Golim leđima leži na asfaltu trga Tahrir. Pendreci se obrušavaju na nju. Povija se pod udarcima vojnika. Nogom se brani i pokušava da ih odbije od svog tela. Sve dok joj jedan policajac nije nabio čizmu u lice. Onda su joj svukli dugi crni ogrtač preko glave. Pocepali košulju i ostavili je u plavom grudnjaku. Jedan od njih se raskoračio nad njom i skočio joj na grudi. Glava se trznula prema vratu. Telo joj je udaralo po asfaltu. Jedan vojni policajac pokrio ju je sa ogrtačem preko glave, kao da je mrtva.
Minut i dvadeset sekundi trajala je ova scena, šerovana na hiljadama fejsbuk stranica, stotinama hiljada puta kliknuta na YouTubu, štampana na naslovnim stranicama širom sveta. To je potresna slika hrabrosti i patnje egipatske revolucije: javno mučena žena – zlostavljana, ne od Mubarakovog režima već od policije vojnog saveta. „Devojka u plavom grudnjaku“ postala je ikona – zbog svoje hrabrosti, kažu jedni. Zbog svoje moralne izopačenosti, kažu drugi.
Šest nedelja nakon ovog događaja, jednog jutra krajem januara ove godine, mlada aktivistkinja Hadir Faruk iz Kaira na svom laptopu pušta ovaj snimak iznova i iznova, kao da ne može da veruje da se tako nešto desilo. Hadir je tada stajala, toga 17. decembra 2011. nedaleko od ove devojke na trgu Tahrir. Hadir Faruk je zove Šaima. „Samo nekoliko sati pre nego što je situacija eskalirala, Šaima i ja i mnoge druge devojke smo se okupile i stajale u prvim redovima“, priča Hadir. „Takozvani spasioci Egipta sada muče Egipćanke“. Uniformisana lica udaraju pendrecima, maltretiraju gumenim mecima i suzavcem, pokušavaju sa zastrašivanjem. Okomoli su se pre svega na Šaimu. „Zašto ne odeš kući svojim roditeljima?“, podrugivali su se policajci, „Tamo je toplo.“ Onda su joj pokazali, kaže Hadir, kakva je nova vlada.
To je Egipat godinu dana nakon revolucije: prebijanja i ponižavanja, ustanak žena i maltretiranje od strane nasilnih muškaraca. Na godišnjicu revolucije na Tahriru su ponovo stajale hiljade žena tražeći slobodu. Hiljade su pozvale na ustanak preko interneta. Prema mnogim komentatorima sa zapada, žene su već odavno poražene: 98 odsto poslanika u novoizabranom parlamentu su muškarci, samo dva odsto su žene. Muslimanska braća čine najjaču frakciju, islamisti vladaju debatama, a policajci ulicama. Batinaši sa Tahrira nisu izvedeni pred sud. Devojka sa plavim grudnjakom nastala je bez traga, i niko ne zna da li je još živa. Kairom kruže mnoga imena, ali kako se ona stvarno zove i ko je ona uopšte? Šta znači njen nestanak? Da li su njene patnje kraj ustanka žena?
Potraga za njom počinje sa Hadir Faruk, aktivistkinjom koja tvrdi da zna ovu devojku. Šaima je borac kao ona, kaže Hadir, koja je član socijalističke partija Tagamu u čijoj staroj zgradi često učestvuje u diskusijama. Galerije i verande, zastave i ukrasi u sali, drvene daske, dim cigareta. Stariji muškarci stoje oko tridesetdvogodišnje Hadir, guraju je u stranu i mnogo govore. Oni su socijalisti koji ne razumeju sasvim zašto se strani novinari toliko zanimaju za malu ženu sa crnom burkom – a ne za nihovu večnu borbu za socijalnu pravdu. Već počinje borba među polovima. Danas ju je Hadir bez problema rešila u svoju korist. Informatičarka i majka troje dece govori jasno, kratko i odlučno. Bolje od opširnih i dosadnih starih socijalista.
Da bi se ova borba razumela, mora se shvatiti neprekidni nadzor kome su žene u Egiptu izložene. Veliko nipoadaštavanje od strane Mubarakovog režima bilo je praćeno svakodnevnim držanjem lekcija ženama. Hadir Faruk sa svoje 32 godine pripada generaciji žena kojima su roditelji puno toga zabranjivali i naređivali. „Momci su sve smeli!“. I danas kada o tome govori pocrveni od besa. Seća se još uvek jedne zabave u obdaništu. Želela je da igra. Onda je ustao jedan njen rođak i rekao: „To ne smeš da radiš“. Sela je, a on je igrao sam. Odrasli su sve ovo gledali i odobravali.
„Ova iskustva su me učinila jačom i upornijom“, kaže Hadir. U životu ne smeš dozvoliti da te ponižavaju. Pre svega ne vojska, koja pokušava da otera žene sa ulica. Hadir pripada onima koji su prvi izašli da protestuju protiv Mubaraka. Kada je izbio ustanak, potražila je bebisiterku za svoju decu. Sledećih dana stajalala je u oblacima suzavca. Bila je to teška godina za njenu porodicu. Njen muž, inženjer, borio se protiv režima kao član liberalnog pokreta „6. april“. Ona uz levičare. Sretali su sa na Tahriru. Razveli su se prošlog septembra, deca su otišla kod babe. Ali Hadir kaže: „Takvu šansu dobijaš samo jednom u životu.“
Ustanci žena u Egiptu imaju tradiciju. To su iskusili i britanski kolonijalni gospodari, kada su se Egipćani u proleće 1919. digli na ustanak. Nacionalno osvešćene žene masovno su marširale kroz ulice egipatskih gradova, zaogrnute u crne mantile i pokrivene belim maramama, kako ne bi bile prepoznate. U revoluciji iz 1919. Značajnu ulogu su imale i prve egipatske feministkinje. Britancma nije bili manje neprijatno nego egipatskoj vojsci danas: ko javno tuče žene, izaziva veće nazadovoljstvo nego kada bije muškarce. Pedesetih godina prošlog veka, nakon puča kojim je svrgnut kralj Faruk, žene su opet izašle na ulicu. Tada su zahtevale ravnopravnost i socijalnu pravdu. Naval al-Sadavi, poznata egipatska feministkinja, kaže: „Razotkrili smo povezanost patrijarhata i kapitalizma.“ Mlada socijalistkinja Hadir Faruk dodaje: „Na arapskom, revolucija je imenica ženskog roda!“
To vojni policajci na Tahriru dobro znaju. Za njih su žene kao Hadir Faruk najopasniji protivnici. Istog decembarskog dana kada je prebijena devojka u plavom grudnjaku, uhapsili su i Hadir. Odvukli su je u praznu zgradu parlamenta, gde je tri nedelje pre toga održana prva sednica slobodno izabranog parlamenta. Čuvari su je vređali, pipkali. „Čvrsto sam držala pantalone, onda su me udarali po glavi“, kaže. Vojnici su je gurali kroz dugi, uski hodnik pun ljudi, bučan, smrdljiv, bez vazduha. „Bila sam van sebe od straha i veoma svesna.“ Videla je devojke sa povezima na očima, sklupčane na podu, mladića u sobi pored, mučenog, u sopstvenoj povraćci. Na kraju hodnika, ugurali su je u jednu sobu, policajac sa metalnom štanglom stajao je pred njom, vrata su se zatvorila. „Osveta mu se mogla pročitati sa lica.“ Udarao ju je nekoliko minuta. Vrištala je i branila se golim rukama. Kasnije u bolnici je saznala od doktora da joj je podlaktica potpuno smrvljena.
Otprilike u isto vreme, devojka sa plavim grudnjakom povijala se na trgu Tahrir pod udarcima pendreka. Kada joj je jedna doktorka u crvenom džemperu pohitala u pomoć, i nju su izgazili. Snimci koji kruže internetom su ovo dokumentovali. Nijedan državni tužilac nije gonio počinioce. Niko za ovo nije odgovarao.
U međuvremenu su nestali tragovi revolucije sa Tahrira i iz parlamenta. Pre prvog zasedanja novog parlamenta čistači su sve očistili. Na Tahriru ništa više ne svedoči o mučenju nepoznate devojke, nema cveća, nema oznaka. Negde između zgrada egipatskog muzeja i zgrade Arapske lige ležala je devojka, tamo gde svakoga dana prolaze hiljade automobila.
Vetar nosi smeće preko trga, miris olovnog benzina u vazduhu, miris kokica i slatkog krompira širi se pored istaknutih egipatskih zastava. Bučno je, stvarno bučno. Ali samo se o devojci, koju aktivistkinja Hadir Faruk zove Šalima, više ne govori. Da li je još uvek živa? Da li se krije? Da li je pritvorena? Hadir to ne zna.
Raspitate li se kod egipatskih udruženja žena, ona vas upute na druge aktivistkinje, na devojke koje tvrde da su sa njom studirale. Dogovorili smo se preko mobilnog da se sastanemo sa njima. Neke veruju da je znaju sa zajedničkih demonstacija. Gde je sada? Sleganje ramenima. Da li je podlegla povredama? Većina odmahuje glavom. Ni u bolnicama nema nikakvog traga. Da su je uhapsili, to bi čuo neko od njene rodbine ili prijatelja. S druge strane, egipatska vojska i pravosuđe ne objavljuju podatke o broju uhapšenih, a kamoli njihova imena. Međutim, aktivistkinje su uverene da ona nije umrla – da jeste, već bi postala svetski poznata mučenica! Gde god da je devojka koja se verovatno zove Šaima, ona ćuti.
Hadir Faruk nastavlja da se buni. Ona je mobilisala državno tužilaštvo protiv vojnika koji su je zlostavljali, protiv bolnice zbog lošeg tretmana, protiv vojnog saveta, protiv egipatske države. Iako su je podržale mnoge organizacije, za to je bila potrebna velika hrabrost. Hadir izlazi u javnost, ona napada i izlaže sebe napadu. Njeni protivnici su brojni i moćni.
Protivnici ženske revolucije dolaze iz vojnog i iz tabora desničarskih islamista, i možemo ih sresti na ulici: kao normalne građane Egipta, na primer u delu grada u kome živi pretežno srednja klasa kao što je Abasia. Raskrsnica u blizini sedišta vojnog saveta postala je stecište antirevolucionara. Žene kao Hadir i demonstranti sa Tahrira ovde nisu dobrodošli. Umm Ahmed, „Ahmedova majka“, koja nije dala svoje pravo ime, prebacuje krivicu na buntovne žene. I na ženu se plavim grudnjakom koji su gazili iako je bespomoćno ležala. „Da se pristojno obuka, ne bi joj se to desilo.“ Umm Ahmed izlazi na ulicu sa burkom i u dugom mantilu. „Ko, molim vas lepo nosi plavi grudnjak ispod ogrtača?“, pita ona povlačeći svoj izrez: „Ovako treba da izgleda!“ Ispod pleteni pulover. „Šta je ova devojka uopšte tražila na Tahriru?“ Iz njenih usta pljuštale su reči pune prezira. Oni koji su stajali okolo potvrdo su klimali glavama. Devojku sa plavim grudnjakom, koja je kao nijedna druga simbol brutalnosti vojnog režima, gledaju ovde u Abasiji drugačijim očima. Konzervativna tiha većina oseća se ugroženom, od nje i od demonstranata: ovi građani smatraju da je njihov stari poredak, njihova zemlja u opasnosti.
Većina Egipćana bila je skeptična prema demonstrantima od samog početka. To se samo nakratko promenilo kada je Mubarak oboren i kada se svet divio egipatskoj omladini. Tada je i konzervativna većina slavila „svoje“ heroje. Kada su aktivisti počeli da kritikuju vojsku, s tim je bilo svršeno. Konzervativci žude za stabilnošću. A nju im je obećala vojska. Očuvanje pristojnosti unutar porodice i emancipacija žena, to su prema konzervativcima nespojive stvari. Posebno su užasnuti time što su aktivisti spavali jedni pored drugih na Tahriru. Aktivisti pored aktivistkinja. Svašta se moglo desiti!
„Pristojni ljudi bi protestovali preko dana. Tako devojkama ne bi palo na pamet da spavaju napolju“, kaže Mustafa Abdel Vardit. On je urednik kulturne rubrike u novinama Al-Ahram, koje su pre revolucije bile glasilo Mubarakovog režima. I Virdit stoji u uzbuđenoj gomili na raskrsnici u Abasiji. Novinar negoduje zbog toga što aktivisti izvrću istinu o devojci u plavom grudnjaku. „Čuo sam da je ta devojka napala vojnike, da je onda pokušala da pobegne, ali se saplela i nekoliko njenih prijatelja joj je zderalo ogrtač pokušavajući da je odvuku. Vojnici su joj priskočili u pomoć želeći da pokriju njenu golotinju. Jadno je to kako se manipuliše istinom“, kaže on. Da li je uopšte video snimak na YouTubu? „Nije“, kaže Vardit. Ali je uprkos tome potpuno siguran.
Mnogi Egipćani misle kao Vardit: devojka je kriva, vojska je nevina. Mnogi ne žele da pogledaju snimak. Jer kako bi onda mogli da veruju u ono u šta žele da veruju.
Od ovog zvaničnog neznanja profitira pre svega vojska. Egipatski faktički vladar, feldmaršal Mohamed Tantavi, čini sve da bi učvrstio legendu o nevinim vojnicima. Pre nekoliko nedelja posetio ga je bivši američki predsednik Džimi Karter i pitao ga je šta su učinili sa devojkom u plavom grudnjaku. Nakon toga Karter je sumirao ovaj razgovor: „Rekao mi je da su ovi snimci montirani. Rekao je da su vojnici hteli da pomognu ženi da se ponovo obuče, kako više ne bi izgledala provokativno.“
Ovo je potpuno suludo objašnjenje uzimajući u obzir snimke koje političari i novinari širom sveta smatraju autentičnim. Ali proitvnici ustanka žena rado posežu za ovakvim objašnjenjima. Ovakva objašnjenja pomažu da se pređe preko uznemirujućih slika policijskih kola koja namerno gaze demonstrante. Preko snimaka vojnika koji gone Kopte. Koji prebijaju žene metalnim štanglama. Koji nasumično pucaju u masu. Novinari vojsci odanih medija onda mogu da pitaju: „Da li je možda bolja američka policija dok rasteruje demonstrante iz Occupy Wall Street pokreta?“ Omiljeno objašnjenje je: vojna policija je reagovala samo protiv „batinaša“ . Implicirajući: „Onda smo izudarali one koji su to zaslužili!“
Ono o čemu demonstranti izveštavaju ne uklapa se ni najmanje u bajke koje priča vojska. Dve mlade žene, sa burkama, sredinom marta prošle godine održale su konferenciju za novinare na kojoj su objasnile šta im se nakon hapšenja dogodilo. Jedan pripadnik oružanih snaga u doktorskom mantilu stavio im je prste u vaginu da bi proverio da li su još uvek nevine. Vojnom vrhu pošlo je prvobitno za rukom da predstave ove devojke kao lažljivice, ali „test nevinosti“ progonio je generale. Dva meseca kasnije, jedan oficir ispričao je reporterki CNN-a Šahiri Amin da takvi testovi stvarno postoje. „Morate razumeti da ove devojke nisu kao vaše ili moje ćerke. Prenoćile su sa muškarcima“, citirala ga je Amin. Da li su novi vladari isto tako brutalni kao stari režim? U haosu sukoba i protesta žena, kao i sve intenzivnijoj ekonomskoj krizi, mnogi konzervativni Egipćani bi želeli da očuvaju pozitivnu sliku o vojsci, ostatku starog poretka. S mržnjom gledaju na aktiviste koji ruše njihovu iliziju. Žrtva „testa nevinosti“, Samira Ibrahim, usudila se da kao prva žena podnese tužbu protiv vojske. Upravni sud je presudio u njenu korist. Sada se slučaj nalazi pred vojnim sudom koji je prihvatio da o njemu odlučuje. Izlazak u javnost ovih žena primorao je vojni vrh da ovome ozbiljno pristupi. To je ohrabrilo i druge žene, da i one podnesu tužbe.
Ali kako je neko došao na ideju o „testu nevinosti“? Magda al-Adli iz Nadim centra, koji pomaže žrtvama nasilja, prepoznaje u tome lukavu logiku konzervativnih Egipćana: „Vojnici su kao i mnogi građani mislili da žene nisu iz političkih razloga izašle na trgove, već zbog muškaraca, sa kojima žele da spavaju. Šta bi drugo radile mlade žene ako nisu pod nadzorom roditelja?“, pita ona sarkstično. Ko tako misli, pribojava se verovatno i toga da bi devojke mogle tvrditi da su ih nakon hapšenja oficiri silovali. „Generalu koji ovako razmišlja, moglo bi pasti na pamet da proveri da li su žene prilikom hapšenja bili nevine“, kaže Al-Aldi. Neophodno je očuvati reputaciju vojske.
Ali ne radi se ovde samo o zaštiti vojske ili žena. Al-tacharusch al-ginsi – seksualno zlostavljanje – već se vekovima praktikuje u Egiptu ne bi li se zastrašili opozicionari, emancipovane žene i svi oni koji se ne sviđaju državi. Na ulicama, nasilje prema ženama je deo svakodnevnice. Prema anketi Egipatskog centra za prava žena, 83% žena se izjasnilo da su bile žrtva seksualnog uznemiravanja. Najčešće su počinioci muškarci iz nižih slojeva, koji se time oslobađaju nagomilanog besa i to najčešće nad devojkama iz viših slojeva. Izraz gađenja na licima njihovih žrtava jeste njihov trijumf. Policija i vojska to koriste u političke svrhe. Policajci u civilu mešaju se sa demonstrantima na Tahriru, u metežu hvataju žene za pantalone ili im kidaju odeću. Cilj: žene bi trebalo da ostanu u kući, treba da nestanu iz javnog prostora, ne treba da se bave politikom. Mnoge porodice drže se ovoga: na bi li zaštitili svoje ćerke od policijskog nasilja istovremeno štiteći čast očeva. A revolucija? Ona je nemoralna!
Ekstremno konzervativna slika žena većine Egipćana – to se može reći i za generale – vuče korene iz tradicije ove zemlje, pothranjivane religijom. U ovome posebno značajnu ulogu igraju salafisti, koji Kuran i njegove zapovesti tumače izuzetno strogo: žena je podređena muškarcu. Preko satelitskih programa salafistički propovednici neprekidno savetuju vernike o pitanjima braka i porodice. Licencu za emitovanje dao im je Mubarak, smatrajući da se salafisti bave samo privatnim pitanjima. Salafisti propovedaju da je bolji nepravedni vladar nego haos revolucije.
Sada, nakon Mubarakovog pada, salafisti su osnovali političku partiju – i morali su, u skladu sa izbornim zakonom, da sastave listu kandidata. To je bio problem, jer mnogi salafistički propovednici zabranjuju da žene pokazuju lice u javnosti. Portparol salafističke „Partije svetlosti“ objašnjava kako se ovaj problem rešava: „Ostavili smo našim kandidatkinjama mogućnost da izaberu da li će na izbornim plakatima staviti svoj lik ili će ga zameniti slikom svog muža ili slikom cveta.“ Većina kandidatkinja odlučila se za ružu. Sa 22% mesta u parlamentu, „Partija svetlosti“ će igrati važnu ulogu – za razliku od ženskog roda. U novom poslaničkom domu sedeće samo 12 žena, što je manje nego pod Mubarakom. Nijedna od salafističkih kandidatkinja nije stigla do parlamenta. One ne nedostaju portparolu „Partije svetlosti“: „Žene u politici su još uvek manje važna tema. Egipatske žene imaju potpuno drugačije probleme, potrebno im je bolje obrazovanje, posao i bolja zdravstvena zaštita.“
Da li je protivnicima revolucije uspelo da obeshrabre žene? Da li je revolucija još uvek imenica ženskog roda?
Za salafiste i generale Heba Kotb je provokacija. Čak i na samo spominjanje njenog imena mnogi u Egiptu pocrvene. Četrdeset-četvorogodišnjakinja sa bež feredžom jeste prva egipatska voditeljka koja govori uživo na televiziji o orgazmu, masturbaciji i islamu. Kao doktor i seksolog, kao verujuća muslimanka, ona želi da sruši tradiciju kojom se žene redukuju na kuću, decu i bespogovorno ispunjavanje želja muškaraca. U ovoj godini revolucije nešto se promenilo u odnosu između polova, kaže ona. „Muškarci se više zanimaju za potrebe žena“ To ima veze i sa tim što su mnogi muškarci videli koliko žena je ustalo boreći se za svoja prava. Po prvi put svest o tome doprla je i do nižih društvenih slojeva. „Muškarci se boje da će ih žene prevariti, ako ih seksualno ne zadovolje.“ I to je vrsta revolucije. Ne u smislu nesputane slobode van braka, jer Kotb propagira seksualnu revoluciju koja ostaje strogo ograničena na bračnu postelju. Muškarci bi trebalo da se uzdržavaju od kršenja zapovesti islama. Ne bi trebalo da imaju vanbračne afere. Zato im Kotb pomaže da imaju bolji seks unutar braka. Napade od strane protivnika revolucije o tome da se mnogo toga nemoralnog dešavalo na Tahriru, ona smatra apsurdnim. Bila je tamo sa tri ćerke. Šatori su bili javno mesto. Seks? „Toga nije bilo na Tahriru!“
Iman Mohamed je prenoćio u jednom šatoru. Sada sedi u jednom kafeu na Tahriru, nekoliko koraka udaljenom od mesta gde je devojka sa plavim grudnjakom prebijena. Dvadeset-dvogodišnjakinja nosi dugi mantil i burku, navučenu gotovo do obrva. I ona zna tu devojku. Iman je jedna od mnogih ćerki iz religioznih porodica koje su se priključile ustanku. „Ja sam ikhwania – muslimanska sestra“, kaže ona. Ovde greše protivnici protesta žena. Pobuna nije ograničena samo na liberale, leve intelektualce i feministkinje.
„Islam na zabranjuje žanama da se uključe u politiku. Naprotiv“, kaže Iman. Studentkinja informatike je i, kao i njeni roditelji, članica Muslimanskog bratstva. To bi tako i ostalo da nije bilo revolucije. Ona joj je podarila novu partiju i novog verenika. „Počelo je sa izbijanjem ustanka pre godinu dana i pozivom vođe moga sestrinstva. Nisu želele da učestvujem u demonstracijama. Uprkos tome sam otišla.“ Tokom leta Iman je konačno napustila Bratstvo i pomogla da se osnuje egipatska Trend partija, mala, umereno islamistička partija.
Ravolucija joj je donela još nešto – Muhameda. „Upoznala sam ga kad je vikao na mene.“ Stajala je sa demonstrantima napred, direktno ispred policije. Zaurlao je na mene da ovo nije mesto za devojke. „Odvratila sam da mogu ovde da stojim kao svaki muškarac“, kaže ona danas. Mohamed je ućutao. Posle Mubarakovog pada, zaprosio ju je. Ali je ona oklevala. Kaže: „Volim ga, ali se tokom dana koje smo proveli na Tahriru ponašao kao tipičan egipatski muškarac.“ Nije htela da dopusti da joj komanduju, niko, nigde. „Ranije mi je majka malo toga dozvoljavala, ali od kako je videla da sam bila na Tahriru, gde su ljudi umirali, počela je da mi veruje da mogu da vodim računa o sebi.“ Iman je veoma ponosna dok nam ovo priča.
Njeno rastuće samopouzdanje odslikava se i na Muhameda. Tokom revolucije i on se promenio. „On me shvata ozbiljnije i sada mnogo diskutujemo“, kaže ona. Istu takvu promenu primetila je i na drugim muškarcima. „Sada se odigrava nova formulacija uloge polova.“
Iman pati zbog toga što mnogi u Egiptu na žele da vide ovu promenu. „Stvarno je strašno to što većina stanovništva o nama misli“, kaže ona zabrinuto. To se najbolje videlo na primeru izmučene devojke u plavom grudnjaku. „Način na koji ljudi na ulici pričaju o ovoj devojci je ono najgore što sam doživela.“ Optužbe da je ona napala policajce, da je nemoralna, da je nosila plavi grudnjak ispod mantila: „Sve laži!“. Iman kaže: „Imala je još jednu majicu na sebi, koju su takođe pokidali.“ Ta devojka je student mašinstva na Nemačkom univerzitetu u Kairu. I ona je bivši član Muslimanskog bratstva. Iman kaže da zna ovu devojku, ali da se ona ne zove Šaima, već Arva. Govorli li ona o istoj ženi? Sve što je ona opisla uklapa se: mesto, dan, pocepani ogrtač, batine, grudnjak. Ali koga pokazuje snimak? Šaimu ili Arvu? Iman misli da Arva nije nestala, već da se vratila na fakultet: „Uspela je upravo time što niko ne zna da je to ona.“
Verovatno niko precizno na zna ko je ta devojka. Možda se drugačije zove. Raspitate li sa na Nemačkom univerzitetu, niko vam ne može pomoći. Ime nije dovoljno za identifikaciju, posebno ne ako ni ono možda nije tačno. Niko joj ne zna lice, jer se nije moglo videti na snimku. Bilo je pokriveno ogrtačem. Na neki ironičan način možda je zbog toga srećna, jer niko ne može povezati ime, lice i snimak, što joj verovatno omogućava da vodi normalan život. Inače bi možda bila izložena drugoj muci – ovog puta beskrajnoj. Postala bi simbol ženske patnje. Zato, kaže Iman, nije nikome uspelo da je ubedi da izađe pred sud i da nastavi da se bori javno.
Iman je lakše. Ima dva velika cilja u drugoj godini egipatske revolucije: boriti se i venčati se. U novembru se verila sa Muhamedom. A držanje lekcija? „Tražila sam muškarca koji će poštovati moje mišljenje. Posmatrala sam Muhameda kako se menjao i zaključila sam da je on pravi.“ Za venčanje trenutno nemaju vremena. Revolucija se nastavlja. Iman sanja da osnuje preduzeće koje će se baviti medijima. Uz to radi i u Trend partiji, koja još nije ušla u parlament. Ali drugim ženama to je pošlo za rukom: tu su tri kadidatkinje Muslimanskog bratstva, pet iz liberalne partije, a tri je postavio vojni savet. „Slike muslimanki u parlamentu su me uzbudile“, kaže Iman. Sa svojim burkama one su nešto potpuno drugo od korumpiranih političarki pod Mubarakom. „Jednu bi trebalo postaviti za premijera!“ Zašto tako skromno, zašto ne za predsednika? Iman smatra da za to još nije došlo vreme.
U Kairu postoji jedna žena koja sve to drugačije shvata. U blizini železničke stanice, u mali džip ulazi prva žena kandidat za predsednika Egipta. Butaina Kamel seda za volan. Kuda god da ide, mašu joj muškarci. Pre nego što je ušla u politiku bila je voditeljka. Ima dugu braon kosu, vitku figuru, smeđe oči. Cela zemlja je zna. Zašto je napustila glamurozni voditeljski posao da bi se kandidovala za predsednicu. „Htela sam da iskoristim svoje pravo. Prvi put u istoriji postoji mogućnost da se žena kandiduje za jednu visoku funkciju. Kada se nijedna ne bi prijavila, muškarcima bi moglo pasti na pamet da ponovo rešavaju stvari zmeđu sebe – na primer islamistima ili vojsci. Zbog toga koristim svoje pravo“, kaže ova četrdeset-devetogodišnjakinja.
Kamel vozi polako i defanzivno. To je neuobičajeno u Kairu. Mnogi joj trube i obilaze je. I dok vozi puno radi: telefonira, organizuje svoju kampanju i odbija neprijatne pozive. Jedan je proganjač zove svakog dana. Čovek iz Abasije pretio joj je nožem. Drugi ju je udario u lice i povredio je ispod oka. „Zbog ovoga se kandidujem. Egipat bi trebalo da bude zemlja svih Egipćana, jednakosti polova, gde se žene ne boje da izađu na ulicu.“
Revolucija žena će se nastaviti, svejedno koliko su moćni protivnici, generali, konzervatici, islamisti. Promenu više ne može da zaustavi ni vojska, zato što je ona već odavno zahvatila porodicu i politiku. Butaina je liberalna Egipćanka, bez burke i Kurana. Iman Mohamed predstavlja novu generaciju egipatskih žena, religioznih i iz konzervativnih porodica. Revolucija za njih znači slobodu, u političkoj i u privatnoj sferi. Iman ne smatra pretnjom snagu islamista na prvim izborima. Ona želi da učestvuje u oblikovanju ove islamom prožete zemlje.
Šaima ili Arva, devojka sa plavim grudnjakom, to će učiniti na svoj način. Nevidljivo, nečujno. Mnogi misle da poznaju ovu ženu, ali niko ne zna ko je ona. Zato veruju da ona može sve.
Nekoliko dana nakon incidenta, na Tahriru se pojavio novi transparent. Ilustrovao je izmučenu devojku kao lik iz japanskog manga stripa. Nije ležala bespomoćno na tlu. Skočila je u karate stilu ka jednom vojniku, udarajući ga iz sve snage u koleno. „Osveta!“ , stoji iznad crteža, samo jedna reč.
Julia Gerlach i Michael Thurmann, Die Zeit, 07.02.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 11.02.2012.
FEMINIZAM