Atina, foto: Petros Giannakouris/AP

Atina, foto: Petros Giannakouris/AP

Budući da Grčka postavlja pitanje nemačkih reparacija, nije nezanimljivo podsetiti se rasprava o nemačkim reparacijama posle Prvog svetskog rata, u kojima su posebno značajnu ulogu imali Kejnz, koji je smatrao tadašnje zahteve koji su postavljeni Nemačkoj nerazumnim, i Olin, kasnije poznati švedski ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade.

Ostaviću po strani detalje, koji uostalom nisu naročito važni, i samo pogledati koliko bi eventualni transferi novca pomogli Grčkoj. Uz to, potrebno je uzeti u obzir da ono što važi za transfere novca, bilo da je reč o reparacijama ili doznakama ili o stranoj pomoći, važi i za strana ulaganja, bez obzira na to što prvi ne stvaraju neposredne finansijske obaveze prema inostranstvu, a drugi stvaraju.

Uzmimo da Nemačka stvarno plati reparaciju Grčkoj, recimo u evrima, šta će se dalje događati s tim novcem? Ili, postavimo pitanje drukčije, uzmimo da Nemačka uloži zahtevanu sumu novca, kao što se ponegde i sugeriše, koje bi bile posledice po grčku i po nemačku privredu? Neki u ovom kontekstu ukazuju na primer transfera sredstava iz zapadne u istočnu Nemačku od pada Berlinskog zida do danas. Nije izvesno da je od njih veću korist imao istok, a ne zapad, a nije nemoguće i da je Nemačka u celini bila na gubitku. No, to je samo upozorenje da ne bi trebalo biti siguran da zemlja koja plaća reparacije mora da prođe gore od zemlje koja ih prima, što je jedan od Olinovih argumenata u pomenutoj polemici sa Kejnzom.

Uzmimo, dakle, primer stranih ulaganja. Recimo, Nemačka uloži, naravno u nekom vremenskom periodu, 300 ili nešto manje milijardi evra u Grčku. Za toliko, opet u određenom vremenskom periodu, mora da poraste i nemački izvoz, jer se iz njega naravno namiruju nemačka prekogranična ulaganja. Jedan deo tog izvoza ići će u Grčku, jer ta zemlja mnogo uvozi iz Nemačke. Reč je, naravno, o industrijskim proizvodima. Kako bi Grčka imala više novca za prihod od reparacija, tražnja za nemačkim proizvodima bi se povećala, pa bi oni, bar u Grčkoj, bili skuplji (poskupele bi i grčke usluge, ali to ostavljam po strani). Sav taj povećani nemački izvoz ne bi išao u Grčku, pa nije lako izračunati po kojim bi tačno cenama Nemačka povećala izvozne prihode, ali je sasvim moguće da bi bilo čak potrebno da se nemačka proizvodnja poveća kako bi se zadovoljio povećani izvoz. Kako Nemačka može da uzima kredite sa veoma niskim, praktično negativnim, kamatnim stopama, plaćanje reparacija Grčkoj zapravo bi dovelo do povećanja nemačke proizvodnje za izvoz. A kako bi povećane nemačke finansijske obaveze prema inostranstvu obuzdale rast nemačkih nadnica, nemačka proizvodnja za izvoz mogla bi da bude i veća nego što je potrebno da bi se ostvarili prihodi potrebni da se plate reparacije.

Kako stoji stvar na Grčkoj strani? Zanimljivost ovog zamišljenog slučaja plaćanja nemačkih reparacija Grčkoj jeste u tome što mi znamo šta se događalo u Grčkoj u periodu velikog priliva stranog novca. Grčka ima veliki strani dug zato što je u dobra vremena pozajmljivala novac od nemačkih i drugih stranih banaka, po praktično nemačkim kamatnim uslovima, usled članstva u monetarnoj uniji i uglavnom ih ulagala u imovinu ili kapital koji nisu naročito mnogo povećali grčki izvoz. Naravno, strani novac, bilo da je reč o transferu kao što su to reparacije, ili o kreditu, ili se stavlja na stranu ili se troši na uvoz. I ukoliko se ne uveća izvozna ponuda, biće teško vratiti dug ili samo uravnotežiti trgovački bilans drukčije nego smanjenjem potrošnje ili prodajom imovine.

Naravno, reparacije ne moraju da se vraćaju, ali ne moraju ni strani dugovi ako se povećaju toliko da se izazove socijalna pobuna, što se i dogodilo u Grčkoj. Kejnz je zaista video tu opasnost u nemačkom slučaju. Doduše, Nemačka je doživela bum u periodu posle kraja posleratne hiperinflacije i pre izbijanja velike ekonomske krize, pa je odbijanje da se plaćaju reparacije više bilo politički motivisano, a ne zato što je njihov teret bio neizdrživo veliki. No, u slučaju Grčke prekid priliva stranih sredstava doveo je do duboke privredne krize, pa onda i do protesta uperenog protiv zahteva kreditora.

No, uzmimo da se taj dug otpiše kao da je reč o reparacijama Nemačke, šta se menja u grčkoj privredi? U ovom je času uvoz iz Nemačke i drugih zemalja, koje ovde ostavljam po strani, veoma ograničen, jer je potrebno štedeti da bi se vratio dug. Ukoliko bi se otpisao dug, Grčka bi mogla da uzme nove pozajmice i da počne da uvozi, recimo nemačku industrijsku robu. Što je svakako dobro za grčku potrošnju i nemačku proizvodnju. Isto bi se postiglo i ako bi se obnovljena grčka potrošnja finansirala nemačkim reparacijama.

Drukčije bi, naravno, bilo kada bi se povećale nemačke plate, pa onda i potrošnja, a tako i uvoz. Kako je to teško postići, bar ne u većem obimu, pregovorima nemačkih poslodavaca i sindikata, možda bi bilo najbolje da se izvrši transfer novca Nemačkoj, čime bi se svakako povećao njen uvoz. Jedino što je Nemački uvoz iz Grčke praktično zanemarljiv. Tako da se transferima u bilo koji od ta dva pravca ne može mnogo učiniti za Grčku. Potrebno je da ona poveća proizvodnju za izvoz, a u tome nedostatak novca, bilo u vidu kredita ili unilateralnih transfera, nije ključni problem.

Novi magazin, 20.04.2015.

Peščanik.net, 20.04.2015.

TEMA – GRČKA KRIZA