Kriza koja evo već petu godinu muči naš kontinent iznedrila je i nešto dobro: primorala je Evropljane da se oproste od sveta lepih želja i da se nastane u stvarnosti. Kao nikada pre u istoriji suočila ih je sa pitanjem šta im je zajedničko a šta ih deli, pri čemu nisu dopušteni nikakvi izgovori, jer je ipak reč o opstanku Evropske unije. Kriza daleko nadilazi svoje finansijsko i ekonomsko jezgro. Ona potresa centralni aksiom prema kome se Evropa, iako teško ipak neizbežno kreće u pravcu savezne države.
Bespoštedni izazovi krize višestruko pokazuju da je u Evropi po nešto izvodljivo, ali mnogo toga ne, da su nacionalne države jače nego što se verovalo, da su narodi manje evropski nego što smo se nadali i da veličina sama po sebi nije odgovor na svetske probleme.
Prošla su vremena kada smo zabašurivali ova trezvena saznanja. Vreme je za novi evropski realizam. Ovaj realizam se odavno odomaćio među šefovima država i vlada zemalja članica. Oni su sve manje spremni da Briselu ustupaju nove nadležnosti. Ovaj zamor reformama rezultat je pre svega činjenice da je popustio pritisak tržišta na politiku. Međutim, ovaj put reč je o nečemu suštinskom. I ranije su krize pokretale reforme u Evropi, ali ovaj put izostala je barem u Briselu očekivana katarza.
U svakodnevnoj borbi sa tržištima i realnom opasnošću istovremenih višestrukih državnih bankrota, nacionalne vlade morale su da shvate da je njihova zajednička evropska osnova vrlo tanka. Ona je dovoljna za hitne operacije u monetarnom sistemu, ali ne i za veliki politički iskorak. Holandski ministar spoljnih poslova, Frans Timmermanns, sumirao je suštinu: „Vremena sve bliže saradnje su za nama“. Ovo je vrlo značajna rečenica jer pre svega odslikava raspoloženje mnogih vlada, a njome se istovremeno i poništava cilj iz preambule ugovora o Evropskoj uniji u kojoj stoji „želja za izgradnjom snažne zajednice naroda Evrope“. Dakle, naslućuje se velika promena.
Nakon što je neko vreme očijukala sa idejom iskorišćavanja krize kao podstreka za dalje promene ugovora o Uniji, i nemačka kancelarka Angela Merkel usvojila je ovaj novi, dobro provereni obrazac. Danas se čini samo ono neohodno da bi se očuvala zajednička valuta, osigurale banke i pokrenula ekonomija. Brisel međutim nije dobio nova ovlašćenja. Odande se koordinira, ali se upravlja iz država članica.
Posmatrano iz ugla Evropske komisije i Evropskog parlamenta, kao i iz tvrdog jezgra evropskih integracionista, ovim države članice propuštaju istorijsku šansu. Oni veruju da će Evropa postati jača ako se državama oduzme moć i ako dođe do veće centralizacije na evropskom nivou. Ovo je razumljiv ali pogrešan stav, jer previđa da Evropljani još uvek nisu spremni da se ujedine u zajedničkoj državi ili da se makar otisnu na put ka njoj.
Uprkos mnogim posmrtnim govorima, nacionalna država još uvek daje znake života. U krizi su reagovale nacionalne vlade, a ko bi drugi? Nisu uvek vukle prave poteze, ali one sada uživaju podršku svojih naroda bez koje milijarde za spas pojedinih država nisu mogle biti odobrene. Briselu sa druge strane ova podrška nedostaje.
Ono što isto tako nedostaje jeste i evropska spoljna i politika bezbednosti. Suviše se razilaze interesi država članica kada je reč o odnosima sa ostatkom sveta ili čak i o ratu i o miru. Koliko su velike razlike pokazuje jedna druga tema: Evropskoj uniji je bilo potrebno četrnaest godina da dogovori zajedničku politiku prava na azil. Koliko će joj vremena tek biti potrebno za pronalaženje zajedničkog jezika o evropskoj radnoj i socijalnoj politici?
Od kada se evropska antikrizna politika fokusirala na rešavanje strukturnih ekonomskih problema, počeo je da sazreva stav da ne postoji kalup u koji se mogu ugurati svi životni i poslovni modeli od Finske do Kipra. Evropa je prožeta istorijskim, kulturnim i političkim raselinama. Posledice proširenja Unije na istok i na jug još uvek nisu otklonjene. Ljudi osećaju sve manju povezanost sa evropskom zajednicom. Mnogo toga govori u prilog ideji da se barem privremeno zastane sa velikim reformama ili promenama osnivačkih ugovora.
Lisabonski ugovor možda nije savršen, ali se njime ipak može urediti funkcionisanje Unije. Ako ga preispitujemo u ovim vremenima straha, nesigurnosti i rastuće evroskepse, klizimo ka katastrofi. Za neke zemlje, predvođene Velikom Britanijom, priča o Evropi je već otišla predaleko. Stoga bi se veliki reformski pokušaj verovatno završio nazadovanjem u integracijama.
Svakako da je kriza ostavila duboki trag u evropskom institucionalnom i političkom tkivu i da je izmenila odnose snaga. Evropski savet, u kome se sastaju šefovi vlada i država članica, uvećao je svoj uticaj i ni ne pomišlja da ga se odrekne. To se sigurno ne sviđa Evropskoj komisiji i parlamentu, ali to nije razlog da se lamentira nad renacionalizacijom EU. Niti je Brisel mesto uzvišene evropske mudrosti, niti u Evropskom savetu sedi banda evropskih odmetnika.
Srećna okolnost je to da je kriza primorala šefove vlada i država članica da se prihvate većih odgovornosti. Oni više nisu u poziciji da svaljuju krivicu isključivo na Brisel. Uprkos svim nesuglasicama, mnogi evrosamiti bili su izraz posvećenosti evropskoj ideji, što je od presudne važnosti za opstanak Unije.
Međutim, iz novostečene moći za šefove vlada i država proistekla je i jedna obaveza: posle faze konsolidacije oni ne smeju da se opuste, jer su sada oni odgovorni za lekcije naučene iz najveće evropske krize posle Drugog svetskog rata. Opšti evropski kongres bio bi idealno mesto na kome bi se govorilo o onome što priželjkujemo, a pri tome je zaista moguće.
Martin Winter, Süddeutsche Zeitung, 30.06.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 11.07.2013.
