Železnička stanica u Beogradu

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković, Železnička stanica u Beogradu

Ministar Vulin je, i kriv i dužan, pre nekoliko dana još jednom podsetio da nema ničeg spornog u tome da se uvede prinudni rad za korisnike socijalne pomoći. Ovoga puta suluda teza legalizma će se sprovesti do kraja, pa će se umesto uredbom Vlade Srbije ovakva obaveza propisati izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti.

Valja se tim povodom podsetiti šta je sve aktuelna vlast uradila na polju socijalnog prava za svoje građane:

– Penzije su smanjenje na pravno gledano veoma diskutabilan način – o tome će svoje viđenje nadajmo se dati i Ustavni sud.

– Gotovo je nemoguće dobiti invalidsku penziju. Radno nesposobnim ljudima se preporučuje da se „bave kreativnim zanimanjima“.

– U najavi su izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, koje će po svemu sudeći još više ograničiti korišćenje prava na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta. Podsećanja radi, Srbija već krši Konvenciju 183 o zaštiti materinstva, koja jasno propisuje da naknada zarade koja se dobija za vreme porodiljskog odsustva ne može biti niža od dve trećine zarade koju je porodilja primala dok je radila (član 6. stav 3) – kod nas je moguće porodilji isplatiti i samo 30% od tog iznosa (da ne pominjem besmisleni sistem isplate, zbog kojeg naknade kasne po nekoliko meseci).

– Vlast je takođe otkrila „trudničku mafiju“, koja zloupotrebljava zakonska rešenja o korišćenju odsustva radi nege deteta. Osveta izgleda stiže u vidu pomenutih izmena Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Nije se šaliti sa trudnicama i porodiljama, zna se da su one glavna pretnja ustavnom poretku zemlje (prema staroj oprobanoj strategiji, „kada ti ide mnogo loše, isfabrikuj malo unutrašnjih neprijatelja da skreneš pažnju gladnom narodu“).

– Vlast nije uradila ništa da se otklone zakonska rešenja prema kojima Republika Srbija krši Evropsku socijalnu povelju, a koja se odnose baš na socijalno pravo i socijalnu politiku. Kao što sam već pisao, utvrđeno je da Srbija krši pravo na socijalnu sigurnost nezaposlenih građana (prekratko trajanje prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti), pravo na socijalnu i medicinsku pomoć (konstatovano je da je nivo socijalne pomoći svih vrsta građanima „očigledno nedovoljan“, a uz to i da su u posebno teškom položaju starije osobe koje nisu ostvarile pravo na starosnu penziju).

Najzanimljivije na ovom spisku nesrećnih, nezakonitih i neustavnih poteza, ipak je uvođenje prinudnog rada za korisnike socijalnih primanja. Pre par godina verovatno niko ne bi ni pomislio da će Srbija za tako kratko vreme skliznuti stotinak godina unazad (prva međunarodna zabrana prinudnog rada datira iz 1930. godine, a prve nacionalne oko 150 godina unazad). Kako je do toga došlo i da li je Srbija zaista na putu da postane jedina savremena država koja tvrdi da je na putu evropskih integracija i da u njoj cvetaju ljudska prava i slobode (demokratija i vladavina prava se praktično podrazumevaju) – koja uvodi ovakav, već duže vreme zabranjeni relikt prošlosti?

Sve je počelo Uredbom, o kojoj možete čitati ovde. Zašto bi se vlast odlučila na ovakav potez? Obrazloženje je veoma jednostavno, mada duboko uznemirujuće. Navodno mnogi građani zloupotrebljavaju pravo na socijalnu pomoć; oni su radno sposobni a ne žele da prihvate poslove koji im se nude, jer su lenji i daleko im je bolje da se „opare“ svakog meseca bez ikakvog truda i rada. Na taj način oni žive na račun građana Srbije. Vlast pokazuje takvo odsustvo suptilnosti, da prilikom ubeđivanja javnosti nije igrala čak ni na kartu „građani plaćaju neradnike“, već se odmah pucalo na kartu čistog neiskvarenog patriotizma – neradnici žive na račun države, i to baš sada kada vlast čini nadljudske napore da se državne finansije stabilizuju. Sram ih bilo, reći će svaki pošteni građanin. To je bar bio plan.

Plan međutim ima nekoliko falinki. Sitnih, gotovo neprimetnih. Naročito kada vam je glava u oblacima u kojima boravi vlastodržac, koji živi svoju alternativnu realnost i ne obraća pažnju na takve pojedinosti.

Najpre, prinudni rad je neustavan, protivan nizu međunarodnih instrumenata, protivan svakoj civilizacijskoj logici i dostignućima u poslednjih stotinak godina; nezakonit je i nemoralan (ovo poslednje nikada nije predstavljalo problem, ali valja ga pomenuti). Prinudni rad redom zabranjuju: Međunarodni pakt o ekonomskim i socijalnim pravima, Evropska konvencija o ljudskim pravima, Evropska socijalna povelja, Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 30 i 105, Ustav Republike Srbije, Zakon o radu…

Da li ovo što (sopstvenom radu neskloni) ministar Vulin predlaže može da se tretira kao prinudni rad? Istina, nije baš da su svi primaoci socijalne pomoći puškama naterani da se ukrcaju u kamione koji ih odvoze da forsiraju nadvožnjak na legendarnom koridoru 10. Za sada.

Još 1932. godine Kraljevina SHS je ratifikovala Konvenciju MOR-a broj 30 o prinudnom ili obaveznom radu. U ovom dokumentu prinudni rad je dobio prvu međunarodnu definiciju (član 2. stav 1): „Prinudni ili obavezni rad označivaće svaki rad ili uslugu koji se zahteva od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koji se to lice nije ponudilo dragovoljno“. Da li se ucenjivanje korisnika socijalne pomoći može smatrati prinudom da „dobrovoljno“ pristupe nečemu što se ironično naziva volonterski rad?

Konvencija predviđa više izuzetaka od ove definicije, među kojima su i „sitni seoski radovi, to jest radovi koji se izvode u neposrednu korist zajednice, od njenih članova, radovi koji se, prema tome, mogu smatrati normalnim građanskim obavezama koje padaju na članove zajednice, pod uslovom da samo stanovništvo ili njegovi predstavnici imaju pravo da se izjasne o umesnosti ovih radova“. Stanovništvo može da se izjasni o umesnosti radova, ali pod pretnjom gubitka prava koje se smatra jednim od neotuđivih ljudskih prava. U mom sklopu misli, to je prinuda na rad. Ili – prinudni rad.

Inače, zanimljivo je da je Ustav praktično izbacio navedeni izuzetak iz pravnog sistema Srbije, jer kao moguće izuzetke od prinudnog rada navodi sledeće (član 26. stav 4): „Prinudnim radom se ne smatra rad ili služba lica na izdržavanju kazne lišenja slobode, ako je njihov rad zasnovan na principu dobrovoljnosti, uz novčanu nadoknadu, rad ili služba lica na vojnoj službi, kao ni rad ili služba za vreme ratnog ili vanrednog stanja u skladu sa merama propisanim prilikom proglašenja ratnog ili vanrednog stanja“.

Neki od indikatora postojanja prinudnog rada, koje je utvrdila Međunarodna organizacija rada, jesu i ranjivost grupa koje rade, kao i pretnja i zastrašivanje i odsustvo pravične naknade za uloženi rad. Opet, nije potrebno puno mašte da se prepoznaju korisnici socijalne pomoći, kojima se preti ukidanjem osnovnih prava ukoliko se radno ne angažuju na poslovima koje nisu sami izabrali i koji ne moraju da odgovaraju niti njihovim stručnim sposobnostima, niti njihovoj radnoj sposobnosti.

Važni elementi prinudnog rada, predočavanje sankcije u slučaju da se ne pristupi radu i odsustvo volje radno angažovanog lica da radi, koji su usvojeni od strane MOR-a 1998. godine, a koji se koriste i u praksi Evropskog suda za ljudska prava kada je potrebno utvrditi da li je došlo do prinudnog rada nekog lica, takođe su prisutni u analiziranoj konstrukciji. Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da za postojanje prinudnog rada ne mora postojati fizička prinuda, već ona može biti i psihička (kao na primer, stavljanje u izgled licu da će izgubiti pravo na socijalnu pomoć ukoliko ne obavi određene poslove).

Sama Evropska konvencija o ljudskim pravima poznaje kao izuzetak od prinudnog rada „rad ili službu koji čine sastavni deo uobičajenih građanskih dužnosti“. Koliko se taj izuzetak usko posmatra u praksi Evropskog suda za ljudska prava, govori i činjenica da je Sud u slučaju Zarb Adami protiv Malte kao prinudni rad okarakterisao – porotničku dužnost tužioca na koju je ovaj bio primoran (uz konstataciju diskriminacije tužioca, što je takođe veoma indikativno za položaj lica koja primaju socijalnu pomoć).

Preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope 1663 iz 2004. godine, takođe citirana u praksi Suda, ponavlja da prinudni rad obuhvata svako nevoljno radno angažovanje lica uz fizičku ili psihičku pretnju, za koje se ne isplaćuje adekvatna zarada ili uopšte nije predviđena bilo kakva naknada. Kako će Sud postupiti u budućim slučajevima „volonterskog rada“ i „javnih radova“ u Srbiji, u svetlu dosadašnje prakse Suda nije nimalo neizvesno.

***

Da probamo da opravdamo ovu meru kroz „zaradu“ koju primalac socijalne pomoći dobija? Najpre matematički. Najviši iznos socijalne pomoći na mesečnom nivou je 7.800 dinara. Minimalna cena rada je 121 dinar po radnom satu. To znači da primalac socijalne pomoći ne može da radi duže od 64 radna časa mesečno, da bi se njegov rad tretirao makar kao minimalac (što je takođe protivzakonito jer minimalna cena rada ne služi tome, ali hajde da i to za trenutak zaboravimo). Svaki rad duži od 64 radna sata predstavljaće rad za nižu cenu od minimalne cene rada, što znači da će svaki duži rad biti smatran radom u položaju sličnom robovskom, onom koji se ne plaća i na koji te (u ovom slučaju) država primorava. Dakle, matematika je jasna. Međutim, šta se dešava sa logikom? Logika u ovom slučaju nije prijateljica uvedenih mera. Socijalna pomoć je pomoć države materijalno najugroženijim licima. Ona se dakle ne zarađuje, već dolazi kao jedna od odgovornosti države da se pomogne onima koji se nalaze u finansijski teškom položaju.

U političkom pamfletu koji je objavljen kao regularna vest na sajtu B92, objašnjeno je da se i u SAD mora raditi da bi se dobili kuponi za hranu. Veoma ciničan izbor primera i veoma neočekivano od strane nekoga ko sebe zove levičarem, budući da je tzv. „uslovljena socijalna pomoć“, uvedena za vreme Klintonove administracije 1996. godine, izuzetno kritikovana. Takođe, sistemi ostvarivanja ove pomoći su različiti u različitim federalnim državama, a njeno primanje je ograničeno na nekoliko (dve do pet) godina, perioda u toku kojeg se mora naći posao – što je donekle logičan uslov u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenost oko 5-6%. Pored toga, uz socijalnu pomoć se predviđa čitav niz mera u korist primaoca, tako da ona zapravo na neki način dobija elemente pomoći u slučaju nezaposlenosti, a ne socijalne pomoći kakva je predviđena u našem i većini evropskih sistema. Zanimljivo je i da je SAD jedina država koju je bilo moguće navesti kao uporedni primer (a da je makar neko prepozna kao savremenu državu na koju bismo mogli da se ugledamo).

U istom tekstu na sajtu B92 dalje se kaže da socijalnu pomoć u Srbiji dobija oko 250.000 ljudi, od kojih je 150.000 radno sposobno. Pa šta? Socijalna pomoć nije rezervisana za radno nesposobna lica. Naprotiv, Zakon o socijalnoj zaštiti (članovi 81. i 82) veoma jasno reguliše uslove koje neko mora da ispuni: „Pravo na novčanu socijalnu pomoć pripada pojedincu, odnosno porodici, koji svojim radom, prihodima od imovine ili iz drugih izvora ostvaruju prihod manji od iznosa novčane socijalne pomoći utvrđenog ovim zakonom“. Dalje se u Zakonu navode uslovi vezani za nepokretnosti koje pojedinac ili porodica poseduju, kao i neke druge vrste imovinskih prava koja mogu posedovati.

Šta ovo praktično znači? Znači da neko ko izdržava veći broj članova porodice može da bude radno sposoban, zaposlen (možda čak i sa punim radnim vremenom) i – da prima socijalnu pomoć zato što mu je zarada izuzetno niska. Može je primati i neko ko je radno sposoban, ko je u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje i aktivno traži zaposlenje. Može je primati i neko ko je radno sposoban, nezaposlen i ne radi ništa da se takav status promeni. Ovi poslednji izgleda najviše brinu državu. Kako će se rešiti ovaj problem? Tako što će im se ponuditi neke od mera za zaposlenje, a ne uskratiti sredstva za život. Uskraćivanjem sredstava za život, tih realno minimalnih (a opet formalno maksimalnih) 7.800 dinara, šalje se poruka da bi se trebalo baviti kriminalom, ili u boljem slučaju raditi na crno ili sivo.

Onima koji ne žele da rade, u civilizovanim zemljama uskraćuju se prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti – dobar je primer Nemačke u kojoj nezaposleni mora da obavi niz aktivnosti koje ga vode ka zaposlenju i usput da učestvuje u javnim radovima i društvenokorisnim aktivnostima, da bi ostvarivao prava kao nezaposleno lice. Pravo na socijalnu pomoć je nešto što se ne urušava na ovakav način. Kod nas takav sistem međutim nije realno sprovoditi, budući da su prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti već minimalizovana (kao što je rečeno, u tom segmentu kršimo i preuzete međunarodne obaveze), kako u pogledu iznosa koji se prima tako i u pogledu naknade koja se dobija. Onda je bolje udariti po onima koji sede u mračnom kutku društva, izopšteni i neperspektivni. Umesto da se tim ljudima posveti posebna pažnja i da se svaki individualni slučaj ispita u cilju poboljšanja njihovog položaja, bolje je destimulisati ih i poslati im poruku da su oni u društvu i državi nepotrebni i nepoželjni (ili, ako žele, da mogu biti poželjni samo kao prinudna radna snaga).

Uostalom, postavlja se i jedno posebno zanimljivo pitanje. Ako država ima toliko nezavršenih poslova koji vapiju za time da ih neko obavlja, zašto ljudima do sada nije ponudila trajno zaposlenje i smanjila ekstremno visoku stopu nezaposlenosti? Kao što je već predstavljeno, praksa Evropskog suda za ljudska prava ide u pravcu deklarisanja uvođenja određenih oblika rada samo jednoj određenoj grupi – kao diskriminaciju. U ovom slučaju, sasvim je jasno da je reč o diskriminaciji prema socijalnom statusu, koja je naravno apsolutno zabranjena.

Finansijski efekti uvođenja ove mere su takođe veoma diskutabilni. Zamislimo na trenutak da ništa od napred navedenih izvora prava ne postoji. Zamislimo da je prinudni rad dozvoljeno nužno zlo, koje se mora sprovesti zarad ostvarivanja višeg dobra. Kako će zapravo država uštedeti na ovoj meri? Čini se, na dva načina. Prvi je, kao što je opisano, kroz robovsku radnu snagu koja je „plaćena“ ispod svakog minimuma, i to novcem na koji već ima pravo po drugom osnovu (pa je samim tim njihov rad za državu besplatan). Drugi način jeste što se mnogi građani neće odazvati pozivu na prinudni rad, pa će time izgubiti pravo na socijalnu pomoć. Na taj način će se, pretpostavljam da razmišlja ministar Vulin, žito očistiti od kukolja i ostaće da (prinudno rade i) primaju socijalnu pomoć samo oni kojima je zaista potrebna.

Ovo nas dovodi do suštine problema. Sa jedne strane, sasvim je očigledno da je broj primalaca socijalne pomoći pomnožen iznosom iste, sasvim mala cifra u odnosu na nenormalna razbacivanja novca građana od strane vlasti, koja se u ovoj zemlji dešavaju na dnevnoj bazi. Sa druge strane, postaje sasvim jasno da je ova mera zapravo reakcija jedne fašistoidne vlasti: države koja na sve probleme odgovara uvođenjem represivnih mera.

Vratimo se na problem koji je vlast sama postavila: zloupotreba prava na socijalnu pomoć. Da li se ova zloupotreba može rešiti povećanjem nadležnosti određenih inspekcija? Da li se može rešiti češćom i detaljnijom kontrolom primalaca socijalne pomoći? Da li se može rešiti na bilo koji način koji ne uključuje njihovo ponižavanje i stavljanje u položaj ucenjenih ljudi, uz davanje alternative – umrite od gladi? Naravno da može. Naivno je pomisliti da je Srbija jedina zemlja u kojoj je nekome palo na pamet da zloupotrebi sistem socijalnih davanja. Zašto onda prinudni rad ne postoji ni u jednoj drugoj državi? Verovatno zato što su one usvojile sisteme zasnovane na principima većih socijalnih davanja, ali i stroge kontrole kome davanja odlaze, kao i da li postoji opravdanost davanja. Ovo je u Srbiji nemoguće sprovesti zbog nezainteresovanosti zaposlenih da rade (ili još gore da nauče nešto potpuno novo – nebirokratizovani, ljudski pristup problemima građana), kao i zbog izuzetnog nivoa korupcije na svim pozicijama, koji obesmišljava stroge sankcije prema onima koji sistem zloupotrebe. Zbog toga država svoju nesposobnost još jednom prevaljuje na građane, u ovom slučaju one najugroženije.

Država zapravo priznaje da ne može da kontroliše i sankcioniše svoj sopstveni birokratski aparat, pa se onda prelazi na kontrolu onih koji su daleko ranjiviji i lakši za „prevaspitavanje“. Ovo nije usamljen slučaj – kako bi se sprečile zloupotrebe u dodeljivanju invalidskih penzija (kojih je bilo u velikom broju proteklih decenija), kriterijumi za ostvarivanje ovog prava su de facto povišeni, umesto da se suzbije korupcija. Isto se dešava i sa „trudničkom mafijom“ – suviše je komplikovano da se zagrabi u svet korupcije medicinskih radnika. Zato je bolje da se sve trudnice i porodilje uskrate za jedan deo prava, pa da u proseku opet bude – prosek. A ko se snađe, snašao se. Ovakve mere samo podstiču korupciju, ali to je već sasvim druga priča.

I šta sada? Verujem da će Ustavni sud dati svoje mišljenje o neustavnosti zakona i neustavnosti i nezakonitosti uredbe. Pitanje je, međutim, da li ćemo morati da čekamo do rezultata sledećih izbora da bi se tako nešto desilo. U međuvremenu, redovni sudovi će verovatno suditi prema svojoj partijskoj dužnosti i neustavnim zakonima, a u Strazburu će se gomilati tužbe protiv Srbije. Zašto bi se ministar Vulin o tome brinuo? Sve njegove bahatosti platiće jednog dana građani, iz budžeta.

Peščanik.net, 16.02.2015.

Srodni linkovi:

Social Europe: Mađarska – prinudni rad

Dejan Ilić – Siledžije

Mario Reljanović – Evropska socijalna povelja i srpska socijalna tuga

Sofija Mandić – Ustani i odbrani se!

Sofija Mandić – Rad oslobađa