U ovom i narednom članku izložiću svoje viđenje kratkoročnih i dugoročnih izgleda ruske ekonomije.
Razmotrimo prvo očekivanja na kraći rok. Polazim od pretpostavke da će se ratna dejstva u Ukrajini okončati u nekoliko narednih meseci (to jest, da sukobi sadašnjeg intenziteta neće potrajati godinama) i da u Rusiji neće biti drastičnih unutrašnjih promena, u obliku državnog udara, revolucije i tako dalje.
U potrazi za odgovorom na pitanje o mogućim kratkoročnim efektima korisno je osvrnuti se na istorijske slučajeve ekonomskog opadanja, koji su se u Rusiji nažalost, zbog njene cirkularne ekonomske istorije ponavljali više puta. Najveći padovi dohotka u poslednjih 100 godina zabeleženi su u završnim fazama Prvog svetskog rata i tokom građanskog rata koji je usledio, kao i u periodu tranzicije u kapitalizam 90-ih godina. (Do ogromnog pada BDP-a, i naročito potrošnje, došlo je i za vreme Drugog svetskog rata, ali te podatke je teže tumačiti.)
U periodu od 1917. do 1922, ruski BDP se prepolovio (sve brojke date su u realnim vrednostima, prilagođene za inflaciju); industrijski proizvod ostvaren 1921. iznosio je svega 18% industrijskog proizvoda iz vremena pre rata; poljoprivredna proizvodnja je opala na 62% predratne vrednosti. (Podaci su preuzeti iz Kritsman 1926, citirano u Pipes 1990; i iz Block 1976; pogledajte i prvo poglavlje mog rada „Dohodak, nejednakost i siromaštvo u periodu tranzicije iz planirane ekonomije“.) U periodu tranzicije, od 1987. do 1995, ruski BDP po glavi stanovnika opao je za gotovo 40% (što je mnogo više od pada u Sjedinjenim Državama u doba Velike depresije). Najveći godišnji pad zabeležen je 1992 (16%), da bi u naredne dve godine iznosio 8 i 13 odsto (ovo su podaci Svetske banke).
Treći primer je finansijska kriza 1998. i 1999, kada je Rusija obustavila otplatu državnog duga. BDP je 1998. opao za 5%. Finansijska kriza i haos u društvu 1998. i 1999. verovatno su naveli Jeljcina da zaključi da uskoro neće biti u stanju da upravlja ruskim društvom i ekonomijom: posle nekoliko pokušaja imenovanja premijera (koje je birao iz redova KGB-a, verovatno misleći da niko drugi ne može rešiti probleme u zemlji), konačno je postavio Putina za vršioca dužnosti predsednika 31. decembra 1999. To je Putinu omogućilo da osigura pobedu na izborima posle Jeljcinovog prevremenog povlačenja (Jeljcinov mandat isticao je u junu 2000).
Građanski rat 20-ih godina prošlog veka i period tranzicije svakako su proizveli dublje ekonomske šokove od onog kroz koji Rusija danas prolazi. Početkom 90-ih godina iz temelja je promenjen način na koji funkcionišu preduzeća, raskinute su gotovo sve ekonomske veze sa bivšim sovjetskim republikama, sprovedena je privatizacija, vlada je izgubila sposobnost implementacije novih politika, a korupcija je dostigla epske razmere. Današnje sankcije, koliko god da su pogubne za ekonomiju, verovatno neće proizvesti tako snažne posledice na kraći rok. Ali svakako će to biti teži udarac od ekonomske krize 1998. i 1999. Otuda možemo očekivati da će u periodu 2022-23. ekonomski pad biti u zoni viših jednocifrenih ili nižih dvocifrenih brojeva: neće biti oštar kao onaj 1992, ali ni (relativno) blag kao onaj 1998.
Pitanje je, naravno, kako će se ekonomski pad dalje distribuirati. Ruska vlada je nedavno usvojila novo i povoljnije indeksiranje penzija (30% stanovnika Rusije čine penzioneri), ali u novonastaloj situaciji pitanje je hoće li uspeti da ga sprovede. Isto važi za uvećani dečji dodatak vezan za dohodak koji je izglasan u Dumi. Povlačenje mnogih stranih preduzeća, de fakto zabrana uvoza niza proizvoda i neizbežni pad domaćih i stranih investicija dovešće do rasta nezaposlenosti. Nezaposlenost je u Rusiji trenutno niska, ali mogla bi se vratiti na 7-8% ili više, kao što je bilo 90-ih. Sistem socijalne zaštite u zemlji nije ni institucionalno ni finansijski dovoljno snažan da prihode ovih ljudi održi na prihvatljivom nivou. O slabosti institucija u Rusiji jasno govore posledice pandemije: registrovano je 360.000 smrtnih ishoda povezanih sa kovidom, a prema nekim procenama ukupan godišnji porast broja umrlih u Rusiji najveći je na svetu. Uporedimo to s podacima iz Kine gde je registrovano 4.600 umrlih od kovida, to jest svega 1% broja prijavljenog u Rusiji, iako Kina ima gotovo 10 puta više stanovnika.
Inflacija koju će doneti pad rublje takođe će najteže pogoditi siromašne. Cene hrane u Rusiji možda neće skočiti kao u nekim drugim zemljama koje hranu moraju da uvoze, ali do skoka će sigurno doći (u nekim segmentima domaća proizvodnja neće uspeti da kompenzuje pad uvoza, a strani inputi će poskupeti zbog pada rublje). Moguće su sporadične nestašice. Ima vesti da je u prodavnicama već sada sve teže pronaći neke od esencijalnih proizvoda, na primer šećer. Nestabilnost relativnih cena i povratak inflacije na velika vrata prinudiće vlasti da uvedu program racionisanja za sve esencijalne proizvode. Racionisanje je u Sovjetskom Savezu ukinuto 1952, da bi za neke proizvode bilo ponovo uvedeno početkom 90-ih. Moguće je da će takve mere i sada biti potrebne, verovatno u većem obimu nego poslednji put. Opravdanje za takve mere je zaštita životnog standarda (pa i opstanka) najsiromašnijih, ali one očigledno eliminišu ekonomske podsticaje za proizvođače. U Sovjetskom Savezu to nije bilo od značaja, jer je proizvodnja bila planski organizovana, ali u današnjoj Rusiji to nije slučaj.
Dosad najavljene državne politike koje treba da neutrališu posledice sankcija veoma su slabe. Privremeno oslobađanje od poreza za mala i srednja preduzeća ima smisla utoliko što odlaže masovno otpuštanje zaposlenih, ali to nije dovoljno na srednji rok. Takva mera očigledno pogađa budžet i otvara prostor za monetarnu ekspanziju i ubrzavanje inflacije. Kao što sam već rekao, Rusija je prolazila kroz periode veoma visoke inflacije, prvo početkom 90-ih (1992. i 1995. inflacija je bila trocifrena) i ponovo 1999 kada je dostigla 90%. Teško je zamisliti kako bi se povratak inflacije sada mogao izbeći: godišnja inflacija je u februaru već iznosila 10%, a martovska stopa će sigurno biti još viša.
Država primenjuje i mere kojima pokušava da podstakne repatrijaciju ruskih investicija u inostranstvu. Ali zašto bi neko vraćao novac u Rusiju, koji će u režimu već uvedenih kontrola kretanja kapitala, a koje će se vremenom pojačavati, biti nemoguće izneti iz zemlje kada to bude bilo potrebno?
Ovde problem nije u pogrešnim potezima vlade. Problem je u tome što u ovakvoj situaciji praktično nema dobrih poteza. Prostor za intervencije veoma je ograničen, što je posledica Putinovih političkih odluka (o kojima se verovatno nije konsultovao sa ministrima za ekonomiju) i uvedenih sankcija. Uz takva ograničenja ekonomska politika ne može učiniti gotovo ništa. Može samo reagovati na događaje koji će je gurati u pravcu sve oštrijih restriktivnih mera. Ovde je važno naglasiti da su restriktivne politike nametnute pre svega novonastalom situacijom. Po usvojenoj ideologiji ruska vlada je tehnokratska i neoliberalna. Sam Putin oduvek je zastupao neoliberalni pristup ekonomiji. Prvog dana posle invazije na Ukrajinu, pozvao je na sastanak predstavnike najvećih kompanija i obećao im „potpuno liberalizovanu ekonomiju“ (praktično im je dao odrešene ruke da rade šta god požele). Možda Putin i njegovi sagovornici u tom trenutku nisu bili svesni katastrofalnih posledica sankcija. Kako te posledice postaju sve očiglednije, preostali prostor za vođenje ekonomske politike sve je uži. Više se neće raspravljati o dobrim i lošim stranama kontrolisanja cena, jer će kontrola cena biti jedini način da se spreče neredi na ulicama. Sam razvoj događaja će iznuditi restriktivne mere, a njih je uvek lakše uvesti nego ukloniti.
Treba razmotriti još jedan aspekt ove krize. Sankcije nas primoravaju da tragamo za alternativnim rešenjima. Takva rešenja su, naravno, moguća: roba se može uvesti (na primer) u Jermeniju i odatle prodavati Rusiji; Rusi u inostranstvu mogu ponuditi svoje bankovne kartice na korišćenje rođacima u zemlji i tako dalje. Ali „kreativna rešenja“ su skupa. Ljudi koji ih primenjuju prihvataju rizike za koje im treba platiti naknadu. U ruskim novinama već se piše o „špekulantima“ – što je još jedna reč koja upućuje na neka prošla vremena. Skok cena nije jedina posledica korišćenja zaobilaznih puteva i alternativnih rešenja. Po društvo je još pogubnije širenje mreža krijumčara i kriminalaca koje te zaobilazne puteve kontrolišu. To je isto kao u trgovini drogom. Svaka nelegalna, potcenjena ili deficitarna roba na kraju se pojavi na tržištu po znatno višoj ceni, kada se za to pobrinu ljudi koji ne prezaju od sukoba sa zakonom. Trend kriminalizacije ruskog društva, započet 90-ih godina da bi u Jeljcinovo vreme dostigao neslućene razmere, ponovo će ojačati.
Zato će dolazeće godine Putinove vladavine umnogome ličiti na najgore Jeljcinove godine. Putina su doveli iz duboke senke i dali mu zadatak da zaštiti dobit Jeljcinove porodice i oligarha i obezbedi izvesnu meru unutrašnje stabilnosti. U prva dva mandata bio je uspešan u tome. Ali na kraju svoje vladavine (ili gde se već ona sada nalazi), on je vratio stare pogubne metode i na izvestan način ih učinio još gorima, jer je svojim politikama zemlju uveo u ćorsokak i onemogućio joj pristup putevima koji vode do promena.
U nastavku ćemo ispitati dugoročne izglede ruske ekonomije.
Global inequality and more 3.0, 12.03.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 19.03.2022.
Srodni link: Branko Milanović: Ruska ekonomija – dugoročna prognoza
UKRAJINA