ovaj veseli skup trebalo je da pozdrave Herman Van Rompuy, novi predsednik Evropskog saveta, i Miguel Ángel Moratinos, ministar spoljnih poslova Španije, koja trenutno predsedava Evropskom unijom. Ali planove je u zadnjem trenutku pokvario predsednik Srbije Boris Tadić, odlukom da bojkotuje sastanak zbog prisustva predstavnika Kosova. Opšte pretvaranje da je sve u redu nije moglo da prikrije neuspeh skupa.

Ovaj samit je rezultat otopljavanja odnosa između Slovenije i Hrvatske. Nakon što su veći deo prošle godine provele prepirući se oko pomorske granice, dve države su se u novembru dogovorile da slučaj prepuste međunarodnoj arbitraži. „Danas je“, rekao je slovenački predsednik Danilo Turk, „između Hrvatske i Slovenije došlo do neke vrste eksplozije radosti“. A nema boljeg načina da se takva ljubav proslavi od poziva na sastanak lidera ostalih bivših jugoslovenskih republika, i Albanije, da javno obećaju da će se zalagati za zajedničku evropsku budućnost.

Kamen spoticanja, kao i toliko puta do sada, bilo je Kosovo. Od kada je bivša srpska pokrajina u februaru 2008. proglasila nezavisnost, Srbija, koja Kosovo doživljava kao kolevku svoje državnosti, pokušava da spreči da kosovska nezavisnost postane diplomatska činjenica. Uz pomoć moćnih država poput Kine i Rusije, i Španije unutar EU, Srbija sprečava da Kosovo uđe u UN i druge međunarodne organizacije. Pitanje proglašenja nezavisnosti Kosova Srbija je prepustila Međunarodnom sudu pravde u Hagu, čija presuda se očekuje krajem ove godine.

Dve države inače zrelije pristupaju zajedničkim sastancima. Jedno od uspešnih rešenja je da svi delegati skupa uklone pločice sa imenima svojih zemalja ispred sebe. Posmatrači prilika na Balkanu nadali su se da će slična vrsta pragmatizma prevagnuti i sada.

Problem je bio visoki nivo sastanka. Pred Tadićem je bio težak izbor. Da je prisustvovao sastanku, građani Srbije bi ga videli kako sedi sa Hašimom Tačijem, premijerom Kosova, što bi značilo da su njih dvojica podjednako važni. Ali odsustvo sa sastanka bi samo potvrdilo sliku Srbije u svetu kao regionalnog siledžije koji odbija da prihvati realnost kosovske nezavisnosti. Na kraju je Tadić odlučio da su unutrašnje prilike važnije od državničkog ponašanja i ostao kod kuće. Gospoda Van Rompuy i Moratinos su onda otkazali svoj dolazak i skup je bio fatalno osujećen.

Time je Tadić dobio bitku, ali neće dobiti rat. Ponižena vlada Slovenije će možda odlučiti da se osveti usporavanjem procesa evropskih integracija Srbije. Za kraj godine planiran je veliki evropsko-balkanski samit u Sarajevu, a EU sve više pritiska države u regionu da poprave međusobne odnose. Ako Srbija ponovo odluči da ne učestvuje, posledice bi mogle da budu ozbiljne. Mnogi važni faktori unutar Evropske unije, uključujući i vladajuću demohrišćansku partiju u Nemačkoj, predlažu da se nakon priključenja Islanda i Hrvatske, koje će možda biti primljene 2012, napravi duža pauza za „varenje“ novih članica. Njima uopšte neće smetati ako Tadić nastavi da Kosovu daje prednost nad Evropom. Ako bude tako, Srbija koja je davno izgubila Kosovo, mogla bi da izgubi i EU.

 
The Economist, 21.03.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 23.03.2010.

Leave a Reply