Redizajniranjem zakona i procedura vlast je postavila nove direktore naučnih instituta, dekana Fakulteta umetnosti u Nišu, rektora novosadskog univerziteta… Na red je došao Univerzitet u Beogradu. Pri izboru rektora Savet UB je prvi put u novijoj istoriji pogazio volju Senata. Govori profesor FPN-a i član Mreže akademske solidarnosti (MASA), Đorđe Pavićević. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Univerzitet u Beogradu je dobio novog rektora i u široj javnosti dominira uverenje da je ovakvo glasanje Saveta Univerziteta ispunjavanje želje izvršne vlasti da dosadašnju rektorku, Ivanku Popović, kazni zbog poništavanja doktorata Siniše Malog. Samo da se podsetimo da je taj doktorata sporan još od 2014. godine, a da je poništen tek krajem 2019. U saopštenju MASE već na samom početku stoji teza da je ovo još jedna u nizu zloupotreba ovlašćenja izvršne vlasti koja želi da uspostavi kontrolu i nad obrazovnim i naučnim institucijama u Srbiji.
I vi pominjete primere koji su se dešavali u naučnim institutima u Nišu i u Novom Sadu, pa te ja molim za početak da nam kažeš šta se to desilo prilikom izbora Rektora UB pa ste vi zaključili da je to još jedan signal da vlast želi da stavi pod kontrolom i akademsku zajednicu.
Đorđe Pavićević: Krenulo je sa upravnim odborima u institutima u kojima Vlada ima većinu članova, za razliku od Univerziteta, te su u nekim institutima brutalno postavljani direktori mimo volje kolektiva, u tom smislu da naučna veća instituta glasaju za jednog kandidata, a da saveti onda izaberu potpuno drugog. To je kulminiralo sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju, ali nastavljeno je i na Univerzitetu. Čini mi se da ta je percepcija da je Univerzitet jedna od retkih ustanova koja nije pod kontrolom vlasti pomalo smetala predstavnicima vlasti. 2017. je na primer izmenjen zakon koji je promenio odnos snaga, tako da kažem, u Savetu, u korist predstavnika Vlade.
Do tada je bilo, ja mislim, 22 člana Saveta od kojih 4 predstavnika Vlade, ali je broj povećan onda na 27, a broj predstavnika Vlade je povećan na 8. Kolektiv, faktički, ima većinu na fakultetima, ali ta većina podrazumeva da je ceo kolektiv homogen i da jedinstveno glasa, što se nikada ne dešava u kolektivima tog tipa, tako da je otvorilo mogućnost da Vlada aktivnije interveniše i u izbore dekana. Na Univerzitetu je slična situacija, tamo imaju 12 od 41, ali ima i veći broj studenata, i to ovlašćenje je u poslednje vreme počelo da se koristi. Znači, imamo slučaj da Savet nije potvrdio dekana na Univerzitetu u Nišu, na Fakultetu umetnosti.
U Novom Sadu se dogodilo isto ovo što se dogodilo u Beogradu, znači, Senat je glasao za jednog kandidata, a da je onda Savet preokrenuo tu odluku, i sada imamo ovu situaciju u Beogradu. Ono što je važno napomenuti jeste da su tome prethodile velike intervencije prilikom imenovanja članova Saveta; tu je dolazilo do zamena, popunjavanja mesta koja nisu bila popunjena, i to se sve dešavalo naglo. Znači, 4 godine Vlada nije ništa radila na tome, i onda je odjednom počela da popunjava ta mesta neposredno pred izbore za dekane i rektore na Univerzitetu. Tako da je taj neki inženjering u omogućio Vladi da tamo gde im je to važno, da mogu da postave kandidata koji je više po njihovoj volji, ili prosto da ne postave kandidata koji im ne odgovara.
Svetlana Lukić: Niko nije doveo u pitanje da je izbor izvršen po proceduri. To je, vidim, rekla i aktuelna rektorka, Ivanka Popović. Niko se zbog te procedure prethodnih godina nije mnogo bunio. I, u čemu je onda problem?
Đorđe Pavićević: Sve procedure su ranjive u odnosu na to na koji način ih upotrebljavaju oni koji imaju moć da kontrolišu čitav proces, pa je i u tom smislu napravljen takođe jedan izborni inženjering pre izbora rektora u Beogradu. I ono što je važno jeste da te procedure dobro funkcionišu onda kada postoji, hajd’ da kažem, neka vrsta fer pleja unutar tih procedura. One nisu zamišljene da artikulišu nekakve grube polarizacije. Tako da taj dvostepeni izbor rektora na Univerzitetu, znači, gde prvo za kandidate glasa Senat, ali Senat ih ne bira; znači Senat je telo koje je sastavljeno od dekana i direktora instituta, ali potrebno je da bilo koji kandidat dobije trećinu članova glasova u Senatu, što je recimo sadašnji rektor jedva prešao, znači, on je dobio 17 glasova – 15 je trećina.
U tom pogledu onda je Savet, u stvari, više potvrđivao ono što bi bila volja samog Senata, odnosno Univerziteta u tom smislu. Taj preokret se dogodio zahvaljujući, očigledno, glasovima koji su dolazili od strane Vlade i verovatno većim delom od strane studenata, ili… ja ne bih rekao studenata, nego studentskih predstavnika studentskih organizacija, koje takođe pate od manjka legitimnosti, kao i mnoge druge organizacije. Mi imamo sada rektora čija čitava legitimnost zavisi od glasova Vlade, odnosno predstavnika studentskih organizacija, a ne od kolektiva kojim treba da upravlja.
Svetlana Lukić: Videla sam izjavu novog rektora Đokića, koji kaže: „Ja sam izbor akademske zajednice, i članovi Saveta, koje delegira država, su deo akademske zajednice“.
Đorđe Pavićević: Pa, mislim, imate nešto što su legitimni predstavnici akademske zajednice, to jest oni koji su izabrani na univerzitetskim telima da predstavljaju akademsku zajednicu. Naravno, među ovih oko 5 hiljada ljudi koji rade na Beogradskom univerzitetu, i kad uzmete još i penzionisane akademike i tako dalje, svako može izabrati 12 ljudi po svojoj volji da predstavlja, ali oni ne predstavljaju tu interese akademske zajednice, nego po definiciji predstavljaju interese Vlade. Neki od njih su i članovi vladajuće stranke, što, hajde, nije nužno isključujući faktor, ali onda ne možete reći da oni su tu sedeli kao predsednici akademske zajednice, i da njihov izbor reflektuje ono što je volja akademske zajednice. Njih je postavio predstavnik osnivača, a predstavnik osnivača je Vlada. Tako da je ta tvrdnja problematična, jer mogu ja nasumično izabrati neki broj ljudi u akademskoj zajednici koji mi daju podršku i tvrditi da me je izabrala akademska zajednica, što nikako ne može biti tačno.
Svetlana Lukić: Dakle, Savet je prenebregao, preokrenuo odluku Senata. To je kao kada bi recimo pri glasanju za američkog predsednika elektori odbili da potvrde izbornu volju građana i glasali za protivkandidata.
Đorđe Pavićević: Pa u stvari kao kada bi u elektorskom telu, mimo onih koji su izabrani da budu u elektorskom telu, recimo, još neko postavio neki broj članova koji mogu da preokrenu rezultate glasanja po državama. I ta dobra tradicija je pokazivala da država hoće da poštuje autonomiju Univerziteta i da njeni interesi nisu interesi koji idu mimo aktuelne volje ljudi na Univerzitetu. E sada, ova situacija pokazuje da će upravljati Univerzitetom oni koje je faktički izabrala većina, na čijoj strani je država. I to je neki mač nad autonomijom Univerziteta, vi prosto onda ubuduće, ako hoće neko da bude izabran, moraće da upodobi svoje ponašanje u odnosu na političku većinu, ne ovu akademsku, većinu koja vlada.
Svetlana Lukić: Malopre si pomenuo da je ovakav ishod moguć zbog izmene zakona iz 2017. I sad je pitanje: a šta je drugo očekivala akademska zajednica nego da će oni upotrebiti prevlast koju su tada stekli. Već do tada je postojala očigledna tendencija vlasti da će sve što može staviti pod svoju kontrolu. Ne sećam se da je tada bilo neke pobune ili upozoravanja šta će da se desi ako takav zakon bude usvojen.
Đorđe Pavićević: Da, to je bio problem na Univerzitetu. Bilo je kritika tog Zakona, ne samo tog dela koji je doveo do ovakve situacije sa izborom Rektora, bilo je preuzeta i kontrola nad radom Akreditacionog tela. Zato sada imamo problem sa međunarodnom organizacijom za akreditaciju koja je isključila Srbiju iz tog tela. Ali nije postojao taj neki organizovani glas protesta. Slično je bilo i sa plagijatima na Univerzitetu, znači, neki nastavnici su nastupali pojedinačno ili kao predstavnici nekih drugih tela, prosto, nije se čuo glas ljudi kao glas ljudi sa Univerziteta. Recimo, sa institutima je bila sasvim druga stvar. Taj zakon gde je promenjen odnos snaga u upravnim odborima, gde Vlada, tj. imenovani članovi imaju većinu, je promenjen u vreme kada je Đelić bio ministar. Ali to nije upotrebljeno sve dok ova vlast nije odlučila da uvodi red u visoko obrazovanje i nauku.
Svetlana Lukić: Dakle, te promene su se dogodile još za vreme mandata Demokratske stranke, i kada su u pitanju instituti, i kada je u pitanju procedura za izbor rektora. Takođe, odavno postoji ta razlika u statutima Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i Statuta Univerziteta u Beogradu. Sve je bilo pitanje tzv. „dobre prakse“, sve negde do otpuštanja profesora sa Bogoslovskog fakulteta. Bogoslovski fakultet decenijama nije zloupotrebljavao pojedine delove svog statutu, a onda je počeo, koristio je to kao mehanizam za obračun sa profesorima koji im se ne dopadaju.
Đorđe Pavićević: Da, s tim što nije teško pronaći neku klauzulu ili neku odredbu u tim zakonskim rešenjima koja će vam omogućiti da se umešate kada želite da se umešate. Nijedan zakon sam po sebi to ne može da spreči, sve dok na neki način nemate poštovanje druge strane, i poštovanje nekih principa, zbog čega su ti zakoni i pisani. Evo, recimo, slično je bilo sa Fakultetom političkih nauka, na primer, kada su imenovani članovi Saveta. Ja mislim da je Vlada direktno prekršila zakon, ali tu postoje nekakve dosta nejasne odredbe koje se mogu tumačiti na ovaj ili onaj način, ali vi kršite duh tog zakona: zašto su te odredbe tu, zašto članovi Saveta treba da budu ljudi koji imaju dostignuća u nauci, kulturi ili u privredi? Pa baš zato da Vlada ne bi imenovala države funkcionere. A vi ste imenovali državne funkcionere, tvrdeći da oni imaju nekakva dostignuća.
Svetlana Lukić: Sve češće se pominje ta zlokobna 1998. godina, odnosno Šešeljev Zakon o Univerzitetu. E sad, teško je, zar ne, očekivati da šira javnost reaguje ukoliko ne vidi da postoji veći otpor na samom Univerzitetu.
Đorđe Pavićević: Zakon iz ’98 je pokazivao, u svari, ne samo tu želju nego i tu logiku koju imaju predstavnici vlasti, a to je da su oni država i da oni daju pare i da oni onda zbog toga moraju da se pitaju i da to kontrolišu. Čak ni Zakon tako ne predviđa, jer je u Zakonu namerno stavljeno da je osnivač Republika Srbija, a da je predstavnik osnivača Vlada Republike Srbije. To pokazuje, recimo, zanimljivu razliku između onoga kako funkcioniše tehnologija vlasti koja je postojala ’98, kada se zaista išlo frontalno: promenom zakona, ponovnim potpisivanjem ugovora, direktni postavljanjem dekana i tako dalje. Isti ciljevi se sada ostvaruju na mnogo sofisticiraniji način, a to su ova razna institucionalna dizajniranja, inženjering. Ove godine su te intervencije od strane Vlade bile najjače u tom pogledu od strane Vlade, bile su usmerene na mesta koja su njima bila problematična, tako da to nije izazivalo ni preveliki interes javnosti, niti je pokretalo solidarnost među članicama Univerziteta i nastavnicima.
E, to je onda taj problem kako pokrenuti nastavnike na Univerzitetu, ljude koji tu rade, da aktivnije uzmu učešća u tome. To će biti jako teško, jer dosta su heterogena te ustanove, postoji i mnogo ljudi i mnogo fakulteta kojima to ne smeta. Ako ih niko direktno ne dira, oni neće intervenisati, ili neće se pobuniti, do onog trenutka kada obično bude kasno, a to je onda kada problem koji imate zakuca na vaša vrata. Akademska zajednica makar ima kapacitet, ako niko drugi nema u Srbiji, da deluje proaktivno, znači da ne reaguje samo onda kada nastanu problemi. Pitanje koliko će se uspeti, pogotovo što ćemo imaćemo upravu Univerziteta sa dosta krnjom legitimnošću, i upravu Univerziteta koja neće biti zainteresovana da se takve stvari rešavaju.
Svetlana Lukić: Đorđe, mnogo hvala na razgovoru.
Peščanik.net, 27.05.2021.
