Sankt Peterburg, Sat na petropavlovskoj crkvi, Vaganov

Sankt Peterburg, Sat na petropavlovskoj crkvi, Vaganov

Do prošlogodišnjih ukrajinsko-krimskih događaja niko nije dovodio u sumnju „evropejstvo“ Ruske Federacije ili tačnije, nije bilo aktivnih razgovora na tu temu. Kao, sve je u redu: da, autokratija umesto demokratije, par problema s ljudskim pravima… ali na planu kulture, mentaliteta, mere civilizovanosti – odakle uopšte takva sumnja! Pa nismo li i mi Rusi pripadnici „bele rase“? A što se korupcije tiče ili već poslovičnog haosa koji u mnogim oblastima suvereno vlada, to nije samo kod nas i u Nigeriji. Obratite pažnju na neke od članica Evropske unije, recimo na Grčku ili Italiju.

U početku ozlojeđeno-podsmešljiva, a ubrzo zatim razjarena, čak otvoreno-agresivna reakcija ruske države i njenih građana na stremljenje Ukrajine da postane deo realne Evrope, primorava nas ne samo da posumnjamo u to što se doskora podrazumevalo, već i da sasvim osnovano pretpostavimo da je postulatu o ruskoj pripadnosti Evropi istekao rok trajanja. Ako parafraziramo poznati logički sud o moralu Aleksandra Zinovjeva, po mom mišljenju se evropskom može nazvati samo ona zemlja koja iskreno želi da bude evropska. Čak i kada ne ispunjava sve uslove. U tom slučaju, Ukrajina цэ Европа. A Rusija?

U poslednjih godinu dana, reči „Evropa“ i „evropski“ su kod nas postale ako ne pogrdne (još su daleko od Amerike), ono sigurno prezrive i potcenjivačke. Dok se nekada pojam „evropski“ koristio kao sinonim za „istančan“, „obrazovan“, „kvalitetan“, danas će nas naš narodni rečnik uputiti na „izopačen“, „razvratan“, „nastran“, „degradiran“… Uzgred, čak i ja koji sam u potpunosti proevropski orijentisan mislim da zapadni lideri ponekad zaslužuju poneki tome sličan epitet, ali jedno su kukavne ličnosti pojedinih političara, a sasvim drugo velika evropska civilizacija s njenim kulturnim i materijalnim vrednostima koje stanovnici savremene Rusije, ne libeći se uživanja, sa zadovoljstvom grabe i istovremeno ismevaju. Pri čemu, podvlačim, aktivni anti-evropeizam se deklariše ne toliko „odozgo“ (u vrhovima vlasti se diplomatskom pristupu još uvek daje prednost), koliko se podupire odozdo.

Najočiglednija potvrda teze da „Rusija nije Evropa“ je reakcija značajnog (rizikovaću da pretpostavim čak i većinskog) dela građana – uključujući i obrazovanu „elitu“ – na tragediju koja se dogodila u Parizu.

Prošlogodišnje masovno izražavanje „ukrajinofobije“ je bilo šokantno, ali ono se lako da objasniti totalnom televizijskom propagandom, velikim zadovoljstvom pri razmetljivom uzvikivanju „Krim je naš“ i privijanjem lekovitog melema na postsovjetske rane. Ali dramom koja je zadesila Charlie Hebdo nije bio dotaknut nijedan nacionalni, politički, istorijski ili geografski interes Rusije. I ne samo to. Velika većina stanovništva današnje Rusije se ne ističe nekakvim posebnim simpatijama prema islamu ili bogobojažljivom odnosu prema Muhamedu. Ali i pored toga, u prilici smo da slušamo uglavnom sledeće: „Sami su krivi – ti liberali, bogohulnici! Šta im je trebalo da ismevaju svetinje!“ Ovaj stav, u destilovanom obliku formulisan od strane religioznih fundamentalista, s većim ili manjim kozmetičkim prepravkama danas masovno podržavaju i političari, i deputati, i takozvani kulturni radnici i novinari. Izuzetak (iz razumljivih razloga) čine samo top-činovnici i diplomati. Međi izuzecima je još i šačica iskrenih odmetnika koja se, bez obzira na sve, grčevito drži svog evropskog opredeljenja.

Faktički, rusko javno mnjenje se ponaša kao da živi u muslimanskoj zemlji, pri čemu je država svetovna, a stanovništvo u većini bezbožno (mada voli da glumi da je pravoslavno). Nije li to čuđno? Naravno da jeste.

U gruboj formi bih to formulisao ovako: kod većine ruskih građana je odvratnost prema evropskim vrednostima jača od neprijateljstva prema islamu i mržnje prema terorizmu. Mada je, za razliku od francuskih karikaturista, naš narod od islamskog terorizma stradao mnogo češće i žešće.

Sledeći logiku paradigme 2014/2015, ovakva konstatacija je u izvesnom smislu razumljiva. Današnje pozicioniranje Rusije prema Evropi nije istovetno, ali ipak je prilično blisko onom koje važi za zemlje Bliskog istoka i severne Afrike: geografska bliskost Evropi, vrlo tesne ekonomske veze sa pojedinim evropskim zemljama i milionska dijaspora naseljena na širokom prostoru od Finske do Španije. Ovome treba dodati i otuđenost od ideja koje se tiču vrednosnih orijentira, moralnih prioriteta i ostalih objekata humanitarnog karaktera koji zapravo i određuju ono što se zove evropski duh.

Strogo uzev, za nas ova situacija nije nova. Mi se prosto vraćamo u dopetrovska vremena, dobu kada su odnosi Rusije s Evropom bili nekad ratoborni, nekad pragmatični, ali nikada bliski i rođački. Probijanjem onog čuvenog Petrovog prozora kroz koji su ušle reforme, Rusija se tada zaista pretvorila u evropsku državu, ali tim reformama je bio zahvaćen veoma tanak sloj stanovništva. U 18. veku to je bila aristokratija, a u 19. su joj se pridružili školovani građani, gradski intelektualci. I svi su oni bili, kako reče jedan pripadnik baš te sredine, „jako daleko od naroda“. (U zagradi ću navesti da su čak i slovenofili, bez obzira na njihovu ljubav prema „rubaškama“ i mržnju prema Petru, bili stoprocentni Evropejci. Na primer, njihova aktivna pozicija po za tadašnju Rusiju ključnom „seljačkom pitanju“ i njihovo zalaganje za seosku samoupravu protiv vladajućeg kmetstva, bilo je sasvim blisko Hercenu i Bakunjinu, vodećim zapadnjacima tog vremena.) Saglasno popisu iz 1897, u Rusiji je pismenih bilo 21%, a u selima je živelo 87% stanovništva. Čak i u toj, tako kržljavoj gradskoj manjini, velika većina sitnih trgovaca i zanatlija je bila mnogo bliža ultranacionalističkoj „crnoj stotini“ nego Evropi. Ukratko, ruskih „Evropejaca“ je u najboljem slučaju tada bilo 10, ili možda 15% – a tako je i danas.

Koliko god to čudno zvučalo, najdublji i najuspešniji pokušaj evropeizacije Rusije izvršili su boljševici. Marksizam-lenjinizam, za razliku od poluazijatskog „pravoslavlja-samodržavlja“, bila je stoprocentno evropska ideologija, zasnovana na idejama i patosu Prosvetiteljstva. Otuda i dolaze sve one simpatične strane sovjetske vlasti – opšta pismenost, iternacionalizam, napredna nauka i obrazovanje… Kao što znamo, eksperiment nije do kraja uspeo: boljševici su na dnevni red stavili jednakost i bratstvo, a na slobodu su sasvim zaboravili. Zato se pismenost pretvorila u cinkarenje, internacionalizam u povremenu „bratsku pomoć“, a komunizam u diktaturu nomenklature i opštu stagnaciju. SSSR je većem delu Evrope bio neprijatelj, manjem (ukljućujući evrokomuniste) saveznik, ali u svakom slučaju shvatljiv oponent/partner, prihvatljiv učesnik u zajedničkoj igri.

Kada je nastupila liberalna perestrojka praćena ekonomskim reformama 90-ih, učinilo se da su s Rusije uklonjeni svi neprijatni predznaci koji su joj smetali da se i ona useli u novu, ganutljivo složnu „evropsku kuću“. Novi stanar je, naravno, bio prilično egzotičan, ali zato probitačan. Puna trpeza eksporta i importa, a za meze – „zagonetna duša“. Naši pioniri su se na Zapadu takođe vrlo brzo odomaćili. U tren oka su osvojili sva fundamentalna znanja u zarađivanju i ćerdanju ogromnih količina inostranih sredstava plaćanja. Međutim, pod glamuroznom ljušturom besmislenog novoruskog „potrošizma“ i nemilosrdnog kapitalizma, sporim i teškim pokretima se okretalo nešto ogromno i mračno. Mnogi su mislili da će se tokom produbljivanja integracije, rasta blagostanja i ostalih oblika evropske terapije, to nešto samo od sebe rastvoriti. A dogodilo se sasvim obratno. Brižljivo rukovođenim i precizno usmerenim svetlosnim talasima emitovanim sa televizijskih ekrana, to nešto je bubrelo, sazrevalo i na kraju izbilo na površinu.

Rusija se pridigla sa kolena (evroglazura je počela da otpada), ustala i s velikim zadovoljstvom svima predstavila svoj drevni feudalni domen, polje delovanja koje su nebrajano puta opisivali i rusofili i rusofobi svih vremena. To se može smatrati i „nacionalnim“ trijumfom: sive-ali-mudre narodne mase su odbacile tuđe, spolja nametnute vrednosti. Super! Samo par stvari zbunjuje:

1) ideologija „novog srednjovekovlja“ je krajnje nejasno opisana (mogli su barem Sorokina da prelistaju) i čak ni na emocionalnom planu nije ubedljiva;

2) pobedonosni pogled na svet koji oni zagovaraju – nazvaću ga, recimo, doburžoazni i dohumanistički – bio je aktuelan u 14 veku, počeo je brzo da zastareva u 17, a u 21. izgleda kao gruba karikatura. Oprosti Šarli…

Sadašnja Rusija nema saveznike kao što ih ima Evropa, ni snagu koju ima Kina, ni železnu religiju koju slede Arapi. Ona pred svetom stoji sama kao nekakva „tajanstvena zverka“ koju, što jednom davno reče Tjutčev, ni Aboridžini ne razumeju. Za poslednjih 300 godina ljudi su se od nje odvikli, zaboravili je, ali sada nam je pružena prilika da je ponovo upoznamo. To se u prvom redu odnosi na nas, pomalo demoralisane potomke Čaadajeva. Naravno, ako se tovariši u međuvremenu ne predomisle i ne odustanu od svojih namera.

Artemij Troicki, , 14.01.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 18.01.2015.

TEMA – UKRAJINA