Strateško drugarstvo
Ispalo je kao po klasičnoj definiciji ironije sudbine. Tadić je skratio svoj mandat i ušao u predsedničku trku ne bi li ojačao šanse svoje stranke na parlamentarnim i ostalim izborima. Izgubivši predsedničke izbore, postao je od živog kapitala mrtav teret svojoj partiji, leprozan za nezahvalnog koalicionog partnera (SPS), čiji su apetiti preko noći postali kiklopski. Faza postizbornog ponižavanja Demokratske stranke lideru SPS-a je poslužila da sebi podigne cenu u oba tabora koja su međusobno dovoljno zakrvljena da bi bili u stanju da zajedno formiraju vlast. Dačić je dugo zamajavao demokrate usaglašavanjem programskih principa za rad nove Vlade, tražeći bilo kakav izgovor da prekine pregovore i baci se u naručje stranke novog predsednika. Kada nešto što liči na ozbiljan izgovor nije našao, jednostavno je priznao da je premijersko iskušenje bilo prejako. Izrazio se koristeći Tadiću omiljen sportski i takmičarski vokabular: ko bi odbio da ako je iz Zvezde ili Partizana prešao u Barselonu odigra meč sa matičnim klubom u finalu Svetskog prvenstva. U ovom nategnutom poređenju FK Barselona svakako nisu naprednjaci, već je Dačić samu vlast, ili pre: vodeću poziciju u izvršnoj vlasti, uporedio sa španskim timom. Dačićeva poredbena pouka je „jasna“, kao sa njegovih predizbornih bilborda: dres političkih saveza uvek je fakultativan i promenljiv – bitna je težina transfera, da ne kažemo koferčeta.
U stvari, Dačićev obrt možemo videti kao vid njemu svojstvene doslednosti. Naime, on koalira samo sa strankom izabranog predsednika – nije on kriv što se predsednici menjaju. Štaviše, što se menjaju uprkos njegovim vlastitim biračkim afinitetima, budući da je opet izjavio da je u drugom krugu glasao za Tadića. Dakle, glasaš za Tadića da bi posle izbora pravio Vladu sa strankom Tadićevog takmaca, 50 dana usaglašavaš principe rada nove Vlade sa demokratima da bi očas posla pristao uz tabor naprednjaka kad obznane ponudu koja se ne odbija, i dalje govoriš da ti u pregovorima o formiranju Vlade premijersko mesto nije bilo primarni interes, iako sem kadrovske alavosti socijalista nije postojala nijedna druga prepreka da se formira Vlada demokrata i socijalista, kaparisana još u noći posle prvog izbornog kruga… Ovakvo shvatanje političkog morala nije nesvojstveno socijalistima, koji su 2008. na nivou Beograda pogazili dogovor sa DSS-om i naprednjacima, tada u junajted radikalskom ruhu. Sa prvim verolomstvom utrli su put da ih Tadić miropomazi u svog legitimnog proevropskog partnera koji poseduje dostojanstvo vlastite političke boli, sa drugim su od saputnika u vladajućem režimu postali, ili su na ozbiljnom putu da postanu, njegovi predvodnici. Jer, kako je poentirao Dačić, zašto bi (samo) učestvovali u Vladi kad mogu da je vode.
I ne spomeni me po zlu
Tadićevo tetošenje socijalista nosilo je odliku šićardžijske kratkovidosti: mi ćemo vam prodati indulgenciju za devedesete i jemčiti da ste dorasli za članstvo u socijalističkoj internacionali, vi ćete nam poslušno obezbeđivati vladajuću većinu i podupirati režim za šaku upravnih odbora i ministarskih mesta. Očito da su Tadić i demokrati verovali da će partnerstvo, kome su tepali da je strateško, trajati ako ne doveka ono bar do kraja Tadićevog nesuđenog premijerskog mandata. Zašto je „hiljadudnevni“ pakt dveju izmiksanih političkih boli kolabirao na prvoj krivini? Na ovo novinarsko pitanje Tadić je odgovorio gotovo antičkim poučkom o nestalnosti političkih koalicija. Vlastitu odgovornost za potpuni izborni debakl demokrata nije pomenuo, kao ni odgovor na još jedno novinarsko pitanje: hoće li dati ostavku na mesto predsednika Demokratske stranke. Ostavka na mesto predsednika DS-a i/ili povlačenje iz politike Borisa Tadića bila bi ne samo logičan naredni korak ovog do skoro najmoćnijeg političara u zemlji, već i najkorisniji po njegovu stranku i buduću demokratsku opoziciju u Srbiji. Na stranu sportske analogije koje govore da kad omane tim u koji se polažu velike nade, trener se po pravilu sam povlači ne čekajući odluku sportskog saveza. Čovek koji je u izbornoj noći mimo svoje volje bio vizionar, rekavši da ga nećemo gledati u filmu u kome bi zaigrao rolu premijera, treba da bude anticipativno domišljat i ode u zasluženu (glumačku) penziju.
O Tadićevoj epohi (2004 – 2012) sudiće svako shodno svojim afinitetima, a nije da nema medija i analitičara koji dele Tadićevo razočarenje nepoštenom inteligencijom, njenim osvetoljubivim nerazumevanjem i izbornom „sabotažom“. Ali, govoreći trezveno, iako su za njegovih mandata pohvatani i isporučeni poslednji begunci sa haške poternice i Srbija dobila status kandidata za članstvo u EU, socijalna i ekonomska kriza u zemlji je produbljena, državna administracija dodatno i neracionalno uvećana, mediji su postali kontrolisaniji i instrumentalizovaniji, sudstvo neefikasnije, a partokratija neizbežni model funkcionisanja srpske demokratije… Srbija je trošila novac koji nema, Kosovo i Evropa su postali sinonimi koji obavezno idu zajedno i nemaju alternativu, državna politika je nastavila da unosi i produbljuje regionalnu nestabilnost, posebno svojim dvosmislenim i tutorskim odnosom prema Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, svi resursi spoljne politike stavljeni su u funkciju očuvanja himere iz preambule Ustava, za šta je dobrodošla i podrška nedemokratskih režima poput Azerbejdžana, sa sve njegovim bronzanim diktatorom u Tašmajdanskom parku i njegovim parama.
Tadićevim povlačenjem bi se otvorio put da se DS liši balasta ideološke dezorijentisanosti i da se srdačno zahvali svojim visokim funkcionerima koji su ostali zaglibljeni u privatne graditeljske investicije, spoljnopolitički egzibicionizam ili komandovanje iz senke žutom štampom i marketinškim agencijama.
Nema povratka na staro
Tako nešto je pomenuo u svom prvom obraćanju novinarima u Pionirskom parku mandatar za sastavljanje Vlade Srbije, Ivica Dačić, pošto je uverio predsednika Srbije da može sa naprednjacima, Dinkićem i još kojim poslanikom da okupi parlamentarnu većinu. U stvari, rekao je nema povratka u devedesete. Naravno da nema kada je tada bio tek portparol i potpredsednik SPS-a, a sada je njen predsednik i vrlo izvesni premijer Vlade Srbije koji će, kako spekulišu mediji, zadržati i mesto ministra unutrašnjih poslova. Rekao je i da nije za „nebesku Srbiju“, iako mu je mandat poveren na Vidovdan, što su svi mediji doveli u vezu sa istim datumom 2001-e, kada je njegov partijski šef Milošević isporučen u Haški tribunal.
To bi valjda značilo da ga zanimaju svakodnevne brige zemaljske Srbije. Na koji način će voditi računa o tim brigama pokazao je u izjavi povodom odvojenih incidenata na Kosovu, gde je došlo do kamenovanja autobusa sa srpskim đacima u Prištini i sukoba tradicionalno miroljubivih srpskih navijača i kosovske policije, u kojem je bilo i upotrebe oružja i hospitalizacije učesnika sa obe strane. Mandatar Dačić je „pozvao međunarodne snage da obezbede mir na Kosovu i Metohiji“ i podsetio da na Kosovu ne postoje „bezbednosne snage“ države Srbije, ali da će nova Vlada Srbije „insistirati upravo na tome“. Dok je nedavno Vuk Jeremić u Briselu izjavio da EU smatra da dijalog treba podići na višu, političku ravan i da je Beograd za to spreman, Dačić u svojoj pisanoj reakciji na vidovdanske incidente najavljuje da će insistirati da se srpske bezbednosne snage instaliraju na Kosovu. Ako je jedan od glavnih preduslova za napredovanje Srbije ka narednoj fazi približavanja EU poboljšanje odnosa Beograda i Prištine, jasno je da će sa Vladom koju bude predvodio Dačić taj put biti dug i sa dosta zaustavnih traka.
Sa formiranjem nove crno-crvene koalicije, uz izmenjeni redosled „koaliranata“ i Dinkićevo regio-ekspertsko sasluženje, postpetooktobarski period biće simbolički završen. Po nekoj bizarnoj analogiji, 2012. podseća na 1997. godinu, kada je doba građanskih i studentskih protesta zamenio vrtoglav uspon radikala i višegodišnji beogradski pakt SPO-a sa režimom. Ni ovaj put ne možemo ništa dobro očekivati od pakta navodno reformisanih ideologa ratnih radova i velikodržavnih nacionalnih interesa, sem njihovog što bržeg pada. Sa Koštunicom, Srbija je videla plamen stranih ambasada i Bajrakli džamije, polupane i opljačkane izloge po Beogradu. Nikoliću i Dačiću, koji ne zazivaju osvetu i autizam, ali se zaklinju u odlučnost i samopoštovanje, nije ostalo bogzna šta – tek da odglume odbranu u završnom činu gubitka Kosova i isprate masovne socijalne proteste.
Peščanik.net, 29.06.2012.
