Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

U četvrtak je, možda i glasnije nego što bi se očekivalo imajući u vidu medijski sumrak u Srbiji, odjeknula vest da je godišnji izveštaj Saveta Evrope u vezi sa izvršavanjem preuzetih obaveza iz Evropske socijalne povelje (istina, novinar je – verovatno koristeći Google translate – ovaj dokument preveo kao „Evropska društvena povelja“, ali to je priča o kvalifikovanosti novinara i za nju nema mesta u ovom tekstu) – nepovoljan po Srbiju u nekoliko analiziranih situacija.

Ubrzo je stigla potvrda da se nalazimo u „naprednoj“ Srbiji: ekspresno se oglasila Kancelarija Saveta Evrope u Srbiji i naglasila da je u pitanju ocena „starog Zakona o radu“. Gospoda iz SE verovatno nisu upoznata da je „stari“ Zakon o radu – jedini zakon o radu koji imamo, budući da je donet 2005. godine i važi i dan danas. Verovatno je došlo do zabune i cilj je bio da se naglasi kako su stručni ljudi Saveta Evrope analizirali tekst Zakona o radu pre izmena i dopuna iz jula prošle godine.

A sve to je spakovano u nespretno saopštenje, najverovatnije da se predupredi drvlje i kamenje koje bi na beogradsku Kancelariju SE nabacio Veliki Vođa, u svom karakterističnom maniru prostačkog (pardon, tradicionalnog srpskog gazdinskog) obraćanja svakome ko se drzne da kritikuje imaginarno savršenstvo koje o svojoj vladavini stvara u svojoj glavi. Kancelarija SE je „izbegla metak“, bar dok se premijer ne vrati iz Davosa, gde trenutno svetskim liderima daje lekcije iz ekonomije i pobeđuje u bacanju kamena s ramena, borbi sa zmajevima, i šta ti ja znam…

Evropska socijalna povelja (zapravo se zove Revidirana evropska socijalna povelja) najvažniji je regionalni izvor ekonomskih i socijalnih prava za države koje nisu članice Evropske unije (one koje jesu članice EU imaju i neke druge važne nadnacionalne izvore koji se bave istim, ili sličnim pitanjima). Povelja sadrži čitav niz prava na koja se država obavezuje njenim prihvatanjem. Nakon što se obavezala (sistem obavezivanja je malo komplikovaniji budući da se država prilikom potpisivanja može izjasniti koja prava i u kom obimu želi da prihvati, dok je neka prava obavezna da prihvati) da će njeni građani uživati određena prava, država je dužna da im to i omogući. Da bi pokazala šta je sve učinila na tom polju, država Evropskom komitetu za socijalna prava podnosi periodične izveštaje, koji se odnose na implementaciju pojedinih delova Povelje. Komitet izveštaje razmatra, po potrebi prikuplja podatke i iz drugih, nevladinih izvora, i sačinjava godišnje mišljenje (zaključak) o tome koliko je država uspešna u izvršavanju svojih obaveza prema građanima.

Šta za Srbiju konkretno znači (delimično negativan) izveštaj? Začudo, ne previše. Najpre zato što ovo nije prvi negativan izveštaj koji je Srbija istim povodom dobila. Od 2009. godine kada je ratifikovana Evropska socijalna povelja, Srbija je podnela tri izveštaja o implementaciji i sprovođenju preuzetih obaveza. Na osnovu tih izveštaja, Evropski komitet za socijalna prava Saveta Evrope podneo je svoja tri godišnja izveštaja o stanju ekonomskih i socijalnih prava u Srbiji. Sva tri su dostupna na sajtu Saveta Evrope (link na spisak država, među kojima se nalaze i sva tri izveštaja vezana za stanje u Srbiji: http://www.coe.int/t/dghl/monitoring/socialcharter/conclusions/ConclusionsIndex_en.asp), a izveštaj za 2014. godinu je poslednji u nizu (i prvi koji je pobudio pažnju medija), kojim se konstatuje da situacija na terenu kada je reč o socijalnim pravima, najblaže rečeno, nije najbolja.

Krenimo redom. Prvi izveštaj objavljen je u januaru 2013. godine, a odnosi se na stanje tokom perioda 2009. do 2012. godine, u određenim oblastima regulisanim Poveljom. U ovom izveštaju, Komitet je pokušao da analizira stanje u Srbiji kada je reč o sledećim ekonomskim i socijalnim pravima: pravo na rad, pravo na profesionalnu orijentaciju, pravo na profesionalnu obuku, pravo osoba sa invaliditetom na nezavisnost, socijalnu integraciju i učešće u životu zajednice, pravo na unosan posao na teritoriji druge strane ugovornice, pravo na jednake mogućnosti i jednak tretman u pitanjima zapošljavanja i rada bez diskriminacije po osnovu pola, pravo na zaštitu u slučajevima prestanka radnog odnosa, pravo radnika na zaštitu njihovih potraživanja u slučaju nesolventnosti poslodavca.

Kažem „pokušao“, jer je u odnosu na sva pomenuta prava Komitet na osnovu podnetih izveštaja od strane Republike Srbije zaključio da – nema dovoljno podataka da donese zaključak o obavezama u odnosu na implementaciju niti jednog od njih! Komitet je zaključio da nedostatak informacija ovakvog obima predstavlja kršenje obaveze države da podnosi izveštaje. Drugim rečima, Komitet je poručio da država mora da prestane da piše bajke koje ne odgovaraju pitanjima koja se postavljaju, i koje ne sadrže nijedan konkretan odgovor na državne obaveze. Država Srbija je upozorena da u narednom izveštaju mora, uz nove podatke, dostaviti i dodatne informacije o ovim pitanjima. Ovo se, koliko je meni poznato, do danas nije desilo.

Drugi izveštaj je iz januara 2014. godine. Ovaj izveštaj obuhvatio je presek i ocenu stanja u odnosu na sledeća prava građana: pravo na bezbedne i zdrave radne uslove, pravo na zaštitu zdravlja, pravo na socijalnu sigurnost, pravo na socijalnu i medicinsku pomoć, pravo na beneficije iz službe socijalnog staranja, pravo starijih lica na socijalnu zaštitu, pravo radnika na zaštitu od siromaštva ili socijalne isključenosti. U izveštaju nema pomena da li je Srbija izvršila obaveze iz prethodnog i dostavila tražene informacije. Sasvim je međutim izvesno da se to nije desilo, jer se slične primedbe ponavljaju i ovog puta.

U odnosu na 19 različitih obaveza države iz sedam analiziranih članova Povelje, Komitet je u 12 slučajeva došao do zaključka da nema dovoljno informacija da načini procenu stanja. U četiri slučaja, Komitet je zaključio da nedostaju određeni podaci (koje je država dužna da dostavi), ali da je ispunila svoje obaveze, dok se u tri slučaja konstatuje kršenje obaveza iz Povelje.

Kršenje obaveza konstatovano je kod implementacije sledećih prava građana:

  • Pravo na socijalnu sigurnost, u odnosu na nezaposlene građane – zamerka Komiteta je da je period uživanja prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti previše kratak. Srbija naravno u poslednjih godinu dana nije učinila ništa da se takvo stanje promeni a uočeno kršenje prava otkloni.
  • Pravo na socijalnu i medicinsku pomoć – konstatuje se da je nivo socijalne pomoći (svih vrsta) građanima „očigledno nedovoljan“. Sve ovo pre nego što je Ministarstvo rada uvelo nezapamćenu i neustavnu meru prinudnog rada za primaoce socijalne pomoći – ko zna kakav bi zaključak Komiteta bio da su njegovi članovi bili upoznati sa ovom novinom.
  • Pravo starijih lica na socijalnu zaštitu – Komitet konstatuje „očigledno nedovoljan“ nivo socijalne pomoći starijim osobama koje nisu primaoci penzije. Kao što je poznato, ni po ovom pitanju nije bilo pomaka od objavljivanja izveštaja Komiteta.

Konačno, izveštaj koji je objavljen pre nekoliko dana sadrži ocenu implementacije obaveza države u odnosu na sledeća prava građana: pravo na pravične uslove rada, pravo na pravičnu naknadu, pravo na organizovanje, pravo na kolektivno pregovaranje, pravo na informisanje i konsultovanje, pravo učešća u odlučivanju o radnim uslovima i radnoj sredini i njihovom poboljšavanju, pravo na dostojanstvo na radu, pravo radničkih predstavnika na zaštitu u preduzeću i na dodeljivanje adekvatnih pogodnosti, pravo na informisanje i konsultacije u slučajevima kolektivnog otpuštanja.

U 11 situacija Komitet nije mogao da donese zaključak zbog nedostatka informacija, u osam je konstatovao da je Srbija ispunila obaveze preuzete potpisivanjem Povelje, a u tri kršenje Povelje. U vezi sa 11 situacija, Komitet jasno kaže da je Srbija prekršila svoju obavezu izveštavanja time što je uskratila informacije o tim pitanjima. Od osam situacija u kojima je utvrđeno da Srbija ispunjava obaveze, samo u jednoj Komitet je konstatovao da raspolaže svim potrebnim podacima, dok je u preostalih sedam zatražio dodatne izveštaje. Jedina situacija koja je označena kao nesumnjivo u skladu sa Poveljom, jeste ona koja se tiče plaćenog godišnjeg odmora. Imajući u vidu skandalozne izmene koje su u ovoj oblasti izvršene izmenama i dopunama Zakona o radu prošlog jula, pitanje je da li bi Komitet zadržao ovakav stav da ih je imao pred sobom.

Kršenje Povelje je utvrđeno u sledećim slučajevima:

  • Pravo na pravičnu naknadu, i to u delu koji se tiče otkaznog roka u slučaju prestanka radnog odnosa, ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Trebalo bi napomenuti da je julskim izmenama ovo pitanje regulisano još nepovoljnije po zaposlene, u odnosu na stanje koje je razmatrao Komitet.
  • Pravo na organizovanje, i to u odnosu na cenzus koji je postavljen da bi se oformilo udruženje poslodavaca. Ove odredbe nisu menjane u julskim akcijama.
  • Pravo zaposlenih na kolektivnu akciju u slučaju sukoba interesa, uključujući pravo na štrajk – u delu koji se tiče minimuma procesa rada u delatnostima od javnog (opšteg) interesa. Valjalo bi napomenuti da je povučenim nacrtom Zakona o štrajku pre dve godine ovo pitanje bilo regulisano još nepovoljnije po zaposlene. Iako nacrt nikada nije ušao u proceduru za usvajanje, pitanje je da li će i u ovom slučaju, kada dođe red za njegovo donošenje, biti ponovljeno isto (dakle, još nepovoljnije) rešenje.

Šta se može zaključiti iz ove kratke analize:

  • Najpre, da Srbija ne ispunjava svoje obaveze prema Evropskom komitetu za socijalna prava Saveta Evrope i da ne podnosi relevantne izveštaje, čime krši preuzete međunarodne obaveze. Iako podnosi izveštaje, oni su tako nekvalitetni i lišeni suštinskih informacija, da ih Komitet poistovećuje sa potpunim zanemarivanjem obaveze dostavljanja informacija, što je posebna sramota za tvorce takvih izveštaja u Ministarstvu rada.
  • Potom, da Srbija ne ispunjava preuzete obaveze prema svojim građanima, odnosno da u čitavom nizu slučajeva građani ne dobijaju obim i kvalitet prava koji bi morali imati. Ovakvih slučajeva bi sasvim sigurno bilo daleko više, kao i konstatovanih kršenja odredaba Povelje, kada bi Komitet raspolagao svim podacima i mogao da proceni situaciju i u onim oblastima u kojima Srbija ne želi da otkrije pravo stanje stvari (naročito u delovima zaštite zdravlja i bezbednosti na radu, ili socijalnog dijaloga – oblastima u kojima se sistem praktično raspao ili nikada nije ni funkcionisao).
  • Najzad, jako je zanimljivo da apsolutno ništa nije urađeno da se postupi po preporukama i konstatacijama Komiteta u kojima je određeno kršenje Povelje; naprotiv, u oblasti socijalne zaštite situacija je dodatno pogoršana. Primedba Kancelarije Saveta Evrope o kojoj je bilo reči na početku teksta je posebno promašena – da je Komitet imao u vidu i izmene i dopune Zakona o radu, ocena bi bila daleko lošija u mnogim aspektima koje je razmatrao u ovom, ili prethodnim izveštajima. O reakciji Ministarstva rada, da je Savet Evrope dao „izuzetno pozitivne ocene novog Zakona o radu“ i da su komentari kako postoje odredbe Zakona o radu koje nisu u skladu sa Poveljom „netačni i proizvoljni“, ne vredi trošiti reči – to je već viđeni pokušaj zamene teza, prikrivanje nesposobnosti i diletantizma lažima, napadima i vređanjima. Svaki građanin koji zna da čita i piše, poznaje osnove engleskog jezika i ume da iskoristi link sa početka teksta i uporedi nalaze Komiteta sa tekstom Zakona o radu (pre i posle izmena), doći će do zaključka da su socijalna prava u Srbiji zapravo socijalna sramota države. A čak ni to ne mora da uradi ako ne želi – svako od nas se ili našao u situaciji da ne može da ostvari neko svoje pravo, ili poznaje nekoga ko je imao takvo iskustvo.

Čini se dakle da ovaj izveštaj nije doneo ništa novo. Zapravo nas je upoznao sa stvarima koje i sami znamo, a mnogi od građana ih osećaju na svojoj koži kad god pokušaju da ostvare neko svoje pravo. Država neće učiniti ništa da se stanje poboljša, to je sasvim izvesno. Pitanje je međutim, šta građani mogu da učine po tom pitanju?

Peščanik.net, 23.01.2015.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Siledžije

Mario Reljanović: Rad oslobađa – nastavak ludila

Sofija Mandić – Rad oslobađa