Jajce, Muzej Drugog zasjedanja AVNOJ-a
Jajce, Muzej Drugog zasjedanja AVNOJ-a

Transkript razgovora sa srednjoškolcima i članicama neformalne grupe građana Bolja škola, u organizaciji Školegijuma, u Jajcu 24. februara 2017.

Mogli bismo da počnemo tako što bih vas pitao: što ste došli? Šta očekujete od mene? Mogli ste i nešto drugo danas da radite, a vi ste došli baš ovde. Zašto? Ali, nećemo tako da počnemo. Da su ovde samo učenici, to bi možda i bilo u redu, ja tako u stvari obično i počinjem razgovore s đacima, ali pošto ima i odraslih, preskočićemo ova pitanja.

Mogli biste naravno i vi mene da pitate, recimo: šta me se tiče to što se događa u Jajcu? Ja dolazim iz druge zemlje, vi živite ovde i imate svoje probleme – šta bih ja vama u vezi sa tim uopšte imao da kažem? Pa možemo da probamo da krenemo odatle.

Ja dolazim iz Srbije. Dolazim, dakle, iz političke zajednice koja je najodgovornija za ratove iz devedesetih. Kada prelazim granicu Srbije i BiH, osećam nelagodu. I sad mi je nelagodno: strašno je sve to što se dogodilo, i strašna je uloga zajednice kojoj pripadam u svemu tome. Kao član te zajednice, kao neko ko deli identitet sa drugim njenim članovima, ja tu odgovornost ne mogu da izbegnem. To je, rekao bih, prva važna stvar u vezi sa identitetom. Identitet, to jest privrženost jednoj zajednici, sa sobom nosi i određenu odgovornost.

Identitet ne može da se svede samo na izjavu: ja sam Srbin ili šta god. Na tom nivou zapravo nije ni važno, ne bi smelo da bude važno ko sam ja ili ko ste vi. Trebalo bi da je moguće da budemo šta god hoćemo. Ali, neke identitete ne možemo da biramo. Nekim zajednicama pripadamo po rođenju. Međutim, u normalnim okolnostima, u svakodnevnom životu, ti identiteti ne bi smeli da budu presudni. Ali ima situacija kada ti identiteti postaju obavezujući. Mi delimo odgovornost za postupke zajednice sa kojom se identifikujemo. Kada se suočimo sa tom odgovornošću, ne možemo se izvući tako što ćemo reći – e ja sad to više nisam. Odgovorni smo za ponašanje zajednice zajedno sa ostalim njenim članovima. To je identitet.

Drugim rečima, moja obaveza i u devedesetima je bila da pokušam da sprečim da se članovi moje političke zajednice ne ogreše o druge ljude. I odmah ću vam reći: propustio sam to da uradim. Dogodi se to u životu: ne uradite ono što treba da uradite. I onda, sa naknadnom pameću, pokušavate to da ispravite.

Moja odgovornost kao člana političke zajednice koja se zove Srbija sastoji se u tome da uradim sve što mogu da ta zajednica više nikada ne bude pretnja za susedne zajednice. Od toga se sastoji moj identitet člana te zajednice. Ja kao Srbin – u ovoj konkretnoj prilici, dakle; u nekim drugim prilikama mogao bih se identifikovati i drugačije – delim odgovornost sa svojim sugrađanima i mi svi zajedno moramo da uradimo sve kako više nikada ne bismo predstavljali pretnju za naše susede. Kada govorimo o identitetima, meni se čini da je važno skrenuti pažnju i na odgovornost koja proizlazi iz naše pripadnosti zajednici.

Naravno, identitet nije samo odgovornost. Dakle, šta je još identitet? Kako mi znamo da uopšte negde pripadamo? Rekao sam i da sam član jedne političke zajednice, ali sam rekao i da sam Srbin. To, međutim, nije isto. To što sam ja Srbin, povlači sa sobom jedan niz stvari. Ali teško možete nekoga pozvati na odgovornost samo zato što je Srbin. Ta odgovornost se ne može institucionalno artikulisati. Ne postoje ustanove kroz koje se može oteloviti odgovornost Srba.

Ali, sasvim drugačije stoje stvari sa političkom zajednicom koja se zove Srbija. Srbija ima svoje institucije kroz koje artikuliše i realizuje svoju politiku i preko kojih se tačno može utvrditi i njena odgovornost. Šta god vi o tome mislili, zločine nisu činili Srbi. Zločine su činile formacije koje su postupale po naređenjima i tako realizovale jednu politiku koja je osmišljena na mestima koja za to služe. Ta linija može se lako pratiti i ta odgovornost se može utvrditi. Naravno, može se sad reći da je ta politika vođena u ime Srba, ali to ne menja ništa na stvari. I dalje se linija odgovornosti prati kroz institucije.

Recimo to krajnje jednostavno, država Srbija vodila je agresivnu politiku, a ne Srbi. Srbi se ne mogu pozvati na odgovornost. Ali država Srbija može. A onda i mi, kao građani te države, a ne samo kao Srbi, delimo odgovornost za njenu agresiju.

Naši identiteti su razni. Ja sam i Srbin, ali sam i član političke zajednice koja se zove Srbija. Samo kao Srbin ja ne mogu da podelim odgovornost sa svojim sunarodnicima. Ne zato što to ne želim, nego zato što sa njima ne delim institucije za zajedničko delovanje. Ali kao građanin Srbije, ja sa svojim sugrađanima delim institucije države u kojoj svi zajedno živimo, i preko tih institucija mi zajednički možemo da delujemo i da budemo odgovorni za svoje delovanje.

Neko je, međutim, uzurpirao tu državu i rekao da je to država Srba, u onom etničkom, a ne u građanskom smislu. Ali nema razloga da se to prihvati i da se kaže da su Srbi odgovorni. Videli smo, kad to kažemo, nismo u stvari rekli ništa. Ali kad kažem da je odgovorna država, čiji sam ja građanin, i da ja zbog toga sa svojim sugrađanima delim tu odgovornost, onda mi možemo da utvrdimo linije te odgovornosti i šta u vezi sa tom odgovornošću moramo da preduzmemo.

Naravno, nisu ni to jedini identiteti koji su nam na raspolaganju. Jedan od mojih identiteta vezan je za moju struku. Drugi je vezan za moje odrastanje u državi koja se zvala Jugoslavija. Moj prvi kolektivni identitet je zapravo bio jugoslovenski. I sad bismo mogli da se zapitamo ko sam ja u stvari. Jesam li neko ko se profesionalno bavi književnošću? Jesam li Srbin? Jesam li građanin Srbije? Jesam li Jugosloven? Da li to što sam Jugosloven isključuje mogućnost da budem Srbin?

Ja sad govorim o sebi, da bih izbegao da govorim o vašim kolektivnim identitetima. Dakle, šta znači to kada vi kažete da ste Srbin? Ko je napisao definiciju šta to znači biti Srbin? Evo, da vas pitam. Vi stojite sa strane, možda vi bolje vidite od mene, jer ja sam duboko uronjen u to, vi meni recite: šta znači biti Srbin? Kad vam kažem da sam Srbin, šta vi mislite – ko sam ja u stvari?

Iz publike: Građanin Srbije.

Tako je. Ali, da ostavimo taj građanski, nacionalni u smislu građanski, da ostavimo dakle taj identitet po strani. Kad bih ti rekao da sam Srbin, šta bi ti pomislio – ko sam ja?

Iz publike: Neko ko je ponosan.

Dobro. Šta još, pored toga? Hajde, ti meni reci – ko si ti?

Iz publike: Ja sam državljanin.

Državljanin. Je l’ imaš još neki identitet pored državljanstva?

Iz publike: Ja se uvijek predstavljam kao Ivica i kao učenik srednje strukovne škole.

Odbijaš, znači, onaj drugi, kolektivni identitet koji se obično izjednačava sa pripadnošću etničkoj zajednici. Je l’ ima neko ovde ko se identifikuje sa svojom etničkom zajednicom? Dakle, pretpostavljam, kad ja kažem da sam Srbin, prvo što vi pomislite jeste da sam ja nekakav pravoslavac, da slavim slavu. Na to se sveo identitet Srbina od devedesetih naovamo. Ja nisam vernik, ne slavim slavu, ali ponekad sebe vidim kao Srbina. Ali, šta je to uopšte? Ako prihvatite da se odredite tako, šta je to što vas čini pripadnikom baš te etničke zajednice?

To, dakle, znači da govorim jezikom svojih sunarodnika; da delim istu tradiciju sa njima; da imamo zajedničku istoriju; a trebalo bi da verujem – jer to čini etnički identitet različitim od nacionalnog – i da svi vodimo poreklo od istih predaka. To dakle znači da bi trebalo da postoji neko krvno srodstvo svih nas koji se vidimo kao pripadnici iste etničke zajednice. Recimo to pojednostavljeno, bez krvnog srodstva nema etničke zajednice.

Drugo je pitanje kako se može poverovati u to da svi mi koji se nazivamo Srbima vodimo poreklo od istog oca i majke. Besmislica, je l’ da? Pored toga, mi ne govorimo ni jezikom koji se razlikuje od jezika naših suseda? Nadalje, nemamo ni tradiciju koja nas deli od naših suseda? Na kraju, i istorije su nam velikim delom zajedničke. I ko sam onda ja kad kažem da sam Srbin?

Evo šta hoću da kažem. Ako imate neki kolektivni identitet, onda imate i neka tela (tradicionalna ili moderna) koja odlučuju o tome šta je legitiman sadržaj tog identiteta. Kada se priča o identitetu, kolektivnom srpskom identitetu, neko je u jednom trenutku odlučio da će osnova za taj identitet biti pravoslavlje, da ćemo se sećati nekih srednjovekovnih vladara, Prvog i Drugog srpskog ustanka, i Prvog svetskog rata. Iz Drugog svetskog rata pamtiće se samo srpske žrtve u koncentracionim logorima. A posleratne Jugoslavije sećaćemo se samo po zlu. I ako je sve to tako, onda smo Srbi.

Ako nećete da zaboravite partizane iz Drugog svetskog rata i njihovu narodnooslobodilačku borbu, ako nećete da zaboravite sve ono dobro što je donela posleratna Jugoslavija i ako uporno podsećate na zločine srpske strane iz devedesetih, naprosto niste dovoljno dobar Srbin.

Mene zanima: a ko je to seo, razmislio i odlučio da tako bude? Kad smo se mi dogovarali o tome ko sme, a ko ne sme da bude Srbin? Kad je mene neko isključio iz tog kolektivnog identiteta koji se naziva Srbima? Zašto ja koji sam bio Jugosloven, zašto ja kome je važan Drugi svetski rat i Narodnooslobodilačka borba, zašto ja koji se divim nekim aspektima socijalističkog eksperimenta, zašto ja koji se stidim onoga što se dogodilo u devedesetima – dakle, zašto ja nisam dobar Srbin? Ko o tome odlučuje?

Ne ispovedam vam se i ne delim sa vama svoje identitetske muke. Nego hoću da vam kažem da su kolektivni identiteti zapravo jedna prilično arbitrarna stvar. I uz to, stvar moći. Neko ima moć da kaže od sada nadalje ovo je naš identitet. Od toga je mnogo teže reći od danas nadalje vi niste građanin Srbije, na primer. Mada prvo može biti uvod u drugo. Ali u redovnim okolnostima, postoje neka pravna ograničenja zbog kojih nije tako lako da vam neko oduzme državljanstvo. Dok s ovim etničkim kolektivnim identitetom kao da svako ko ima nešto moći može da radi šta hoće.

Naš najčvršći identitet je ovaj politički identitet – identitet političke pripadnosti. Jer se on artikuliše i sankcioniše kroz institucije. A sve ostalo je proizvoljno i podložno manipulacijama. Ali će ovaj čvrsti identitet stalno da se potiskuje i zamenjuje ovim drugim, arbitrarnim, koji se zapravo stalno menja. A kad stvari ne stoje dobro, neko će pokušati i da onaj čvrsti identitet učini zavisnim od ovog arbitrarnog i podložnog manipulacijama.

Zašto je moguće tako lako menjati etničke identitete? Da bismo to objasnili, biće nam od koristi razlika između nasleđa i tradicije. Nasleđe je sve ono što se vezuje za jednu oblast, niz istorijskih događaja, ali i svakodnevni život između njih, zatim sećanje i na te događaje i na taj život, dakle, u našem slučaju i Jugoslavija, i Drugi svetski rat, i tamo neki 17, 18. vek i sve ono pre toga – sve ulazi u nasleđe.

Tradicija je pak ono što neko iz tog nasleđa izabere i kaže: ovo nam je važno, u tome se sastoji suština našeg kolektiva. Dakle, napravi se izbor. I onda je taj izbor, to jest ta tradicija merodavna za našu pripadnost kolektivu. Ona otelovljuje vrednosti i sećanja važne za život zajednice. Ali, mi sad možemo da se pitamo, zašto neko pravi izbor u naše ime. Hoću ja da napravim izbor. Nemoj ti da praviš izbor u moje ime. A oni kažu: ne, ne, mi ćemo tebi da objasnimo – ovo je najvažnije, jer mi tako kažemo.

Kako se to dogodi? Kako neko izbriše gotovo čitavo nasleđe, i ostavi umesto svega toga samo jedan mali izbor? U principu, mi bismo morali biti ravnopravni, bez obzira na naše identitete. Meni ništa ne smetaju ljudi koji su izabrali srpski identitet koji sam već opisao: odlično, budi pravoslavac, slavi slavu, misli da je Prvi svetski rat najveći istorijski događaj u istoriji čovečanstva, sve je to u redu. Samo me ostavi na miru. Ja moram imati i dalje ista prava kao i ti, iako se moj identitet sastoji od drugih elemenata, koji, uzgred, takođe mogu biti srpski, a i ne moraju.

E sad, ko može da kaže da je samo jedna od tih bezbrojnih linija koje postoje u našem nasleđu legitimna i da treba da bude osnovica prema kojoj merimo svet? Kako se to dogodi?

Iz publike: Kad je narod očajan.

Kad je očajan, onda radi najbesmislenije stvari?

Iz publike: Tako je Hitler uspio Nijemcima upravljati.

Uh, gde smo sad otišli. Naravno, jako je važno to što si rekao. Možemo o tome da pričamo. Hajde da vidimo kako se to radi. Koji su instrumenti bili tom Hitleru na raspolaganju pa je on mogao da uradi to što ti kažeš? Gde mi učimo našu tradiciju? Gde naučimo ko smo mi? Gde naučimo da je naš jezik samo naš, a da su svi drugi jezici koje inače razumemo kao neki tuđi jezici, neki drugi jezici? Gde mi naučimo da je jedan deo naše istorije loš, a drugi deo naše istorije dobar?

Iz publike: Kod mame i tate.

Kod mame i tate za početak. Gde još? Škola. Naravno. Jer i mama i tata su išli u školu. Škola je ta koja nam daje legitimno znanje; zapravo, legitimno je ono znanje koje se daje u školi. Što ne znači da je i samo po sebi legitimno. E sad, ko odlučuje šta ćete vi da učite u školi? Ministarstvo. Tako je. A ko je ministarstvo ovlastio da odlučuje šta će se raditi u školi? Vlast. A je l’ vlast izašla i pitala vas šta biste vi da učite u školi? Nije. Pa je l’ to problem? Ja mislim da jeste.

Vi dođete u školu, a neko vam u školi kaže ovo je ispravno, a ovo nije ispravno. I tog trenutka, sve i da to ne prihvatite, vi osećate, ako to niste prihvatili, da ste manje vredni od drugih. Imate strah da izađete u javni prostor. Imate strah da zastupate svoje stavove. Jer vas je neko već u školi naučio da ako vi sumnjate u legitmno znanje da možda niste baš pravi član zajednice, vredan poštovanja. Sad, naravno, možemo da se pitamo a zašto to neko radi.

Iz publike: Zbog moći. Lakše je vladati.

A što je lakše? Zar nije lakše vladati ako su ljudi srećni i ako je mir?

Iz publike: Onda ljudi misle svojom glavom i možda onda taj neće biti na vlasti.

A šta je loše kad ljudi misle svojom glavom?

Iz publike: Možda taj neće biti na vlasti.

Pa što mora da bude na vlasti?

Iz publike: On hoće. Zato što je to moć. Svaka želja čovjeka kad ga se izabere, želja mu je da i sljedeći mandat bude izabran.

Zašto? Je l’ vi želite da budete izabrani?

Iz publike: Vjerovatno, da želim, ne bih ovako govorio.

Dakle, naravno, onaj ko je na vlasti to radi da bi manipulisao; naravno, da je željan da održava svoju moć. Sve se to podrazumeva. Ali zašto mi to prihvatamo zdravo za gotovo?

Iz publike: Zato što nemamo pravo glasa.

Pa kako nemaš pravo glasa? Kako nemate pravo glasa? Evo, sad smo zaključili, to rade ljudi koji imaju moć. Ljudi koji imaju moć žele da je zadrže, na našu štetu; rade loš posao, ali su nas uverili u neke stvari. Mi vidimo da su te stvari pogrešne i – šta je sledeći korak? Mi kažemo: pa dobro. Ili, šta radimo? Ne možemo im ništa? Ne razumem.

Prva stvar, nasilje je grozna stvar; ali ne mislim da je razmišljanje loša stvar. I ako vi zaključite da nešto nije u redu, vi imate pravo to da kažete. Vi možete da kažete vrlo lepo nekome ko hoće u nešto pogrešno da vas ubedi: ne, ne, mi smo u pravu a ne ti, sad ćemo ti to objasniti. Lepo kažete: nisi me ubedio. Nisi u pravu. Daj mi još argumenata. Hajde još da razgovaramo.

Nažalost, osim ako imate sreću pa imate dobre nastavnike, škola vas ne uči da razmišljate samostalno i da razmišljate kritički. I to nije slučajno. Škola i nije tu da vas nauči da razmišljate i da budete kritički nastrojeni prema onome što se oko vas događa; škola je tu da od vas napravi podanike. Ali vi nemate razloga da na to pristanete. Kad to jednom osvestite, možete na to da ne pristanete.

Postoji jedan drugi, mnogo jači argument kako vas neko drži u tom stanju da se ne usuđujete da preispitujete ono što ste učili i ne usuđujete se da kažete da to nije tako. To ima veze i sa Hitlerom. Nije Hitler samo manipulisao ljudima koji su bili očajni, on je uradio još jednu stvar.

Iz publike: Prijetio je.

Šta je govorio? Nije on direktno pretio. On se predstavio kao zaštitnik, a pretnja jeste bila u igri. U šta je on ubedio ljude? On ih je uplašio. Uterao im je strah. Nas neko ubedi da nam neko drugi radi o glavi i samo ako se držimo zajedno i ako verujemo u isto, samo tako možemo da se odbranimo.

E, sad tu već imamo problem. Nedavna istorija pokazuje da ponekad imamo jako dobre razloge za strah. I ako pogledate kako je to išlo devedesetih, vi ćete zaista videti da ljudi jesu bili ugroženi. Ugroženi su bili upravo po ovim linijama o kojima sam pričao. Neko je izvukao te linije i rekao – svi koji su izvan jesu legitimne mete. I unutar tih drugih zajednica neki drugi su uradili to isto.

Onog trenutka kad pretnja dolazi spolja, po prirodi stvari zajednica se homogenizuje i uzima onu matricu, onu liniju tradicije za uspostavljanje zajednice koja je nadohvat ruke. Kada se radi o glavi, nema mnogo razmišljana ko smo to mi, šta smo to mi. Na kraju, onaj koji vam preti vas gura u tu matricu.

E, to je problem. Dan-danas to gledamo ovde kod nas. Imamo režime koji nas stalno brane od nekih drugih, koji nam navodno rade o glavi. Što onda čini da su sami ti režimi u savršenom skladu i da održavaju jedni druge. Oni jedni za druge izigravaju pretnju i tako jedni drugima pomažu da kontrolišu zajednice na čijem su čelu.

Dakle, kada meni neko u Srbiji priča kako nas, kako Srbe u Bosni i Hercegovini hoće da unište, a isto preti i Srbima u Hrvatskoj, on manipuliše našim osećanjem zajedništva i pravi zajednicu homogenom. A ako se ja pobunim protiv toga, oni mi kažu: ti slabiš našu odbrambenu moć. Važi i obrnuto. Hrvatima će se reći: vidi, ovi Srbi opet poludeli, opet prave haos, moramo da se ujedinimo, ne smemo sada da se delimo između sebe jer moramo prvo da se odbranimo. I tako u krug.

Možda mi nismo u stanju da rešimo probleme unutar vlastitih zajednica ponaosob, možda se ti problemi moraju rešavati istovremeno u svim zajednicama, kako bi se otklonile pretnje. Eto, to bi bio moj odgovor, ako me pitate zašto sam došao kod vas i zašto me se tiču vaši problemi.

Bez obzira na to što ja živim u drugoj zemlji, što institucionalno nismo povezani ni na jedan konkretan način, zapravo su naše zajednice čvrsto spregnute. I zato treba da radimo što više zajedno i da tako obesmislimo te pretnje. To je ono što mogu da vam ispričam. Vidite da stalno izbegavam da pričam o vašim pripadnostima, jer ne znam šta bih rekao. U nekoj drugoj situaciji, vi biste pričali ovih prvih dvadeset minuta. A ja bih vas slušao, pa bih onda promislio da li imam nešto da vam kažem ili bih zaključio da nemam, pa bih vas onda molio još da pričate. Stajem. To je to.

Iz publike: Škola je mjesto gdje se djeca obrazuju. Škola kao škola treba prihvaćat djecu, ne katoličku djecu, nego djecu kao djecu. Jabuke. Ne žute jabuke, šumske, kanadske, nego jabuke.

Ali ako ti odlučiš da žute jabuke idu u jednu korpu, crvene u drugu, šta onda?

Iz publike: Uzeo bih obje korpe.

Ako podeliš ljudska bića po bilo kom osnovu, onda škola nije samo škola, nego je ona jedan instrument za diskriminaciju, za vršenje selekcije. Ako izabereš neku osnovu po kojoj biraš decu i ako ta osnova bude bilo koja, recimo, deca s plavim očima idu u jednu školu, deca sa smeđim očima idu u drugu školu… Ako, recimo, primeniš etnički kriterij, kažeš deca jedne etničke pripadnosti idu u jednu školu, deca druge etničke pripadnosti idu u drugu školu, tu jabuke ne funkcionišu kao dobra metafora jer zapravo govorimo o ljudskim bićima.

Razumem tvoju poruku: ali deca su deca. I mi isto kažemo deca su deca, ali neko je podelio decu i rekao deca koja su jedne etničke pripadnosti idu u jednu školu, deca koja su druge etničke pripadnosti idu u drugu školu, i ne uče iste stvari u tim školama. Deca koja idu u školu za jednu etničku grupu uče ko su oni, šta su oni, uče da su im ovi drugi pretnja, a ova druga deca u ovoj drugoj školi uče ko su, šta su i da su im ovi prvi pretnja, i onda više ne možeš da uzmeš obe korpe jer onda te dve korpe više ne idu zajedno. To je poenta.

Ja tebe apsolutno razumem kad ti kažeš pa kakve veze ima što je katolička škola, pa i ja isto kažem kakve veze ima što je katolička škola, ali ako u katoličku školu mogu da idu samo deca iz određene etničke grupe, što ne kažem da je slučaj, nemojte me pogrešno shvatiti, ali pretpostavimo, to je važno za ovaj tvoj primer, onda je to već neka vrsta diskriminacije, pravljenja selekcije.

Ja mislim da svako od vas treba da odluči kako misli da je najbolje. Da vam mi kažemo šta ćete vi da radite, to je naprosto previše, nemamo prava na to, vi imate svoje glave i vi treba da odlučite. Ono što mi možemo da vam damo to su alati za mišljenje, pa ako su dobri, odlično; ako su loši, kažete: izgubili smo jedno veče. Nije strašno da u životu izgubite jedno veče.

Ovi što identiteti, oni počivaju na jednoj vrlo jednostavnoj formuli. Identitet je zapravo a jednako a, a je uvek isto kroz vreme i uvek je a. Ali, nijedan lični identitet, nijedan kolektivni identitet ne može da se predstavi kao a jednako a. Vi sa tri godine, vi sa deset godina, vi sa osamnaest godina niste iste osobe. Vi ste a jednako b jednako c. Kolektivi s vremenom nikada ne ostaju isti.

Srbi u 19. veku nemaju apsolutno ništa sa Srbima u 21. veku. Nikakve sličnosti nema između Srba u 19. veku i Srba u 21. veku. Ali nas neko uverava da i dalje važi a jednako a. To nije tačno. To je laž. To je obmana. Identitet je uvek od a do b, a ono što čini identitet, kako mi znamo da a ima neke veze sa b, jeste priča koju mi ispričamo, kako smo od a stigli do b. Srbi iz 19. veka u nekoj su vezi sa Srbima iz 21. veka samo zato što umemo da ispričamo tu priču. Umemo da kažemo kako se od 19. veka stiglo do 21. veka, kako se zadržalo to ime, i šta se važno dogodilo a da ima veze sa tim imenom.

To je priča. To nije identitet, to jest nije identitet onako kako hoće da nam ga predstave, a je jednako a. Identiteti se menjaju, kolektivni identiteti kao i lični identiteti. Vi pre ove večeri i vi posle ove večeri niste iste osobe, možda zato što smo vas iznervirali ili smo vam rekli nešto što vam je otvorilo neki novi pogled na nešto važno pa ćete zaključiti da nešto bolje razumete. Dakle, nećete biti ista osoba, ali ćete umeti da ispričate šta vam se dogodilo.

E sad, pitanje je ko priča tu priču. Ko priča o tome ko smo mi bili, šta smo danas i šta treba da budemo? Nama se kaže da tu priču treba da priča neko drugi, a ja vam kažem – vi ste ti koji treba da pričate tu priču. Vi ste glavni junaci te priče, i ne dajte da vam neko drugi priča vašu priču.

Da l’ ti hoćeš da ispričaš priču o jabukama, to je tvoje pravo, ali moraš da budeš svestan šta radiš u tom trenutku i da ne daš nikom drugom da ti nameće priču. Jer to su sve priče, neki put ljudi lažu, kao što lažete i za svoj identitet, napravite nešto loše i onda sledeći dan kažete nisam to bio ja. To je laž, ali to je vama potrebno i to je deo vašeg identiteta. Tako i kolektivi lažu. Srbi kažu mi nemamo ništa sa devedesetima, mi nismo bili u ratu. Lažu.

Dakle, možeš i da lažeš, al moraš da umeš da ispričaš priču. Nemojte da drugi pričaju priče za vas. Identitet je uvek od a do b do c. I vi pričate tu priču, vi ste glavni junaci. Vi morate da imate alat da ispričate te priče da vam ih ne bi drugi pričali i manipulisali vama. To je sve. Kako ćete vi da se dogovorite, ako se vi dogovorite: pa nećemo da idemo u istu školu, šta ja da radim sa drugom decom, to je vaše pravo. Imate pravo na to. Ali morate da budete svesni posledica, morate da znate kakve to posledice ima po vašu priču. Možete to da kažete. Ali morate to nekako i da branite, morate da ponudite neke argumente zašto je tako bolje.

To da ne mogu da idu deca ovakva i onakva zajedno, to se zove segregacija. I onda se to objašnjava vrlo ubedljivo. Znate kako se objašnjavala segregacija u Južnoafričkoj Republici? Crnci imaju određene kulturne osobine, a belci imaju neke druge kulturne osobine. Bilo bi nasilje nad crnom decom da idu zajedno u školu sa belom decom, jer bi se onda remetile njihove kulturne osobine pa je najbolje da kulturne osobine ostanu zaštićene tako što će crna deca ići sa crnom decom, a bela deca ići sa belom decom. Je l’ ima neki problem u ovom objašnjenju? Je l’ da da je ovo logično? Skroz je logično. Normalno. Crna deca sa crnom decom, bela sa belom decom, drugačije su kulturne osobine, drugačije vrednosti, dolaze iz drugih zajednica, šta fali, i ne treba da idu zajedno u školu. Odlično.

Ali je problem u tome što se onda ispostavi da crna i bela deca dele to društvo i da zapravo taj prostor ne pripada samo jednima ili drugima, nego je on zajednički, a ostali su bez instrumenata da žive zajedno u tom prostoru. Bela deca su opremljena svim instrumentima, a crna deca nemaju nijedan. Šta je tu rešenje? Da sad crnu decu opremimo instrumentima pa da se oni tuku u tom prostoru čije je šta? Je l’ to rešenje, il je rešenje da ih pustiš zajedno u istu školu da nauče da zajedno žive jedni s drugima. Pomešaš ih i onda oni naprosto žive zajedno, naučili su da dele taj prostor jer je to zajednički prostor.

U odvojenim školama deca ne nauče da žive zajedno i da poštuju jedni druge. Šalju se u odvojene škole da bi se navodno zaštitila njihova kultura, ali se onda ispostavi da je ta kultura u stvari ugrožena jer druga deca nisu naučila da je poštuju. A jednom, kad odrastu i izađu iz svojih odvojenih škola, moraće nekako da žive zajedno.

Ja bih, recimo, išao u katoličku školu, šta fali, što da ne idem, čuo sam da su te katoličke škole u Bosni mnogo dobre, da imaju odlične profesore, da jako dobro rade, da se jako trude sa decom, to su mi rekli ljudi koji rade u tim školama, ja bih i moje dete poslao u katoličku školu ako je to dobra škola. Postavlja se pitanje zašto su samo katoličke škole dobre, što i druge škole nisu dobre. Pa da, to je pitanje. To su ta zanimljiva pitanja.

Možda katoličke škole treba da budu model za državne škole? Ako su to dobre škole, deca srećna, nastavnici srećni, neka to bude model. Ali, ako bi u katoličke škole išla sva deca, i ako bi te škole morale da vode računa i o kulturama te druge dece, možda to više ne bi bile katoličke škole. Što bi opet možda bilo dobro.

Mi bismo voleli da smo posebni, da muke koje nas muče ne muče nikog drugog na svetu i da mi moramo prvi da izmislimo kako se rešavaju neki problemi, a zapravo ovo što nas muči, mučilo je ljude na raznim mestima na isti način kao što muči nas i razni ljudi su dolazili do različitih rešenja. Ja bih, recimo, insistirao na nečemu što se zove nacionalni identitet i zaoštrio bih to i razdvojio od etničkog identiteta. Odlično je da ljudi imaju etničku pripadnost, ako im je to potrebno, što bi to bio problem. Ako to nekome nešto znači, onda se to ne sme dovoditi u pitanje, ali treba pokazati da to nema veze s onim što bismo zvali nacionalnim identitetom.

Dakle, pripadanje državi nije isto što i pripadanje etničkoj grupi. To su dve različite stvari. Postoji nešto što se zove ustavni patriotizam. Ustavni patriotizam nije privrženost etničkoj zajednici nego je privrženost načelima i vrednostima koje čine temelj političke zajednice čiji smo članovi. Dakle, ja mogu biti, na primer, Srbin u Bosni i Hercegovini i lojalan Bosni i Hercegovini, jer je Bosna i Hercegovina moja država, jer ona otelovljuje vrednosti do kojih je meni stalo, a te vrednosti ne podrazumevaju da moram potisnuti svoj etnički identitet. Dakle, ne bih suprotstavljao identitete, nego bih rekao: u redu, imamo etničke identitete, ali imamo i zajednički okvir širi od našeg etničkog identiteta – kako ćemo da odnegujemo privrženost tom zajedničkom okviru.

Ima jedna knjiga koja se zove Zajedničke škole / različiti identiteti. Autor je Walter Feinberg, iz Sjedinjenih Država. Sjedinjene Države su zemlja sa krovnim nacionalnim identitetom i sa mnoštvom etničkih identiteta. Taj nacionalni identitet formiran je i silom. Brojne etničke grupe su trpele veliku nepravdu, dok se gradio taj nacionalni identitet. I sad Feinberg piše knjigu u kojoj kaže da se moraju čuvati etnički identiteti. Ali ti etnički identiteti ne smeju rušiti nacionalni identitet.

I on se pita kako bi škola mogla u tome da pomogne, da se priznaju i poštuju etnički identiteti, ali da se oseća i privrženost naciji. Pri tom, to na prvi pogled izgleda kao strašno komplikovana stvar. Ali, razmislite malo, to o čemu mi pričamo, to se tiče tek jednog, verovatno manjeg dela nastavnog programa. Veći deo nastavnog programa ne čine predmeti iz nacionalne grupe predmeta. Postoje predmeti koji sa nacionalnom ili etničkom pripadnošću nemaju nikakve veze. Kada učite engleski, francuski, ili ruski, kada učite matematiku ili fiziku ili hemiju – kakve to veze ima sa vašom etničkom pripadnošću?

Dakle, to bi moglo da se radi bez obzira na sastav odeljenja. A onda, na časovima iz predmeta iz nacionalne grupe, a to su maternji jezik i književnost, istorija, geografija, dati glas svim grupama koje čine političku zajednicu. To bi trebalo da se radi iz dva razloga. Jedan razlog je prihvatanje i priznanje svih etničkih grupa što je važno za samopoštovanje članova tih grupa; drugi razlog je da se deca nauče da prihvate i poštuju decu koja dolaze iz drugih etničkih grupa. I jedno i drugo je važno zato što delimo nacinalni okvir koji prelazi preko etničkih granica između grupa.

Drugim rečima, ja se zalažem za nacionalnu, a ne za etničku državu. Kao Bosna i Hercegovina, verujem da i Srbija treba da bude jedna takva nacionalna država. Sad vi možete da me pitate kako se to postiže. I ja ću vam na to odgovoriti vrlo jednostavno.

To, na žalost ili na sreću, nije moj problem. To je vaš problem. Ja imam svoj problem u Srbiji. Ja ga rešavam u Srbiji kako znam i umem. Tamo govorim da Srbija ne sme biti država Srba u etničkom smislu. Srbija mora biti država građana koji žive u Srbiji. I zato nije u redu da slavite sv. Savu kao školsku slavu. Moja deca imaju tu nevolju da su im roditelji ateisti. I nije ih briga za sv. Savu.

Moje dete dođe iz škole i kaže: dobili smo da uradimo rad na temu Zašto volim sv. Savu. I moje dete kaže: ali ja ne volim sv. Savu. Ja kažem ti napiši preko celog papira: ja ne volim sv. Savu i to je tvoj rad. Dakle, ja imam svoje muke, vi imate svoje muke. Postoje škole, postoje modeli za škole koji ovo mogu da reše, uspešno.

Ali mi isključivo pričamo o etničkim identitetima. Nisu nama problem samo etnički identiteti. Vi treba da napravite školu u kojoj deca sa homoseksualnim sklonostima neće biti diskriminisana. Jesmo li spremni za to? Najdalje što naša tolerancija dobaci – to je da priznamo druge etničke grupe, i ako ih priznajemo, mi mislimo da smo mnogo dobri ljudi. Onda neko kaže: pa dobro, imamo tamo neke pedere i lezbejke, šta ćemo s njima? A, pa njih ćemo da pobijemo.

Stalno se vrtimo oko ovih etničkih identiteta, to nam je nametnuto. Otvorite školu, neka se čuju različiti glasovi. Ionako se to tiče samo nekoliko predmeta. Nikoga u stvari nije briga za te predmete. Kao, deca će da čitaju knjige kad izađu iz škole. Otvorite škole. Naučite decu da govore, naučite ih da zastupaju svoje identitete, naučite ih na kraju šta znači to imati identitet.

Školegijum, juli 2017.

Peščanik.net, 26.07.2017.

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)