Palestinski narod želi da se oslobodi okupacije, i to je ono što se događa. Palestinci su to pokušali na razne načine. U početku nisu činili ništa. Dvadeset godina su samo sedeli ne preduzimajući ništa – i ništa se nije ni događalo. Kasnije su probali sa bacanjem kamenica i noževa, to je bila Prva intifada. I ponovo se ništa nije događalo, osim potpisivanja sporazuma u Oslu koji nije promenio suštinu okupacije. Zatim su probali sa surovijim metodama – to je bila Druga intifada i opet bez ikakvih rezultata. Pokušali su i putem diplomatije i opet ništa, okupacija je ostala netaknuta. Sada je palestinski narod podeljen na dve struje; jednom rukom baca rakete, a drugom traži pomoć od UN. Izrael ne priznaje nijednu od njih. U međuvremenu su Palestinci pokušali da do rešenja dođu pomoću nenasilnog otpora, ali su naleteli na smrknuta kabinetska lica, gumene metke i otvaranje vatre. I opet ništa. Palestinci su pokušali sve: oružanu borbu, diplomatiju i nenasilni otpor, a Izrael je svemu rekao ne.

A šta želi prosečni Izraelac? Ništa. Da bude mirno. Da se okupacija nastavi, ali tako da mu ne remeti svakodnevni život. Skoro svi izraelski političari govore da nema rešenja i da se time uopšte ne treba baviti. Nema Palestinaca, nema terorističkih napada i nema problema. Izašli smo iz Gaze, Zapadna obala je mirna, proglasili smo postojanje dve države. Šta Izraelac predlaže Palestincu? Sedi mirno i ne radi ništa. Međutim, palestinski narod uporno želi da se oslobodi okupacije.

Novi krvavi sukob je zatekao Izrael na vrhuncu negiranja postojanja palestinskog problema. Od ljudi na vlasti, Avigdora Libermana i Benjamina Netanijahua, do opozicionih prvaka, Jaira Lapida i Šeli Jahimovič – svi su pokušali da gurnu glavu u pesak i da tvrde da ta tema ne postoji, da problem nije problem – sve dok im raketa nije eksplodirala u lice. Oni su mislili da će se pregovori voditi oko Zida plača, dok nije stigao Hamas i podsetio ih na svoje postojanje, i to na jedini način koji im je na raspolaganju, koji im doduše ništa dobro neće doneti.

I šta bi sada Izrael trebalo da čini, pitaju se oni koji se pitaju, a da ne reaguje silom? Da bude uzdržan, dok je na jugu zemlje pakao? Ovo pitanje ne treba postavljati sada kada su svi drugi ogovori odbačeni. Ovo pitanje je trebalo postaviti pre nego što su propala sva druga rešenja. Sada Izraelu preostaje samo primena uobičajene metode: idemo na likvidaciju vrha Hamasa, do konačnog udarca, kao što znamo i volimo.

Tačno je da smo donekle sazreli od vojne operacije Liveno Olovo,[1] zahvaljujući Ričardu Goldstonu,[2] iako to negiramo. Izraelska vojska sada nije ubila 250 policajaca u jednom danu i nekadašnji kriminalci iz Gaze su se istopili kao sneg (za sada) zbog trenutnih vojnih operacija, takoreći hirurških. Čak je i vladajući medijski diskurs manje sklon satanizaciji protivnika. Političari i generali opet sede u televizijskim studijima, nadmeću se u tome ko je više žedan njihove krvi – ali ipak u manjoj meri. Benjamin Ben Elijezer je ponosan zbog toga što je baš on „uništio Šehadu, vođu Hamasovog vojnog krila 2002“, Avi Dihter je predložio da se Gaza „preformatira“, tu je i Joav Galant koji nas podseća koliko je dobro što nije ponovo izabran za načelnika generalštaba, izraelska vojska lansira novi pojam: „obezglavljivanje“, Miri Regev kaže da se ona protivi konceptu „dve države za dva naroda“, Roni Daniel obećava stanovnicima Gaze „zanimljivu noć“, opet su tu akademici sa idejom da se Gazi prekine dotok struje i vode, da se njeno stanovništvo izgladni, a kao najbolji od monstruoznih predloga izdvaja se onaj Izraela Kaca, koji kaže da je dovoljna jedna suza jevrejskog dečaka da se proteraju svi stanovnici Gaze. Bio ministar saobraćaja ili ne, stranački izbori su tu.

I tako nastavljaju unedogled, jer to su sada najvažnije vesti, kada nam utakmice Makabija i Evrovizija nisu bile dovoljno podsticajne. Međutim, govor mržnje manje oduševljava ljude nego pre. Ko zna, možda osvešćivanje počinje šokom i saznanjem da nešto treba uraditi „jednom i zauvek“, kao što Izraelci vole da kažu. Ali to nije postignuto, ni ovoga puta, čak ni silom.

Trebalo bi početi razgovore sa Hamasom, reći konačno DA saudijskom predlogu, a o nekoliko odsto razlike između Ehuda Olmerta i Mahmuda Abasa se može pregovarati, ne mora se zbog toga bombardovati. Vreme je za diplomatiju i kraj okupacije, prekinimo više sa tim bombardovanjem.

 
Haaretz, 18.11.2012.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 20.11.2012.

———–    

  1. Vojna operacija kojom je 2008. Izrael pokušao da uništi vrh Hamasa, koja je završena jednostranim prekidom vatre, posle čega se Izrael u januaru 2009. povukao iz Gaze.
  2. Južnoafrički sudija Ričard Goldston, vodio je komisiju UN o ratu u Gazi, koja je utvrdila da su i Izrael i Hamas počinili ratne zločine, zbog čega je navukao na sebe bes izraelske države. Nama je poznat kao tužilac Haškog tribunala.