Maja 2011. godine je u 111. godini života preminuo Claud Choules, poslednji vojnik Velikog rata.[1] U Srbiji je pet godina ranije u 105. godini na predizbornom skupu Bogoljuba Karića preminuo poslednji „solunac“ – Aleksa Radovanović iz Sela Marići kod Medveđe.[2] Danas, sto godina od završetka Prvog svetskog rata niko od njegovih direktnih učesnika – preko 70 miliona mobilisanih i dobrovoljno uključenih vojnika – više nije živ. Nestala su lična sećanja na rovove, duge marševe i partizanska ratovanja i postala deo kolektivnog pamćenja.

Već četvrt veka, izmenjen je politički ambijent iz koga su nestale neke od država koje su stvorene odredbama Pariske mirovne konferencije (Čehoslovačka i Jugoslavija). Istovremeno je gotovo potpuno izbrisana socijalistička paradigma koja je od nastanka Sovjetskog Saveza počivala na negaciji imperijalizma i kapitalizma i određujuće uticala na intrepretacije Velikog rata, čuvajući delimično postignut konsenzus o njegovima uzrocima i posledicama. Verovatno su to samo neki od razloga koji su jednog od najznačajnijih svetskih istoričara Erica J. Hobsbawma naveli da u svojoj poslednjoj knjizi Izlomljena vremena današnjicu, koja se tako korenito izmenila u odnosu na vreme kada je rođen, vidi kao vreme zabrinutosti i zbunjenosti – vreme lišeno vizije budućnosti, vodiča i koordinata.[3]

Koliko su promena globalne politike i konsekventno epohalne svesti uticale na viđenja Prvog svetskog rata i tumačenja njegovih posledica, uzroka i povoda?

Formalno gledano, izmenjena stvarnost je nužno otvorila nova pitanja i nove teme u analiziranju prošlosti, koje su neki prepoznali kao dalje širenje istorijskog horizonta, a drugi kao manipulativne političke revizije. Pa ipak, tumačenja uzroka rata i danas, kao i pre jednog veka, reflektuju postojanje gotovo identitčnih interpretatitvnih okvira koji snažno utiču na definisanje savremenih političkih praksi i njihovih ideoloških korena. Navedeni zaključak je posledica činjenice da je najvažnije nasleđe Prvog svetskog rata – dominacija nacionalnog principa i proklamacija nacionalnih država kao ključnog subjekta globalne politike – danas snažnije nego što je bilo neposredno po proklamovanju Wilsonovih 14 tačaka. Upravo stoga, tumačenja rata koji je prvi u istoriji dobio epitet „svetski“ posmatrana iz nacionalne perspektive otvaraju brojne teme i ukazuju na mnoge dileme, ali ne mogu biti pravilno sagledana bez razumevanja univerzalnog konteksta u kome je rat počeo, bio vođen i do danas tumačen.

Predstava vojnika Prvog svetskog rata, na nivou simbola, i danas snaži nacionalne države i pravo naroda na autonoman razvoj. Od pada Berlinskog zida taj simbol gradi novi evropski identitet koji sublimira dvojnu pripadnost pojedinca – nacionalnoj državi i nadnacionalnoj evropskoj zajednici. Prvi svetski rat, njegove žrtve i heroji koji su preživljavajući „Golgotu uskrsnuli naciju“, na prelazu 20. u 21. vek ponovo su osnov izgradnje nacionalnog kontinuiteta, ovoga puta u funkciji alijenacije i dekonstrukcije nasleđa socijalizma.

Međutim, političko funkcionalizovanje istorijskih debata o dokazivanju krivice za izbijanje rata i danas prati davno utvrđene vrednosne koncepte i ideološke postulate. Od trenutka kada su potpisane, odredbe Versajskog ugovora, a posebno njegov član 231 kojim je označen krivac za izbijanje rata, su ključno uticale na političke aktivnosti ne samo poraženih, već i nezadovoljnih učesnika, pa čak i velikih pobednica u ratu. Tako je najpre u Vajmarskoj Nemačkoj pri Ministarstvu spoljnih poslova formirano telo koje se bavilo istraživanjem odgovornosti za izbijanje rata (Kriegsschuldreferat), ustanovljene su dve agencije iste namene (Arbeitsausschuss Deutscher Verbände i Zentralstelle für Erforschung der Kriegsursachen), kao i poseban parlamentarni komitet (Der Untersuchungsausschuss). Pokrenut je časopis (Die Kriegsschuldfrage) i najzad objavljeni čitavi tomovi dokumenata pod nazivom Die Grosse Politik. Na taj način, politička elita Nemačke je verovala da pobija zaključke Versaja, skida sa sebe odgovornost za izbijanje rata i ukazuje na Francusku i Rusiju kao direktne izazivače najvećeg rata u dotadašnjoj istoriji čovečanstva.[4]

Odgovor je veoma brzo usledio, od država saveznica koje su tokom 1920-ih i ’30-ih štampale izdanja arhivske građe opovrgavajući svaki pokušaj negiranja versajskih odluka. U Velikoj Britaniji su štampani Documents on the Origins of the War, u Francuskoj Documents Diplomatiques Français. Prikupljena dokumenta su javnosti predstavljena kao egzaktni dokazi i stigmatizacija krivaca.[5] Ubrzo je u Austriji publikovana građa pod nazivom Diplomatische Aktenstücke, a u Sovjetskom Savezu Международныеотношения в эпохуимпериализма: Документыизархивовцарского и Временногоправительств. Taj takozvani „svetski rat dokumenata“ bio je jedan od ključnih elemenata u definisanju međuratne evropske politike. U pokušaju da obesmisle, ti projekti su naprotiv snažili tenzije koje su na kraju dovele do izbijanja novog svetskog rata. Od Nemačke, Velike Britanije, Francuske do Sovjetskog Saveza, objavljena arhivska građa i dokumenta je trebalo da označe krunske dokaze za opravdanje sopstvene nevinosti u prošlosti i legitimaciju novih političkih pretenzija u sadašnjosti. Veoma je indikativno da je, na primer, projekat objavljivanja arhivskih dokumenata kojim bi bila dokazana nevinost srpske vlade po pitanju Sarajevskog atentata i izbijanja rata, i pored pokušaja realizacije tokom 1930-ih godina, u Jugoslaviji započela Srpska akademija nauka i umetnosti tek 1980. godine i on do danas nije završen.[6]

Veliki poduhvati izdavanja arhivske građe su utvrdili tri ključna vrednosna okvira unutar kojih je u javnom prostoru tumačen najveći sukob u dotadašnjoj istoriji čovečanstva. Sa jedne strane su apostrofirane „zle“ namere i zavere pojedinaca i grupa, odnosno teritorijalne aspiracije malih naroda; sa druge nemački militarizam, koji je označen kao dug evolutivni proces ključan za snaženje imeprijalnih pretenzija i pripremu rata; i najzad sa treće strane su rastući apetiti imeprijalističkih vlada, odnosno potrebe čitave jedne klase da izazove globalni sukob protumačeni kao uzrok izbijanja rata. Interpretacije koje su uzroke rata simplifikovale kroz banalni prikaz priče sa Balkana kao okidača čitavog sukoba, su marginalizovale složenost društvenih i ekonomskih odnosa koji su uzroke imali u evropskoj imperijalnoj svesti i imperativu kolonijalnog širenja, a pre svega u militarističkim apetititma ujedinjene Nemačke.

Način na koji je rat vođen i nemilosrdno nasilje koje je ispoljeno nad stanovništvom, jasno su ukazivali na brutalizaciju ratovanja do koje je došlo tokom kolonijalnih sukoba vođenih prethodnih decenija u Aziji i Africi i koja je svom žestinom ispoljena na evropskom kontinentu 1914. godine.[7] Sa tragičnim posledicama uprošćenih tumačenja uzroka rata svet se susreo samo dve decenije po potpisivanju mirovnih sporazuma u Parizu 1919. godine. Upravo stoga je moguće tvrditi da i danas svaki pokušaj relativizovanja militarizma i odbrane imperijalizma od odgovornosti za izbijanje Prvog svetskograta široko otvara vrata novim radikalizmima koji mogu dovesti do novog širenja fašizma i nacizma.[8]

Predstojeća, u simboličkom smislu do sada najvažnija godišnjica Prvog svetskog rata prilika je da se rezimira odnos savremenog doba prema Prvom svetskom ratu. Dve oblasti mogu se prihvatiti kao dosta veran pokazatelj pristupanja prošlosti. Najpre, pažnju privlači savremena istoriografija, a zatim i državni komemorativni projekti posvećeni stogodišnjici prve ratne godine. Postavlja se pitanje da li je istoriografija iskoristila na najbolji mogući način vreme u rasponu od 1914 – 2014. S druge strane programi obeležavanja 1914. godine na sasvim opipljiv način svedoče o potrebama da se istorija često i preko mere upotrebi za potrebe sadašnjeg trenutka. Ipak, imajuću u vidu ranije komemoracije koje su se kretale od prvog posleratnog beskompromisnog pacifizma, a zatim krajnjeg trijumfalizma i militarizma, može se reći da će 2014. godine ipak preovladavati saosećanje i multiperspektivnost.

Na početku XXI veka može se konstatovati da se istoriografija Prvog svetskog rata mahom deli na dve grube celine. Najpre, tu su oni koji ostaju verni diplomatskoj i vojnoj istoriji kao istorijskoj konstanti. Međutim, druga grupa istoričara unosi mnogo više dinamizma u struku. Naime, od 1970-ih godina sve više prostora u istraživanjima Svetskog rata dobijale su nove teme, one za koje se do tada verovalo da su samorazumljive. Tako su postavljana pitanja o civilima, ishrani i snabdevanju iza fronta ili složenostima života pod okupacijom.[9] Proučavan je tretman ranjenika, invalida kao i promene koje je rat uneo u vojni sanitet i medicinu uopšte. Naglasak je stavljen i na kategorije vojnika koji nisu mogli da se pohvale odlikovanjima poput zarobljenika, dezertera ili vojnika streljanih pred prekim sudovima. Istraživanja su npr. pokazala da je samo u Velikoj Britaniji između 1914. i 1918. godine više od 16.000 mladića odbilo da ide u vojsku sa oružjem. Emocije ratnika i njihov psihološki svet čine još jednu oblast, razvijenu pod uticajem radova o istoriji mentaliteta. Istraživalo se i šta se dešavalo sa bojištem nakon bitke, ko je zadužen za asanaciju terena i postoji li razlika u postupanju sa telima poginlih saboraca u odnosu na postupanje sa mrtvim protivnicima. Analizirane su rekacije porodica na vesti o smrti najbližih, njihova putovanja na front usred rata, a sve kako bi pronašli posmrtne ostatke i preneli ih u porodične grobnice.[10]

Istoriografija je značajno proširila termin „istorijskih izvora“, pa su analizirani ratnički predmeti, umetnička dela, poštanske marke, vojničke novine, pisma i razglednice. U ovom smislu umetnost, u svim svojim oblicima, a nastala u rasponu od 1914. do 1920. godine, naročito se potvrdila kao zahvalna istorijska građa. Malo koja od navedenih tema bi mogla da bude problematizovana da se istorija nije oslonila na druge društvene nauke poput antropologije, sociologije, psihologije, pa čak i arheologije.[11] Međugranska disciplina „kultura sećanja“ takođe je blisko povezana sa istraživanjima Prvog svetskog rata.[12] Gorepomenuti pristupi praktikuju se na čitavom nizu instituta, fakulteta i unutar privatnih istraživačkih grupa. Imajući sve ovo u vidu, može se reći da je istorija Prvog svetskog rata jedna od istoriografskih grana koja se najbrže razvija i ostvaruje veoma važne rezultate koji već imaju bitan uticaj na način na koji su programske komisije predvidele obeležavanja stogodišnjice Svetskog rata.

Uprkos ovako živim aktivnostima u domenu kulturne i društvene istorije može se reći da je pažnja evropske javnosti uveliko usmerena na nova izdanja koja se bave starim pitanjima poput ratnih uzroka ili ratne krivice. Serija krajnje zamršenih događaja koji pripadaju vremenu omeđenim Sarajevskim atentatom i odgovorom srpske vlade na austrougarski ultimatum, i dalje sa lakoćom privlači čitaoce. Samo između 1918. i 1991. godine napisano je čak 25.000 knjiga na temu ratnih uzroka.[13] Ipak, nekoliko knjiga se 2013. godine naročito istaklo. Naime, u određenom broju radova, pre svega anglosaksonskih autora, veoma oštro je kritikovana paradigma nemačkog istoričara Frica Fišera (Fritz Fisher). Naime, njegovi široko prihvaćeni zaključci s kraja 1960-ih godina podrazumevali su da je za rat isključivo odgovorna tadašnja nemačka elita predvođena carskom porodicom. Više skorašnjih naslova, međutim, argumentaciju izvode u sasvim drugom pravcu. Tako na primer, Najal Ferguson (Niall Ferguson) ključnu ulogu u „uvođenju“ sveta u rat pridaje Velikoj Britaniji, dok Šon Mekmekin (Sean McMeeckin) odlučno tvrdi da je za rat odgovorna upravo vlada nekadašnje carske Rusije. Radovi Kristofera Klarka (Christopher Clark) i Margaret Mekmilan (Margaret McMillan) naročito su kritički nastrojeni prema ulozi Kraljevine Srbije i carske Rusije.[14] U tom smislu postavlja se pitanje da li je u toku revizija istorije, kako se često može čuti u domaćim medijima.[15]

Gubi se iz vida da su se knjige sa pozitivnim i negativnim tumačenjem uloge svake od država učesnica rata u talasima smenjivale. Shodno tome, različito je ocenjivana i uloga Kraljevine Srbije tokom Julske krize. Sama ideja revizije u nauci je sasvim prihvatljiva i poželjna i obično je povezana sa smenom generacija. Ipak, argumentacija i način njenog iznošenja u radu npr. Kristofera Klarka ili Margaret Mekmilan, čini se ne toliko ubedljiva koliko provokativna, pa se ne bi moglo govoriti o istinskoj reviziji naučnih rezultata. Uostalom, tokom 2013. godine su se pojavile i knjige u kojima se krivica za rat značajnim delom ponovo usmerava ka Nemačkoj i Austro-Ugarskoj.[16]

Međutim, u srpskoj javnosti se stvara utisak da je reč o svojevrsnoj zaveri koja ima za cilj da se ratna krivica pripiše isključivo Srbiji. Zagovornici ovakvog pristupa gube iz vida da je u istoriografiji veoma teško postići saglasnost o tako složenom pitanju kakvo je Julska kriza kao i da unutar svake od evropskih i svetskih istoriografija deluje više različitih škola. Dovoljno je pomenuti „rat“ generacija koji već neko vreme traje u britanskoj istoriografiji, a tiče se kompletnog tumačenja britanske uloge u ratu. Naime, u novim radovima veoma se uverljivo kritikuje rasprostranjeni narativ o besmislenosti britanskih vojnih napora u uslovima rovovskog rata. Tako se stara teza o „lavovima koje su vodili magarci“ tj. aluziji na požrtvovane britanske vojnike i nesposobne generale, sve više dovodi u sumnju.[17] Istoriografija napreduje diskusijom, ali i kritikom svojih nespornih autoriteta, stoga problematizovati argumentaciju velikih istoričara istovremeno ne znači u poptunosti odbaciti njihove zaključke.

Teza o pomenutoj reviziji dovodi se u vezu sa planovima za predviđene komemoracije 2014. godine. Međutim, ukoliko se pažljivije pogledaju planovi zemalja koje su nekada imale vodeću ulogu u izbijanju i toku Prvog svetskog rata, teško da se može reći da je pitanje ratne krivice u središtu pažnje. Formalno gledano, opšti ton komemoracija je jasan. Namera je da se oda pošta svim palim vojnicima i civilima bez previše trijumfalizma kada je reč o državama koje su se 1918. godine nalazile na pobedničkoj strani. Narativ o sećanju i poštovanju uzima u obzir najširi mogući krug ratnih učesnika i ratnih žrtava, pa se tako u „panteonu“ ovoga puta uz nezaobilazne odlikovane vojnike nalaze i ratni dezeteri, siročad, civili iz kampova za internaciju, ali i vojnici iz nekadašnjih afričkih i azijskih kolonija. Treba istaći da ovde nije reč prevashodno o političkoj korektnosti, mada i ona naravno ima svoje mesto, već da je svaka od ranije komemorativno obespravljenih ili nevidljivih kategorija uz pomoć istoriografije i publicistike uspela da se izbori za svoje mesto u nacionalnim kulturama sećanja.

Belgija je tako veoma temeljno pristupila pripremama za stogodišnjicu. Plan aktivnosti je objavljen čak pre nekoliko godina. Francuska je takođe svoje namere o obeležavanju prve ratne godine najavila još 2012. godine. Ipak, Velika Britanija je pripremila najsveobuhvatiju ceremoniju. Država je odvojila čak 55 miliona funti kako bi se širom zemlje održale ceremonije, renovirali muzeji, organizovale đačke ekskurzije, sakupila i digitalizovala nova arhivska građa.[18] Savremena politika svakako ima svoje mesto u komemorativnim programima, pa se tako navodi da prisećanje na zajedničko stradanje delova nekadašnje Imperije ne idu u prilog škotskom referendumu o nezavisnosti zakazanom takođe za sledeću godinu. Slično, ukoliko se zaista planira podizanje ili obnavljanje spomenika Francu Ferdinandu i njegovoj supruzi Sofiji Hotek u Sarajevu, takav postupak bi podrazumevao jasnu političku nostalgiju za habsburškim tzv. nadnacionalnim vremenima u Bosni i Hercegovini.

S druge strane, Nemačka, kojoj se u domaćoj javnosti pripisuje veliki plan za prebacivanje krivice na Rusiju i druge nekadašnje sile Antante, prilično ravnodušno posmatra približavanje stogodišnjice. Slično kako je to učinila na 90. godišnjicu 2004. godine, ili kada je gotovo neprimetno za nemačke medije preminuo poslednji veteran nemačke carske armije Erih Kestner (Erich Kästner). Za razliku od Kestnera, poslednji britanski veteran, Hari Peč (Harry Patch), je nedugo po svojoj smrti postao simbol čitave generacije i protagonista nekoliko istorijskih knjiga. Sećanje na Drugi svetski rat u Nemačkoj kao i u Rusiji i dalje dominira kolektivnim pamćenjem, stoga Prvi svetski rat ostaje gotovo epizodnog značaja za ove države.

Srbija je poslednji put bila naročito zainteresovana za Prvi svetski rat krajem 1980-tih godina, u vreme krize jugoslovenske države i „retradicionalizacije srpskog društva“.[19] Tada su izdavani reprinti najpoznatijih ratnih knjiga iz međuratnog perioda, izvedeno je nekoliko pozorišnih predstava, objavljivane su čuvene spomen-knjige sa svedočenjima tada već malobrojnih Solunaca.

Komemorativni planovi srpske vlade još uvek su poznati samo u grubim crtama, iako je 2014. godina gotovo počela. Opravdana je bojazan da neće biti novih pomaka u istoriografiji vezano za srpsko učešće u Svetskom ratu i da će se stari materijali ponovo reciklirati u prigodnoj komemorativnoj formi. U međuvremenu, najbitnija ustanova u kojoj se čuva arhivska građa srpskih jedinica iz Prvog svetskog rata, Vojni arhiv u Beogradu, ima manjak zaposlenih i još od vremena NATO bombardovanja nalazi se u privremenom objektu koji prokišnjava.

Koautor ovog teksta je Danilo Šarenac. Tekst je nastao u okviru projekta „Ka razvijenoj demokratiji“, na 15 tribina održanih u CZKD-u od oktobra 2012. do novembra 2013. Po jedan govornik napisao je autorski tekst na temu kojom se tribina bavila. Tako je nastala knjiga ZBORnik – Ka razvijenoj demokratiji, edicija TonB, knjiga 8, Beton, Beograd, decembar 2013.

Iz sadržaja ZBORnika:

Vesna Pešić
Stanje demokratije u Srbiji – tranziciono blato moći i novca

Milivoj Bešlin, Srđan Milošević, Olivera Milosavljević
Istorija i politike istorije –naučno znanje vs. upotreba prošlosti

Zagorka Golubović
Izazovi i prepreke savremene levice u Srbiji

Bojan Tončić
Bestidna koljačka nevinost

Marko Matić
Balkanske istorijske stranputice, Kosovo – od mita do priznanja

Dubravka Đurić
Lokalna i globalna dinamika feminizama

Ivan Čolović
„Delije“ kao neformalna politička organizacija

Dejan Ilić
O kulturi posle zločina

Vesna Rakić-Vodinelić
Nove političke stranke – nove opcije ili samo popunjavanje političkog prostora?

Milica Jovanović
Poslednji balkanski neprijatelji

Jelena Veljić i Matija Medenica
10 godina Bolonje u Srbiji

Dinko Gruhonjić
Postoji li medijska alternativa u Srbiji?

Ivica Mladenović
Srbija u transformaciji iz socijalizma u kapitalizam: dve decenije posle

Olga Manojlović Pintar i Danilo Šarenac
Prvi svetski rat – uzroci, posledice, sećanje

Branislav Dimitrijević
Muke sa hiperbolama.

Beton, 22.01.2014.

 
Peščanik.net, 26.01.2014.

TEMA – PRVI SVETSKI RAT

———–    

  1. Videti: http://www.bbc.co.uk/news/world-asia-pacific-13289607
  2. Videti: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2004&mm=06&dd=24&nav_category=12&nav_id=144268
  3. Eric, J Hobsbawm, Fractured Times: Culture and Society in the 20th Century, London 2013.
  4. Holger H. Herwig, Clio Deceived, Patriotic Self-Censorship in Germany After the Great War, Keith Wilson (ed.), Forging the Collective Memory, Government and International Historians through Two World Wars, Oxford 1996. 87–127.
  5. Keith Wilson, Introduction: Governments, Historians, and “Historical Engineering”, Keith Wilson (ed.), ibid, 1–29.
  6. Dokumenta o spoljnoj politici Kraljevine Srbije 1903 – 1914, Beograd 1980.
  7. Alan Kramer, Dynamic of Destruction, Culture and Mass Killing in the First World War, Oxford University Press, Oxford, 2007.
  8. Enzo Traverso, The Origins of Nazi Violence, New York, London 2003.
  9. Kao karakteristični primeri ovakvog pristupa mogu se navesti sledeći radovi: Снежана Димитрова, „Бугарска дебата“ о Великом рату и „његовим доживљајима“, ГДИ, VI, 1, 1999, 76-83; Jay Winter, “Shell-shock and the Cultural History of the Great War”, Journal of Contemporary History, 35, 1, 2000, 7-11; Peter Gatrell, A Wholle Empire Walking: Refugees in Russia during World War I, Bloomington 1999.
  10. Joanna Bourke, Dismembering the Male: Men’s Body, Britain, and the Great War, 1996; Luc Capdevila, Danièle Voldman, War Dead. European Societies and War Causalities, Edinburgh, 2006.
  11. Jean-Jacques Becker, “L’Evolution de l’historiographie de la Première Guerre mondiale”, Revue Historique des Armée, 242, 2006, 4-15.
  12. Stefan Goebel, The Great War and Medieval Memory: War, Remembrance and Medievalism in Britain and Germany, 1914 – 1940, Cambridge 2007.
  13. Christopher Clarck, The Moonwalkers. How Europe Went to War in 1914, New York, 2013, 4.
  14. Margaret McMillan, The War That Ended Peace. The Road to 1914, New York 2013; Veoma uspeo pregled i kritički osvrt na kontraverze vezane za uzroke rata može se naći u: Mile Bjelajac, “Novi (stari) zapleti oko uzroka Prvog svetskog rata pred obeležavanje 100. godišnjice”, Токови историје, 1/2013, 15-62.
  15. Тимур Блохин, „Др. Душан Батаковић: Доживљавамо најаве ревизије историје малтене као припрему нове објаве рата“, http://serbian.ruvr.ru/2013_11_09/Dushan-Batakovic-Dozhivljavamo-najave-revizije-istorije-maltene-kao-pripremu-nove-objave-rata/, приступљено 15. новембра 2013.
  16. Manfried Rauchensteiner, Der Erste Weltkrieg und das Ende der Habsburger-Monarchie, Wien 2013; Max Hastings, Catastrophe. Europe Goes to War 1914, London 2013.
  17. Peter Parker, The Last Veteran. Harry Patch and the Legacy of War, Harper Collins 2010, 28.
  18. Anonim, “Centenary News provides an overview of European First World War Centenary plans so far” http://www.centenarynews.com/article?id=1026, objavljeno 4. avgusta 2013, (pristupljeno 25. nvoembra 2013); Jasper Copping, „How Britain will mark Great War centenary“, http://www.telegraph.co.uk/history/britain-at-war/10424151/How-Britain-will-mark-Great-War-centenary.html, objavljeno 3. novembra 2013, (pristupljeno 25. novembra 2013).
  19. Lea David, „Sećam se, dakle, postojim: identitet Srba kao refleksija kulture sećanja“, ur. Gordana Đerić, Pamćenje i nostalgija: neki oblici, lica i naličja, Beograd 2009,152.