Marina Abramović, sa izložbe Čistač u Beogradu
Marina Abramović, sa izložbe Čistač u Beogradu, foto: Peščanik

Pomama rehabilitacije raznih zločinaca, izdajnika, političkog ološa, četnika, ustaša, balija… potakla je i mene da plediram, ali iz suprotnog tabora, za rehabilitaciju, ne ni čoveka, ni nečoveka, već reči ili pojma – drug. Najiskrenije smatram da je reč o reči nemilosrdno izmanipulisanoj, do lozinke jednog sistema. Njegovim padom bila je srušena i unižena do te mere da joj je najvećim delom zgaženo prvobitno, lepo i emotivno značenje. Prisetimo se da je spektar značenja bio: drug iz detinjstva, iz zabavišta, iz škole, sa fakulteta, iz vojske, ratni drug (vraški lepo ovekovečen kod Remarka) i bračni drug s kojim se dele životna sreća i patnje. Karakteristično je da se govori „kolega sa posla“ a ne drug. Italijanska reč kompanjo (compagno) prihvaćena i u drugim jezicima ima latinski koren: „cum pane“ – onaj s kim se deli hleb.

Najstarije oficijelno korišćenje, ali već i manipulacija, seže na kraj XV veka kada je Ignacio Lojola formirao jezuitski red zvaničnog naziva na latinskom Societas Iesu (Compañia de Jesùs na španskom) čiji su se pripadnici međusobno oslovljavali sa – drug. U masovnu upotrebu reč ulazi tokom Pariske komune kada je popularni pesnik i anarhista Ežen Potie (Eugene Pottier), inače autor stihova Internacionale (1871), u svojim pesmama radije upotrebljavao reč drug nego građanin. Enciklopedija Treccani navodi da je „komunistička doktrina krajem XIX veka uvela u masovnu upotrebu niz novih reči kao što su klasa, proletarijat, drug“. Koliko sam uspeo da ustanovim, u SFRJ nije postojao nikakav zakon kojim bi se građani međusobno obavezno oslovljavali sa drug, ali je bilo pravilo da se članovi KP i nosioci javnih funkcija tako oslovljavaju, kako se za njih ne bi koristila nemila reč – gospodin. Sveopšta masovnost „drugarstva“ je čisto filistarstvo.

U čitavom bloku takozvanog realnog socijalizma, pa i u Jugoslaviji preovladao je taj komunistički bonton koji ipak nije imao isključivo pravo na reč – drug. Koristili su je intenzivno i fašisti. Ivan Ivanji u knjizi „Titov prevodilac“ navodi da su predstavnici DDR (Istočne Nemačke) bili oslovljavani sa Genosse kako bi se izbeglo neugodno podsećanje da su se izvornom rečju Kamerad međusobno oslovljavali pripadnici SS jedinica. U Srbiji je reč drug bila bliska Ljotićevim elitnim avijatičarima (bez aviona) pa refren njihove himne glasi:

Napred drugovi, napred drugovi
naše vreme stiže
Napred drugovi, napred drugovi
pobedi sve bliže.

Nedeljnik Vreme je pre neke dve decenije preneo iz The New York Timesa tekst sa naslovom „Drugovi izumiru“ o tome da se u Kini danas sve manje ljudi međusobno oslovljava sa – drug. Citiram: „Danas se retko čuje reč tongzi – drug, i kada je slučajno čujete zvuči kao eho prošlosti… U svakodnevnom životu moderne Kine čini se nepodesnom. Zamislite sad: Hej druže, da li si za Starbucks kafu sa mlekom? Ili još gore: Druže, da li tvoje akcije beleže porast?“

Naša sklonost da idemo u krajnosti iskazala se i u pranju nečiste savesti za razdoblje kada smo svaku šušu iz straha i nesigurnosti oslovljavali sa „druže“, pa nelagodu zbog tog odsustva hrabrosti iskaljujemo kad je umišljena opasnost prošla na lepoj i slojevitoj reči – drug. Jedno je sigurno, internim pravilima ministarstva unutrašnjih poslova striktno je bila zabranjena upotreba reči drug svim zatvorenicima, a naročito onima sa Golog otoka. Danas formalno nema nikakve zabrane, ali je bojkotovanje reči opet zasnovano na kukavičluku, na bojazni da se ne upotrebi „komunistička reč“.

Možda o ovome ne bih ni pisao da nema podjednako ružne kukavičko malograđanske tendencije da se nekadašnje obesmišljeno oslovljavanje sa drug/drugarica zameni podjednako obesmišljenim oslovljavanjem – gospodin /gospođa. Italijanski humanista, suptilni intelektualac, literata i diplomata, Baldasare Kastiljone (Baldassarre Castiglione), inspirisan Makijavelijevim ciničnim manualom za manipulisanje vlašću – „Vladalac“ (Il Principe) napisao je 1513. blagi, intelektualni utuk – delo „Dvorjanin“ (Il Cortigiano). Gotovo je bio opsednut time, pa se više puta vraćao i dopunjavao definiciju pojma – gospodin. Valja napomenuti da je današnja italijanska reč „signore“ tada upotrebljavana samo za, kako bi Hrvati i danas rekli, Gospodina Boga. Za onoga ko nije poreklom aristokrata, a razlikuje se od plebsa, korislila se reč – gentiluomo (doslovno: plemeniti čovek). Da bismo je prilagodili našem vremenu možda bi ponajviše odgovaralo prevesti je sa „pravi gospodin“ – onaj koji je dostojan da ponese to zvanje. Bilo je to vreme kada se pored aristokratije i puka postepeno rađao sloj građana bez visokog porekla, ali sa uočljivim moralnim i intelektualnim kvalitetima.

Na četiri mesta u knjizi „Dvorjanin“ Kastiljone se vraća, cizelira i dopunjuje definiciju „pravog gospodina“. Počinje time da je još Briant (ili Brias) iz Priene u VI veku p.n.e. rekao: „Postavi nekoga za ministra i videćeš kakav se monstrum u njemu krije“. Počeo je konstatacijom da gospodin nikako nije onaj koji vređa druge, provocira, laže, spletkari, laska… Pravi gospodin je skroman, pošten, dobronameran, tolerantan, moralan, kulturan, obrazovan, duhovit, plemenit, poštovan, predusretljiv, delikatan… to je osoba koja poštuje drugoga bez obzira na njegovo poreklo ili bogatstvo, koja se ne prepire, zna svoje manjkavosti, ali ima i hrabrosti da se nadređenome suprotstavi kada taj nije u pravu.

Eto, to mi prođe kroz glavu i rastuži me kada na televiziji, na primer, kažu kako je „gospodin Šešelj“ ili neki drugi opozicioni ili vladajući političar sasuo svoju lavinu napada i prostote na protivnika. Nažalost, političari dobrom delu naroda služe ne baš kao uzor, nego više za uočavanje trenda i granice dokle je u javnom životu i komuniciranju moguće ići sa agresijom, prostačkim nepoštovanjem drugoga, vulgarnim rečnikom. Zato bih blagovremeno da plediram za rehabilitaciju, za vraćanje značenja i pojmu – gospodin. Na taj način oslovljavanja alergični su oni koji su u životu nešto postigli, stekli autoritet i zvanje tvrdim radom, pa im neumereno titulisanje krnji vrednost poziva ili zvanja (na primer primarijus, profesor, pilot). Na početku beše samo reč! Onda je vulgarizovana na visinu ravnu (gospodinu) Bogu, pa se bojim da i nju čeka zla sudbina. Neprirodno je titulisanje svakog nasilnika i prostaka rečju – gospodin. Ostavimo ga neka bude poslanik, političar, lider, tabloidni novinar…

Peščanik.net, 07.01.2020.


The following two tabs change content below.
Milutin Mitrović
Milutin Mitrović (1931) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa zato i danas studira za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo, koga se i danas rado drži, bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Danas piše za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.
Milutin Mitrović

Latest posts by Milutin Mitrović (see all)