Rehabilitacija kneza Pavla: Zbir netačnih podataka i pogrešnih tumačenja

Krajem novembra 2011. godine Viši sud u Beogradu doneo je Rešenje o rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, čime je poništena Odluka kojom je septembra 1945. Državna komisija za utvrđivanje zločina proglasila Pavla za izdajnika i zločinca. U tom Rešenju je, međutim, sasvim neistinito prikazan i na iskrivljen način interpretiran istorijski kontekst, odnosno period u kojem je knez Pavle Karađorđević obavljao dužnost namesnika u Jugoslaviji (1934 –1941). Evo samo nekoliko ilustrativnih primera.

Najpre, skup opozicionih političara iz 1937. godine koji je knez Pavle zbog zahteva za demokratizaciju i preuređenje države upućenih njemu lično sa tog skupa označio kao „podmuklost“, u Rešenju o rehabilitaciji proglašen je za skup koji je navodno inicirao knez Pavle kako bi se sa „narodnim predstavnicima“ dogovorio o državnoj politici.

Zatim, tvrdnja iz Odluke o uzurpaciji vladarskih nadležnosti od strane kneza Pavla negirana je u Rešenju o rehabilitaciji čitavim nizom argumenata koji zapravo svedoče o tome da je knez zaista obavljao poslove koji su daleko premašivali njegove ustavne nadležnosti kao jednog od trojice namesnika (praktično odlučivao i arbitrirao u najvažnijim pitanjima: imenovanje predsednika vlade, spoljna politika, nacionalni odnosi), čime je tvrdnja o uzurpaciji samo potvrđena, iako je prvobitni cilj bio da se ona ospori.

Treće, u Rešenju je predstavljeno da knez Pavle ne snosi praktično nikakvu odgovornost za pristup Jugoslavije Trojnom paktu, budući da nije imao ustavna i zakonska prava da o tome odlučuje i da bilo šta potpisuje. Time su najgrublje zanemarene nepobitne istorijske činjenice da je u donošenju te odluke, prema svim istorijskim izvorima, kneževa uloga bila zapravo ključna, bez obzira na njegove ustavne i zakonske nadležnosti.

Četvrto, u jednom iskazu, kojim se potkrepljuje zahtev za rehabilitacijom kneza Pavla, kaže se da bi svako razuman postupio na način „kako je to učinio Pavle Karađorđević“ iako se u Rešenju nigde ne kaže kako je zapravo knez Pavle postupio. Primera ovakvih nedoslednosti i kontradikcija ima mnogo. Rešenje je toliko pogrešno i proizvoljno obrazloženo, da je u nizu materijalnih grešaka čak pogrešno navedeno da knez Pavle i „danas počiva“ u Francuskoj iako je sahranjen u Lozani,[1] u Švajcarskoj.

Rešenje o rehabilitaciji posebno negativno ocenjuje ulogu Vladka Mačeka, lidera Hrvatske seljačke stranke (HSS) predstavljajući ga kao najodlučnijeg zagovornika Trojnog pakta, što je samo delimično tačno. Maček je isprva bio protiv potpisivanja pakta sve dok ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković i ministar vojske Petar Pešić (a ne Tešić, kako piše u Rešenju), obojica iz Srbije, nisu odlučno potvrdili da nepotpisivanje pakta znači rat protiv Osovine, za koji Jugoslavija, po njihovim rečima, nije bila spremna. Sa druge strane, ministar iz HSS Juraj Šutej, prema svedočenju Mihaila Konstantinovića, bio je odlučno protiv potpisivanja pakta. Sam knez Pavle je Mačekov odnos prema nacističkoj Nemačkoj u jednom razgovoru 1971. godine opisao rečima: „Maček je bio neprijatelj Nemaca“.

Takođe, knez je kasnije tvrdio da je od svih njegovih saradnika, jedino Cincar-Marković verovao u pobedu Rajha, dok su ostali, navodno, bili uvereni da će na kraju rat dobiti Britanci. U Rešenju se, dalje, tvrdi da je većina hrvatskih političara želela rat kako bi se „hrvatsko pitanje“ rešilo ni manje ni više nego „preko poznatog recepta čelnika Nezavisne Države Hrvatske“ (Pavelića – Prim. S. M.).

Čemu tako otrovan napad na hrvatske političare i naročito na Vladka Mačeka u kontekstu rehabilitacije kneza Pavla? Posle teškog perioda pregovaranja, Maček i knez Pavle su uspostavili saradnju koja je bila uglavnom ispunjena međusobnim poverenjem, što se nastavilo i kasnije, u emigraciji. Otuda je veoma zlonamerna slika Vladka Mačeka u obrazloženju rehabilitacije, u kojem se čak insinuira da je Mačekov ulazak u vladu generala Simovića izraz svojevrsne nelojalnosti, iako je knez Pavle lično uticao na Mačeka da uđe u pučističku vladu koja je formirana posle rušenja Namesništva. Knez Pavle je više puta isticao da je Maček bio za Jugoslaviju, čemu se suprotstavlja tvrdnja iz Rešenja koje ocenom da je Mačekov cilj bio „uništenje Jugoslavije“ bije neke svoje bitke, koje čak ni sa knezom Pavlom nemaju mnogo veze.

Rešenje o rehabilitaciji nije sporno samo sa istorijskog stanovišta, već i sa pravnog. Naime, sud je poništio Odluku iz 1945. proglasivši da su „ništave sve pravne posledice navedene odluke, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a rehabilitovano lice Knez Pavle Karađorđević se smatra neosuđivanim“. Međutim, akti Državne komisije bili su samo tek nešto više od političke deklaracije. Na osnovu odluka Državne komisije nije mogla biti konfiskovana imovina, niti je proglašeni zločinac mogao biti lišen slobode; na osnovu tih odluka nije ni nastupala nijedna pravna posledica koja je inače bila predviđena za lica koja su osuđena kao ratni zločinci, što nije slučaj sa knezom Pavlom. Drugim rečima, sud je poništio pravne posledice kojih nije ni bilo i proglasio neosuđivanim lice koje nije ni bilo osuđeno niti je ikada smatrano za osuđeno.

Čemu ovako besmislena rehabilitacija i čemu sudska intervencija u prošlosti koja je već odavno tema naučnog istraživanja, bez velikih strasti i namera? Knez Pavle je ličnost koja ima svoje mesto u istoriji Jugoslavije. Na osnovu raspoloživih istorijskih izvora jasno se vide njegove lične, takoreći privatne simpatije za zapadne demokratije i vrednosti. Njegovi lični napori da se konsoliduju prilike u zemlji doveli su do srpsko-hrvatskog Sporazuma iz 1939. godine, a nisu bili ni zanemarljivi napori da se zemlja ojača i pripremi za eventualni rat.

Međutim, metodi vladanja kneza Pavla bili su autokratski, što je tim više optužujuće budući da je knez bio tek jedan od trojice namesnika, a ne šef države, kako se danas predstavlja. U tom smislu on je zaista uzurpirao poluge odlučivanja. Zemljom je vladao i upravljao mimo ustavnih okvira, a od 1939. čak i bez Narodne skupštine. Otvoreno je govorio da u Jugoslaviji on, kao njen faktički gospodar i „staratelj“, ne može da se prepusti demokratiji posle „jednog od najoštrijih diktatorskih perioda“, kako je knez Pavle nazivao vladavinu svog brata od strica, kralja Aleksandra. Lična odanost knezu bila je glavni „adut“ u političkoj karijeri, pa je i Dragiša Cvetković s razlogom kasnije u emigraciji pisao knezu: “Mislim da ćete mi dozvoliti ovo nekoliko laskavih fraza, koji su rezultat jednog uverenja i dubokog poštovanja, a istovremeno i satisfakcija za mene, da sam imao čast da budem saradnik i izvršilac Vaših pogleda u najsudbonosnijim momentima naše istorije”.

Faktičkom uzurpacijom svih poluga odlučivanja u državi knez Pavle je preuzeo odgovornost za njenu sudbinu. Kada je došao trenutak koji je bio najteži i kada je trebalo da se odluči da li će Jugoslavija pristupiti Trojnom paktu – pokušao je da se povuče. To jasno svedoči koliko je bio svestan šta će u budućnosti značiti činjenica da je Jugoslaviju uveo u pakt sa Osovinom, što je od početka do kraja ne samo njegova, ali pre svega njegova odgovornost. Aranžman koji je prilikom pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu postignut – pre svega obećanje da će Jugoslavija posle rata dobiti Solun – predstavljao je optužujuću okolnost posle poraza Osovine. Iako je poznato da je knez Pavle povodom „solunskog pitanja“ bio u nedoumici i da je lično sa negodovanjem gledao na ove garancije od strane Nemačke i Italije, on nije otklonio ovu kompromitujuću tajnu odredbu iz jugoslovenskog aranžmana sa Osovinom. Epilog je – Jugoslavija u Trojnom paktu, sa garancijama teritorijalnog proširenja na račun Grčke. Posle rata, prema međunarodnom pravu, za takve ugovore postavljalo se pitanje krivične odgovornosti. Uveravanja da je to za Jugoslaviju bilo strateška neophodnost, da bi Solun bio vraćen Grčkoj, da bi eventualno jugoslovensko posedovanje Soluna bilo privremeno i njima slična, samo su naknadna objašnjenja koja, iako nisu bezvredna, nemaju prvenstvo u tumačenju.

Šestog oktobra na Oplencu biće sahranjen knez namesnik Pavle Karađorđević, ključna ličnost Jugoslovenske istorije od 1934. do 1941. godine. Čovek koji je otvorio Muzej savremene umetnosti i u čije vreme su otvarani logori za političke zatvorenike. Namesnik koji je uzurpirao vladarske funkcije i pokušavao da konsoliduje haotične prilike u zemlji. Poštovalac zapadne demokratije za vreme čije vladavine je, prema rečima jednog od njegovih najbližih saradnika, „gažena svaka ustavnost, svaka zakonitost“. Ideološki protivnik fašizma koji je uveo Jugoslaviju u Trojni pakt. Ubeđeni antikomunista koji je uspostavio diplomatske odnose sa SSSR. Srpski patriota koji je prezirao srpske političare i, kako je govorio, „monopol Šumadinaca na patriotizam“. Čovek bez volje i odlučnosti koji je autokratski o svemu odlučivao. Ključni akter procesa pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu koji se posle pada sa vlasti obratio Velikoj Britaniji za utočište.

Simbolički izražavajući ove protivrečnosti, i sudsko rešenje kojim je rehabilitovan knez Pavle sazdano je od nelogičnosti i kontradikcija. Međutim, dok u osobinama i postupcima pojedinca ima prostora za protivrečnosti i nedoslednosti, svojevoljne ili nametnute nekim spoljašnjim razlogom, u jednom sudskom aktu ipak ne bi smelo da ih bude. Kontradiktornosti i neistine prisutne u Rešenju o rehabilitaciji kneza Pavla u svakom pristojnijem pravnom sistemu učinile bi ovakav akt ništavim, budući da je u njemu krivo predstavljeno sve što je moglo da bude iskrivljeno, počev od imena ličnosti, mesta i datuma, do interpretacije istorijskih činjenica.

Iz tako nesolidnog Rešenja, iz značaja koji je dat ceremoniji prenosa posmrtnih ostataka kneza Pavla u zemlju (što je pretvoreno u državnu manifestaciju), iz potpuno pogrešnog i do karikature iskrivljenog izveštavanja medija o rehabilitaciji i uopšte ulozi kneza Pavla – jasno se može pročitati da u središtu i nije knez Pavle, već pokušaj da se iskrivljenim predstavama o prošlosti utemelji jedna njena interpretacija, da se na toj krivoj interpretaciji izgrađuje istorijski legitimitet i da se na osnovu tog legitimiteta promovišu nove-stare nacionalističke mantre. Da bi se nacionalistička interpretacija prošlosti, koja zahteva uprošćavanja pa i banalizaciju, što bolje afirmisala knez Pavle je i predstavljen kao „veći Srbin“ nego što je stvarno bio, zato je Maček i predstavljen kao izdajnik (jer šta drugo može biti jedan Hrvat u Jugoslaviji?), zato je Trojni pakt i predstavljen kao „jedino racionalno rešenje“ i to sa entuzijazmom kakav nisu delili čak ni njegovi potpisnici.

Novi magazin, 04.10.2012.

Peščanik.net, 06.10.2012.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – Istorija pred sudom

RADIO emisija – Uzbuđavanje

Srđan Milošević – Bajka o tri namesnika

Dejan Đokić – Postsocijalistička Srbija

Radio Slobodna Evropa – Stidi li se Srbija svog antifašizma

Dubravka Stojanović – Jajinci pod Oplencem

Mirko Đorđević – Tuga na Oplencu

———–    

  1. Tekst je pisan pre ekshumacije posmrtnih ostataka kneza Pavla i članova njegove porodice. (Prim. autora)