Nakon eliminacije ruske fudbalske reprezentacije s Evropskog prvenstva Euro-2012, u nekim sredstvima javnog informisanja počela je da promiče reč – „sramota“.

Ah Bože moj milosni! Kako često, i s kakvom lakom ravnodušnošću, a nekad i s radosnim kliktanjem, mi prihvatamo i podnosimo pravu, nedvosmislenu sramotu – i istovremeno, do koje mere neumesnu, zaista histeričnu dramu unosimo u svakojake tričarije.

A šta se u stvari desilo? Keržakov je promašio go i reprezentacija Rusije nije prošla u četvrtfinale. Pa šta? Malo li se puta desilo da neko negde nije prošao! Bivalo je da Francuska, ili Engleska, uopšte i ne stignu do završnog turnira, a da Argentinu, sve zajedno s Mesijem (a ne s Keržakovim!) i u mnogo ranijim fazama kvalifikacionog takmičenja, protivnici prosto iscepaju na komade.

To nije sramota. To je sport! To je život, to jest prirodna pojava koja se sastoji iz niza pobeda i poraza. To vam nisu „izbori“ Putina. To nije igra u kojoj je sve pod kontrolom samo jednog učesnika. To je fudbal – o hvala tebi Gospode! Na tom terenu je gospodin Veb bio arbitar, a ne Čurov. A ispadanje naše reprezentacije iz daljeg takmičenja jeste stvar neprijatna, no to je ipak samo sportski neuspeh – zla sreća i ništa više.

A sramota je to što javno truća gospodin Fursenko (predsednik Fudbalskog saveza Rusije), kao i to što je taj isti Fursenko državni službenik. Sramota je da u državi u kojoj bolnice nemaju novca za lekove, niko, ama baš niko ni da primeti da je potpisivati višemilionski ugovor s trenerom naše reprezentacije, Holanđaninom Advokatom, u najmanju ruku neukusno. Sramota je kada se na turniru, preko gotovo polovine stadiona, razvlači ogroman baner s idiotskim likom nekakvog agresivnog viteza, i s natpisom: „Ovo je Rusija!“. Sramota je kada se s tribina gde sede naši navijači čuju rasističke uvrede upućene beku češke reprezentacije. Sramota je što su naše sportske glavešine zaboravile da Keržakova i kompaniju (možda čak i u društvu s navijačima) povedu u Osvjenćim i da tamo, na mestu na kome je nekad bio zloglasni logor Aušvic, pognutih glava odaju poštu žrtvama holokausta…

Reprezentativci Nemačke i Engleske to nisu zaboravili da učine. I zato, oni sada mirne duše mogu da nastave takmičenje, i da zajedno s tamnokožim Čehom igraju tu veselu, savršeno nepolitičku igru koja se zove fudbal.

A mi? Nama je izgleda došlo vreme da malo oladimo i potražimo stručnu lekarsku pomoć, u prvom redu psihijatra.

Viktor Šenderovič, Ежедневный Журнал, 18.06.2012.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 20.06.2012.