Dan pobede, foto: Konstantin Novaković
Dan pobede, foto: Konstantin Novaković

Lako je obeležiti godišnjicu kraja rata, teže je sa početkom rata. Na kraju rata se znaju pobednici i poraženi, kao i oni koji su ostali po strani, što već nije slučaj sa početkom rata. Recimo, na kojoj strani je bio Sovjetski Savez na početku Drugog svetskog rata?

O tome ruski i poljski zvaničnici imaju različito mišljenje. A opet, na obeležavanju godišnjice početka rata bi svi trebalo da se pojave u svojim ulogama sa početka rata, a ne samo u onoj sa njegovog kraja. Recimo, nemački predsednik, predsednik zemlje koja je izgubila rat, se na najjasniji i najjači mogući način izvinio za agresiju i sve što je potom sledilo.

Šta bi rekao ruski predsednik? Sovjetsko objašnjenje ruske okupacije dela Poljske (i drugih zemalja, ali to ostavljam po strani) na početku rata bilo je da je reč o strateškoj odluci kako bi se dobilo na prostoru i vremenu. To, međutim, nije bilo u skladu sa sporazumom Ribentrop-Molotov. A i sa drugim istorijskim činjenicama. Pred sam raspad Sovjetskog Saveza, kada su otvorene arhive, a i godinama potom, ruske su vlasti osudile taj sporazum i sovjetske vojne akcije na osnovu njega. Sadašnje su se ruske vlasti vratile sovjetskoj verziji, sa određenim inovacijama.

Jedna jeste da je cilj sporazuma bio mir, recimo kao Minhenski sporazum Britanije i Francuske sa Nemačkom i Italijom. Koji i Francuska i Britanija smatraju ne samo sramnim, već još gore – strateškom greškom. Jedno opravdanje ruskih vlasti za mirovni sporazum sa Nemačkom sada jeste da je reč o istoj političkoj strategiji, ali uspešnoj, iako iznuđenoj, sa razliku od minhenške. Iznuđenoj zato što se zapadne liberalne zemlje nisu obazirale na sovjetske ponude savezništva kako bi se odbranila Čehoslovačka.

Britanija i Francuska su morale u rat za Poljsku kada već nisu za Čehoslovačku, a Sovjetski Savez se našao na istoj, njihovoj strani posle napada Nemačke gotovo dve godine posle početka rata. Pošto su sile osovine porobile gotovo čitavu Evropu i opsedale Englesku. Po strani su bile Sjedinjene Države sve dok im Nemačka nije objavila rat. Tek tada su uglavnom podeljene uloge pobednika i poraženih sa kraja rata.

I tu je sada diplomatski problem kod obeležavanja osamdesete godišnjice početka rata. U kojoj bi ulozi htela da se nađe Rusija kao naslednica Sovjetskog Saveza? Rusija Gorbačova i Jeljcina bi se distancirala od sporazuma Ribentrop-Molotov, sadašnje ruske vlasti ne.

Diplomatsko rešenje da se izbegnu nepotrebni sporovi, pa i osećanje uvređenosti i povređenosti Poljaka, nađeno je u tome da se pozovu samo današnji saveznici – zemlje članice NATO saveza, Evropske unije i istočnog partnerstva. Čime je izbegnut poziv Rusiji.

Time se zapravo izbegava revizija istorije ili bar spor o tome ko je gde bio kada je sve počinjalo.

Nisu, međutim, pozvane zemlje kandidati za članstvo u Evropskoj uniji. Tako da je izostavljena Srbija (i druge jugoslovenske zemlje). Ovo je u Beogradu verovatno dočekano sa olakšanjem, jer bi inače trebalo doneti odluku da li se zameriti Rusiji ili Poljskoj. A opet, srpske vlasti mogu da izraze nezadovoljstvo, pa i uvređenost i da kritikuju reviziju istorije, mada ni ona nije baš jednoznačna kada je reč o samom početku rata.

Diplomatski posmatrano, izbor zvanica je bio uspešan. Nije bilo previše nepotrebnih političkih sporova. Mogla se okrugla godišnjica početka rata mnogo prikladnije obeležiti, ali danas, posle posezanja za teritorijom Ukrajine to više nije moguće. Obeležavanje kraja rata je već nešto drugo. I okončanje današnjih sukoba će nekada u budućnosti biti lakše obeležavati, čak i ako se ne postigne saglasnost o njihovim začecima.

Možda ima smisla samo još ukazati na nepotreban spor o antifašističkom pokretu u Hrvatskoj. Problem nacionalista na obema stranama sa nespornim postojanjem toga pokreta je u tome što je bio jugoslovenski i komunistički, a ne samo hrvatski. Tako da je zaista neprijatno slušati kako se bilo negira njegovo postojanje ili se on predstavlja kao nacionalistički. Ali dobro, revizija istorije na jugoslovenskim prostorima nije ništa neuobičajeno. Kao uostalom, što i ovaj primer pokazuje, i drugde.

Peščanik.net, 07.09.2019.