Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Uverenje da masovna vojna mobilizacija doprinosi smanjenju nejednakosti danas se prihvata kao samorazumljiva istina. Ne znam ko je prvi formulisao taj stav: Max Beloff 1984. godine u svojoj knjizi Wars and welfare: Britain, 1941–1945 / Ratovi i socijalna davanja: Britanija, 1941-1945, ili možda William Beveridge, takođe Britanac, 1942. godine u izveštaju objavljenom pod naslovom Social insurance and allied services / Socijalno osiguranje i srodne službe. Logiku iza ovog stava nije teško razumeti. Velike svetske ratove kao što su Prvi i Drugi vode milioni ljudi kojima treba obezbediti odeću, hranu, smeštaj, naoružanje i održavati ih u životu, dok oni zauzvrat ne daju nikakav doprinos u obliku roba i usluga koje se mogu unovčiti.

Za vreme rata ni radnici u fabrikama ne treba da gladuju, kao što nas podseća Avner Offer u svojoj knjizi The First World War: An agrarian interpretation / Prvi svetski rat: agrarno tumačenje. To je bio najveći strah vladajućih elita: ako se domaća radna snaga pobuni, rat je izgubljen. Naravno, sve te troškove treba nekako platiti, a za to novca imaju samo bogati. Zato se nejednakost u ratovima smanjuje. Takođe, zemlje na čijim teritorijama se ratovi vode trpe velika razaranja, pa su gubici vlasnika fabrika i zemljoposednika disproporcionalno veliki u odnosu na ostatak stanovništva.

U ovom tumačenju treba razlikovati dva elementa: deo koji se direktno tiče redistribucije (viši porezi koji se nameću bogatima da bi se izdržavala vojska) i deo koji se odnosi na posledice ratnih razaranja i pad agregatnog dohotka. Ako ukupni dohodak značajno opadne, nivo dohotka bogatih je teško održati na istom nivou, a da se pritom ne rizikuje pad režima ili poraz u ratu (ili i jedno i drugo). Zato se može reći da je opadanje nejednakosti u ovom slučaju delimično i posledica opšteg siromašenja.

Ovde je korisno uvesti Đinijev koeficijent ili statističke podatke o dohodovnim udelima na vrhu, odnosno, stopu ekstrakcije viška dohotka (iznad nivoa neophodnog za opstanak), koja pokazuje koliko se neka zemlja približila maksimalnom mogućem stepenu nejednakosti. Može se dogoditi da izmerena nejednakost tokom rata opada, dok stopa ekstrakcije viškova raste – što pokazuje da su elite, u relativnim odnosima, postale još proždrljivije. Ali tu temu prepuštam stručnjacima.

Hipoteza o ratu kao nosiocu jednakosti nedavno je dobila podršku u Pikettyevoj knjizi Kapital u 21. veku i još eksplicitnije u The great leveler / Velikom ujednačitelju Waltera Scheidela. Rat i masovna vojna mobilizacija opisani su kao jedan od četiri jahača apokalipse koji može doprineti smanjenju nejednakosti („lek je opasniji od bolesti“, primećuje Scheidel u epigrafu na početku knjige). Nešto slično i sam tvrdim u svojoj knjizi Globalna nejednakost.

Ali da li je uvek tako? U nekim knjigama o Prvom svetskom ratu (naročito kod Nialla Fergusona u Pity of War / Milost rata ima naznaka da je nejednakost u Nemačkoj u periodu 1914-1918. rasla, jer je poreski sistem i dalje bio nepravičan i regresivan. Junkers i veliki industrijalci, zaključuje Ferguson, nisu želeli da snose troškove rata – mada su želeli pobedu. Ista zapažanja se mogu pronaći u pomenutoj Offerovoj knjizi, kao i kod Adama Toozea u njegovom delu Deluge / Potop.

Nedavno su dvoje ekonomskih istoričara, Maria Gomez-Leon i Herman de Jong, na osnovu detaljnih podataka o društvenoj strukturi za Englesku i Nemačku i kretanju nadnica i dohotka od imovine za desetine različitih kategorija napravili takozvane „dinamičke socijalne tablice“ za ove dve zemlje u periodu 1900-1950. Ustanovili su da je nejednakost u Nemačkoj u doba Prvog svetskog rata zaista bila u porastu, dok je u Engleskoj opadala.

Trendovi nejednakosti u Britaniji i Nemačkoj (Đini koeficijenti)

Trendovi nejednakosti u Britaniji i Nemačkoj (Đini koeficijenti). Beli markeri označavaju popisne godine na osnovu kojih je interpolirana struktura aktivne populacije. Podaci o zaradama dati su na godišnjem nivou, a nedostaju za period 1920-1924. za Nemačku i za 1939. za Britaniju.

To delimično objašnjava ishod rata, što može imati i određeni politički značaj. Ali za istraživače nejednakosti to je pre svega važna indikacija o proizvoljnosti i nepredvidivosti ljudskih postupaka: čak i nešto što je naizgled sasvim logično (na primer, ideja da ratne napore treba da finansiraju pre svega bogati) i podržano iskustvom i brojnim istorijskim primerima, ne mora uvek biti uvaženo. Otuda i moderni ratovi koji uključuju masovnu mobilizaciju (20. vek) mogu imati za rezultat rast nejednakosti – čak i dok je rat u toku.

Zanimljivo je da Gomez-Leon i De Jong ukazuju na slično kretanje nejednakosti u Nemačkoj i za vreme Drugog svetskog rata, ali tada su na delu bili drugačiji mehanizmi, koji su uključivali prinudni rad stranaca i pljačku osvojenih teritorija i njihovog stanovništva u očajničkom pokušaju da se održi nivo potrošnje hrane i spreči kolaps realnog dohotka nemačke populacije tokom rata – cilj koji su nacističke vlasti uspešno ostvarivale do 1944. Ali to je već druga priča.

Global Inequality, 21.10.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 04.11.2017.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU