Dok je Senat razmatrao nominaciju Breta Kavana za sudiju Vrhovnog suda, obezbeđenje je iz sale izvlačilo na desetine ljudi. Senat verovatno ne pamti veću pometnju na nekom saslušanju. Mesec dana kasnije, za vreme glasanja za nominaciju, u Vašingtonu se okupilo na hiljade demonstranata, većinom žena. Zgradu Kapitola su opkolili kordoni policije kako bi demonstrantima bio sprečen prilaz. Mnogi učesnici protesta su doputovali autobusom iz Njujorka i avionom iz Kalifornije. Jedna od njih je srećom upravo objavila knjigu o tome kako da razumemo ovaj događaj.
Pri kraju svoje knjige „Kako čitati protest: umetnost organizovanja i otpora“ veteranka protestovanja L. A. Kaufman pominje jedan „zbunjeni tekst“ u kome se novinar muči da pohvata smisao razuđenog pokreta bez vođe koji utiče na američku politiku na neočekivane načine. Njena knjiga je upravo odgovor na tu zbunjenost. Knjiga je tanka, zapravo je prošireni esej iz dva dela: u prvom se bavi detaljima istorije prvog Marša na Vašington 1963; drugi je fokusiran na njegov poslednji izdanak, Marš žena iz 2017. i pokret koji je taj marš inicirao. U međuvremenu, tvrdi Kaufman, masovne mobilizacije ljudi, pretežno u formi marša na Vašington, postale su specifičan žanr protesta u SAD. Marševi žena, međutim, ostaju poseban fenomen.
Marš na Vašington iz 1963. bio je na svaki način akcija koordinisana s vrha. Uslovi protesta su bili predmet brižljivih pregovora s vrlo nervoznom administracijom Bele kuće, koje je vodilo 10 muških aktivista zaduženih za marš. Učesnicima su date instrukcije da nose samo transparente koje su organizatori pripremili unapred; zabrana svojeručno izrađenih poruka strogo se sprovodila. Marš je kulminirao okupljanjem i obraćanjem govornika po utvrđenom spisku. Dok je Martin Luter King stigao na red sa svojim govorom o snu, većina ljudi se već razišla. Njihov zadatak je bio da marširaju, a zatim da stoje i slušaju. „Pasivnost je bila sastavni deo plana za Marš na Vašington“, piše Kaufman. „Učesnici su bili mobilisani kao tela, a ne kao glasovi“. U to vreme je, primećuje autorka, već i samo prisustvo crnih tela „tamo gde im nije mesto, bilo da sede u kafani za belce ili da blokiraju ulicu, bilo dovoljno jasna poruka“.
U svim važnim aspektima ženski marševi održani tokom 2017. razlikuju se od svog prethodnika iz 1963: razuđeni su, osmislile su ih žene na terenu s ciljem da pruže učesnicima priliku da se sretnu licem u lice, razmene svoje kreativne poruke i upute zajedničku poruku svetu. „Teško je prisetiti se straha i nemoći koji su obuzeli mnoge Amerikance nakon izbora 2016“, piše Kaufman. „Doživeli smo tešku nesreću: mesto predsednika zauzeo je rasistički, mizogini, autoritarni klovn i to ne zahvaljujući glasovima većine građana, već faktorima koji su otvorili ozbiljna pitanja legitimnosti naših izbora. Ali prve reakcije bile su iznenađujuće skromne i prigušene“. Marševi organizovani širom zemlje 21. januara 2017. okončali su ovaj period nemog šoka: „Direktno, telesno iskustvo masovnog okupljanja i zajedničke akcije… razbilo je kletvu straha i tišine.“
Protesti se ne odvijaju uvek onako kako to mnogi Amerikanci intuitivno očekuju. Masovni marševi, tvrdi autorka, nisu se pokazali kao efikasna taktika pritiska. Od antiratnog pokreta iz 1960-ih do okupljanja u ime prava na abortus 1980-ih i 90-ih i demonstracija protiv rata u Iraku, na kojima je Kaufman bila jedna od ključnih organizatorki, marševi „pomažu da se neslaganje održi živim i vidljivim, ali kada je reč o promeni politike efekat je beznačajan“. Društveni pokreti koriste marševe kako bi očuvali početni impuls i potvrdili identitet, ali se do osetne promene dolazi drugim sredstvima.
S druge strane, smatra Kaufman, ponekad i samo jedan protestni događaj može izazvati značajne posledice. Kao dokaz, ona prilaže rezultate akademske studije koja je pratila razvoj organizacija u okviru konzervativnog pokreta Čajanka na različitim mestima, povezujući njihovu masovnost i uticaj na lokalnu sredinu sa uspehom početnih akcija Čajanke na Dan poreza 2009 (one su inače uglavnom zavisile od vremenskih prilika). Korelacija između prvobitnog okupljanja i snage lokalnih organizacija bila je dovoljno jaka da podrži tvrdnju koju iznosi Kaufman da „tok razvoja samo jednog protesta može biti od presudnog uticaja na oblik i snagu pokreta koji iz njega nastaje“.
Ženski marševi iz 2017. nisu samo uobličili i podstakli društveni pokret; zapravo su ga stvorili. „Pokreti su često stvarali masovne marševe ali ovog puta, nepredvidivo i veličanstveno, masovni marševi stvorili su pokret“, piše Kaufman. Godinu dana od nastanka „svaki marš žena iz januara 2017. ostavio je za sobom bar 10 lokalnih grupa otpora, ukupno oko 6.000. To je daleko više od nekih 800-1.000 lokalnih frakcija koliko je imala Čajanka na svom vrhuncu“. Ove grupe se angažuju oko lokalnih izbora ali i na pitanjima poput imigracije, klimatskih promena, seksualnih napada i uznemiravanja, kontrole oružja i rasizma. Lokalne mreže su i dovele ljude u Vašington tokom saslušanja za nominaciju Kavana; njima možemo da zahvalimo za jedinstveni tračak nade tokom tog iskušenja, kada su dve žene stale pred senatora Džefa Flejka u liftu, što ga je izgleda navelo da zatraži istragu FBI o optužbama protiv Kavana za seksualni napad.
Prošle nedelje, dok se Senat pripremao da izglasa Kavana, Kaufman je bila na protestu u Vašingtonu jer, kako piše:
„Dejstvo protesta često se ne može primetiti u trenutku dok se odvija. Efekti su mu ponekad suptilni, rasuti i posredni. Nekada ste osuđeni na poraz i protest je tada samo izliv frustracije. Ali ponekad se istorijski luk zakrivi ka pravdi i izazove magičan, neočekivani trenutak pobede. Protest je uvek čin vere, opklada naslepo da će jedna akcija izazvati druge akcije, da će inspiracija krenuti nepredvidivim putevima, da će hrabro istupanje pokrenuti nove sile, da će pravda pobediti. Društvenim pokretima je možda najteži izazov to kako sačuvati nadu, neophodnu ljudima da bi nastavili da delaju. Stoga je ponekad najdosledniji čin masovnog protesta upravo promena u samim učesnicima, kada okuse kolektivnu snagu koja im je potreba da bi ostali u svojoj borbi.“
The New Yorker, 08.10.2018.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 10.10.2018.
FEMINIZAM