zastava EU
Foto: Peščanik

Da ste Evropska unija da li biste primili Vučića? Ne ovog i sada nego onog i onda kad ispuni sve uslove za prijem. Jer, šta garantuje da već sutradan po učlanjenju Vučić ne bi polako počeo da se udaljava od evropskih vrednosti, poput Orbana i Janše, recimo. Uostalom, taj „trijumvirat“ u trouglu Budimpešta – Ljubljana – Beograd već manifestuje svoju razornu moć.

Ali, kako i da računate na Srbiju pod nekim anti-Vučićem kad taj anti-Vučić lako može da se pokaže kao veći anti-Evropljanin i pro-putinovac i od samog Vučića. Verovatnoća da tako bude, sudeći po političkim merenjima, mnogo je veća od verovatnoće da tako ne bude.

Sastanak, tzv. (neformalni) samit lidera Evropske unije i Zapadnog Balkana održan u sredu, 6. oktobra, na Brdu kod Kranja, izazvao je u pojedinim krugovima veliko razočarenje. Recimo, Gorana Svilanovića. EU je trebalo da postupi kao kod prijema u Šengen – da odredi datum prijema, kao i „mapu puta“, tj. uslove koje u zacrtanim rokovima treba ispuniti, rekao je doskorašnji generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju.

Ima logike. To bi istovremeno bio i štap i šargarepa: s jedne strane zadaci, s druge nagrade. Što je najvažnije, ukoliko bi konačni rok bio propušten zna se na koga bi pala krivica.

Ipak, pitanje je koliko bi taj potez zaista bio delotvoran, odnosno lako bi se moglo desiti da bude kontraproduktivan. Pre svega, nema tog datuma – u aktuelnoj međunarodnoj konstelaciji – koji bi Vučića (ali i onog anti-Vučića) naterao na sporazum sa Prištinom. (Čini se da važi i obrnuto, ali to nije naša tema.) Štaviše, moglo bi to odgovarajućom „marketinškom obradom“ da se predstavi i kao ucena tako da krivica padne na „briselsku birokratiju“, što bi i inače zatrovanu domaću javnost još više udaljilo od evropskog puta.

Drugo, određivanje datuma bi svakako bilo protumačeno – a fakat bi i bilo – kao određeno priznanje Srbiji. Dakle – Vučiću. Priznanje da je taj datum u ovom času svojim dosadašnjim radom on zaslužio. I sve to – nekoliko meseci pre izbora.

Tako da „neodređivanje“ datuma zapravo ide na ruku opoziciji. Samo je pitanje da li je ona u stanju da to vidi.

Peščanik.net, 07.10.2021.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)