Nedavni nastup profesora Olivera Antića, člana izbornog štaba Srpske radikalne stranke (SRS) na Poligrafu B92, pokazao je izvesne novine radikalske vizije politike, naročito spoljne. On je ustvrdio kako radikali razumeju da ne mogu (zbog Kosova) uvesti sankcije velikim silama, kao što su Amerika i Engleska (biće zemlja proleterska!), ali da to mogu i treba da učine kad su u pitanju „trećerazredne zemlje“, u koje je svrstao Sloveniju. Ne ulazim u ovoj prilici u kriterijum razvrstavanja država na prvorazredne… sve do n-to razrednih, niti u to da danas uopšte nije na dnevnom redu pitanje da li ćemo „mi“ ikome uvoditi sankcije, već da li će se one, na ovaj ili onaj način, uvoditi nama.
Ono na šta se valja usredsrediti jeste pojam autoritarne ličnosti i njena uloga u savremenoj srbijanskoj politici, jer napred parafrazirani iskaz je, po svemu, stav jedne autoritarne ličnosti. Da nije u pitanju jurodivi istup trećerazrednog (?) SRS delatnika, govori i stav samog partijskog šefa: neke EU države (opet Slovenija) zloupotrebljavaju Srbiju tako što preko nje izvoze svoje proizvode u Rusiju i bogate se na „naš“ račun.
Prema teoriji Teodora Adorna pojam autoritarne ličnosti obuhvata niz karakteristika koje predodređuju nečiji potencijal za fašističke i antidemokratske naklonosti i ponašanja. Adorno i njegovi sledbenici kao bitne osobine autoritarne ličnosti određuju: sklonost da se primaju i izvršavaju naređenja, pre nego da se izdaju; strah i nesigurnost u okolnostima bitne promene socijanog okruženja; visoku netoleranciju prema svemu što data ličnost ne smatra „normalnim“ (a „normalnost“ definiše u okvirima njegove/njene religije, rase, percepcije istorije, nacionalne pripadnosti, kulture, jezika); cinizam i destruktivnost; sklonost ka sujeverju i folklornoj interpretaciji istorije; prihvatanje stereotipa u pogledu manjina, žena, homoseksualaca. Iz toga sledi personalni dualizam – ili je određeni put apsolutno ispravan (njihov put) ili je sasvim pogrešan (put Drugih) – koji se izražava kao kretanje u ravni autoritarno potčinjavanje – autoritarna agresija. (O psihološkim korenima autoritarne ličnosti, up. T. W. Adorno, Totalitarian Personality, 1950).
Jedan slikovit psihološki profil autoritarne ličnosti predstavio je Erih From (Erich Fromm) u kratkom predavanju koje je sredinom XX veka održao u Berlinu, pod naslovom Die autoritäre Persönlichkeit: Suština autoritarne ličnosti jestenesposobnost da se podnosi sloboda i da se odgovora sam/a za sebe; suprotnost autoritarnom karakteru jeste zrela ličnost. Sve ove osobine autoritarne ličnosti se metaforički sažimaju u Adornovoj skici bicikliste koji se saginje od struka nagore, a gazi (udara) od struka nadole.
Adornovo i Fromovo učenje (kao i i čitave Frankfurske škole) poslužilo je kao osnova za izradu F-skale (predložak B. Altemajera). F u ovoj skali označava fašizam. Skala predstavlja relativno precizan instumentarijum za merenje prijemčivosti za fašističke ideje svake ličnosti. Dostupna je na internetu, nije je teško popuniti (sadrži trideset pitanja). Mogla bi se preporučiti našim političarima, a bilo bi zanimljivo analizirati rezultate koje pokazuje domaća „politička klasa“, naročito u predizbornim, dakle svakodnevnim vremenima u Srbiji.
Dobro, psihološki sklop svake ličnosti, makar ona bila i političar/ka, jeste u izvesnoj meri, njena privatna stvar. Ali, u meri u kojoj autoritarna ličnost ima društveni i politički uticaj, taj sklop postaje javna stvar. No, čak i kad je javna stvar, i kad bi se merenjem na F-skali egzaktno utvrdilo da određenom političkom strankom dominiraju autoritarne ličnosti, kao što je, bar prema javnim istupima, slučaj sa SRS, izbor koji vrše građani, ako to učine većinski, daje autoritarnim ličnostima formalni demokratski legitimitet. To nije ništa novo, dešavalo se već mnogo puta u evropskoj (i vanevropskoj) političkoj istoriji. Posledice vladavine autoritarnih ličnosti, na žalost, nikad nisu bile njihova privatna stvar, već uvek tragično razorna javna stvar. Ma kako građani na izborima imali pravo i na iracionalnost, ona javnost koja pretenduje na racionalan pristup politici ima pravo da se zapita o mogućim budućim posledicama iracionalnog izbora autoritarnih ličnosti na vodeće političke položaje u državi. Da li je traganje za racionalnim iskazima u (naj)novijem radikalskom političkom diskursu u Srbiji gubljenje vremena? Verovatno jeste. Ali toliko vremena smo već izgubili.
Radikalska teza br. 1: Srbija se saginjati neće prema malima (trećerazrednim), ali mora prema velikima (verovatno, prvorazrednim).
U slučaju većinskog izbora SRS, posledice ovakvog stava su sledeće: Budući da će Srbija ignorisati ili sankcionisati trećerazrednu silu (kao što je Slovenija), tim više će morati da gazi (biciklom) četvrtorazredne, petorazredne itd. države. A, to bi bile sve države u njenom okruženju, dakle susedi. Ishod: Ako Srbija umesto političkih i diplomatskih odnosa sa susedima ima političke i diplomatske sporove, neće biti članica EU, a oslabiće svoj položaj i u Ujedinjenim nacijama (UN). Zašto onda da se uopšte saginje i prema prvorazrednim, izuzev ako to nije stvar (autoritarne) navike?
Radikalska teza br. 2: Šta će Srbiji (koji đavo) EU, kad ima Rusiju, koja joj po (ne)povlašćenim cenama obezbeđuje energiju, sprečava ukidanje Rezolucije 1244 UN u Savetu bezbednosti, a Srbija može lako da se održi tako što će „hraniti Moskvu“, uz očekivanje da će joj to biti i plaćeno!
Međutim, ma kako radikalni biciklisti saginjali glavu, Rusija nije spremna da Srbiji odobri povlašćene cene energenata. Naprotiv. Sve dosadašnje njene akcije pokazuju da je spremna da primi na poklon (kupi ispod cene) Naftnu industriju Srbije. Inspiracija Rusijom, u radikalskoj vizuri, pokazuje školsku skicu prijemčivosti autoritarnih ličnosti za samoprojektovanu sliku savremenog Istočnog Raja. To nikako nije slika ruske kulture, niti se SRS misli inspirisati hrabrim ličnostima i grupama koje se bore za ljudska prava.
Inspiracija je vezana za ovdašnje poimanje imperijalne Rusije i neosnovano pretpostavljenu povezanost Srbije i Rusije bliskošću „po krvi“, jeziku i autoritarnim navikama, Rusije, čija ekonomija počiva na inflaciji oko 12%, teškoj socijalnoj raslojenosti na mali broj onih koji imaju sve i veliki broj onih koji nemaju ništa, na uticaju tajkuna na svakodnevne državne poslove; zemlje čiji pravni poredak karakterišu: kršenje ljudskih prava, izostajanje bitnih stubova pravne države kao što je nezavisno pravosuđe, nekažnjeno protivpravno zatvaranje i ubijanje političkih protivnika i slobodnih novinara; čija politika dopušta permanentno gušenje civilnog društva, naročito slobode medija i ugrožavanje suseda.
Ali, kao što postoji druga Srbija, tako postoji i druga Rusija. I to ona koja, poput Adorna i njegovih sledbenika (pokazujući da teze o autoritarnim ličnostima nisu zapadna đavolska rabota), meri (čak i putem F-skale), istražuje, ispituje, štaviše to sve i objavljuje. U svom članku, pod naslovom Persönlichkeiten politischer Top-Eliten und demokratische Performance (Ličnosti političke vrhuške i predstave o demokratiji), objavljenom 2006. godine, Elena Semenova, prikazuje rezultate istraživanja o odnosu građana prema značajnim ličnostrima novije ruske političke istorije (Jeljcin, Žirinovski, Putin, Medvedev). Poverenje javnosti u ličnost. V. Putina (čije fotografije uz prigodne parole duboke odanosti odnedavno ukrašavaju beogradske bandere i koji u očima naših autoritaracareprezentuje viziju imperijalne Rusije), autorka je proveravala kroz ključne pojmove političkog vrednovanja.
To su u ovom istraživanju bili: odnos Putina prema političkom i pravnom poretku; prema sigurnosti građana i prema ljudskim pravima i slobodama. U anketi obavljenoj 2000. godine čak 89% građana je pozitivno cenilo odnos ovog političara prema navedenim vrednostima. Međutim, od proleća 2004. godine, pozitivan stav građana opada, najpre na 60%, potom na 58%, pa na 49%. U periodu septembar – decembar 2004. godine, poverenje građana beleži pad od 47% na 42%, da bi se početkom 2006, spustilo na 39%. To i dalje nije malo, ali tendencija ipak objašnjava relativno brzu prolaznost slave i tamo gde je mnogo ima. Pa neka je (slavu i Slavu) biciklističkim daljinomerom izmere braća i sestre radikali, ako prihvate da startuju negde od oko 35% poverenja građana.
Radikalska teza br. 3: Nećemo izručiti Mladića, naprotiv, sakrićemo ga u Skupštini, a presude prema Đinđićevim ubicama i saučesniku u ubistvu zaposlenih u RTS ćemo preispitati, jer nama oni nisu ništa krivi! Tj. odlučno osuđujemo sve ratne zločine i podržavamo one koji su ih počinili (prema. V. Ivančiću, Animal croatica, Beograd, 2007).
O ovoj tezi, up. moj tekst na sajtu Peščanika, pod naslovom Tomislav Nikolić otvara četvrtu sudsku instancu.
Radikalska teza br. 4: Nećemo u EU dok god ona ne prizna da je Kosovo deo Srbije, jer je Kosovo lažna, NATO, itd. država, takođe, Kosovo je Srbija, a mi ćemo Kosovo u budućnosti vratiti (kao što isto očekujemo i za brojne srpske krajine)! (Mind-shering sa Vojislavom Koštunicom, koji ne oskudeva u opisanim obeležjima autoritarne ličnosti).
Današnji status Kosova u službenim iskazima ne sme se označavati bez prideva, isto kao što se to nije smelo kazati za sankcije tokom devedesetih. „Sankcije – uvek nepravedne, nezaslužene i ničim izazvane. Među članovima establišmenta i režimskim novinarima zavladalo je snažno verovanje da će onaj ko prvi bude rekao prosto `sankcije` pasti na mestu mrtav; ovo retoričko trojstvo mnogi građani su teže podnosili nego same sankcije.“ (Lj. Živkov, Groblje slonova, Beograd, 2001, str. 179). Sintagma: Kosovo lažna, NATO država ima smisla baš isto kao kad bi se preneli „sankcijski“ pridevi: nepravedno, nezasluženo i ničim izazvano Kosovo. Jer, ako je nešto lažna država, što bi se bilo ko oko toga uzbuđivao – ako je lažna, onda nije država. Uzbuđujemo se, međutim, upravo zato što nije lažna. Ako je Kosovo NATO država, zašto onda nije formirana u tom svojstvu odmah po okončanju bombardovanja i posle Kumanovskog sporazuma, jer bi to u tadašnjem vremenu odista zavisilo najviše od NATO-a. Uslov da EU prizna da je Kosovo deo Srbije, kako sada stvari stoje, ne može se u doglednom vremenu ispuniti, zato što je nemali broj članica EU, a među njima najmoćnije države i sve članice osnivači EZ, odluku o priznanju Kosova već doneo.
Radikalska teza da će oni svojim tvrdim stavom, upornošću, patriotiznom i nepriznavanjem otcepljenja Kosova, uz ostale pripremne radnje koje (još) nisu obelodanjene, vratiti Kosovo u sastav Srbije, verodostojne su koliko i njihova tvrdnja o ponovnom „državotvornom“ uspostavljanju Krajina. A drugo, teško je utvrditi zbog čega oni (zajedno sa Koštunicom) smatraju neverodostojnim stavove DS i Borisa Tadića koji se odnose na isti cilj. Razlika je u tome što Tadić veruje da se Kosovo može vratiti ekonomskim razvojem Srbije i jačanjem njenog međunarodnog položaja, dok je radikalsko-Koštuničino obrazloženje zasnovano na tvrdoj veri i neodređenim „dubinskim“ pripremama („Znaće se kad dođe vreme! Sve u svoje vreme!“). A ono (vreme) prolazi, prolazi.
I tako dalje. Ima tih teza, bar koliko onih o neizbežnom Fojerbahu. Neka ih svaki birač proveri za sebe, imajući neprestano na umu veoma staru, mnogo puta proverenu i istinitu izreku: Errare humanum est, perseverare diabolicum! (Grešiti je ljudski, čvrsto istrajati u tome, đavolski je!)
Peščanik.net, 29.04.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Nasledni krunski svedok - 03/02/2024
- Zakon i topuz - 17/12/2023
- „… a vi znate šta to znači…“ - 05/10/2023
