Jednom davno, 1999. godine, Srbija (SRJ) i Rusija potpisali su međudržavni sporazum o slobodnoj carinskoj zoni. Dve godine kasnije, Miloševićevi naslednici su ga i ratifikovali, ali ruska Duma ni do danas nije to učinila.

Zašto? Pravi i zvaničan odgovor nije stigao, ali se verovalo da je to svojevrsna poruka Moskve da valja biti oprezan sa onima koji su oterali Miloševića i okrenuli se Zapadu. Ipak, kažu, ugovor se i bez ruske ratifikacije primenjivao, onoliko koliko i onda kada je Rusima odgovaralo. Naši se nisu preterano bunili, valjda i sami nesigurni koliko će im taj sporazum biti prepreka na putu ka Evropskoj uniji. I tako je bilo sve dok naši nisu postali “naši”, odnosno njihovi. Setio se toga ovih dana i Boris Tadić, predsednik Republike, ne bi li pokazao da nisu samo Srbi ti koji stalno nešto zakeraju, oklevaju, razvlače, kalkulišu…

Analogija sa još jednim (neuspešnim, ali pomalo komičnim) Koštuničinim pokušajem da preko nepostojeće vlade i raspuštenog parlamenta progura ratifikaciju energetskog sporazuma Srbije i Rusije pre izbora 11. maja, ukazuje bar na dve stvari: prvu, najsumnjiviju, da se Putinu (ili Medvedevu, svejedno) sada nešto strašno žuri da se ugovor ozvaniči pre nego što se u Srbiji formira nekakva vlada, i drugu – koliko je u međuvremenu Srbija, svojom voljom, pre svega, postala idealan predmet za poigravanje i ruganje, moneta za potkusurivanje, a da to posvađanim partijskim liderima u aktuelnom srpskom bokserskom predizbornom ringu baš mnogo i ne smeta. A i zašto bi kad ta srpsko-ruska “igrica”, neki kažu, ruski rulet u srpskoj varijanti, može nekome nešto doneti, drugome odneti. Bar političke poene.

Presrećni su što im se ukazala prilika da svoju veštinu laganja, manipulalisanja, obračuna, bacanja prašine oči i zamajavanje naroda dovedu do savršenstva. Pa makar se čitava priča završila dramatičnije nego što se zamišljalo. Zašto ne i svojevrsnim prevratom, ako drugačije ne ide, jer “braća Rusi ne mogu doveka da čekaju”.

Kako je, međutim, Srbija u dugotrajnom permenentnom državnom prevratu, a glavni akteri se stalno smenjuju, teško je pouzdano prepoznati šta je šta, ko kome podvaljuje i namešta, kome je najviše stalo da ovu izmrcvarenu državu (ako se tako može uopšte nazvati) ponizi, pretvori u svetsko ogledno dobro za svakojake gluposti i avanture.

Svojevremeno je malo bilo potrebno da Milošević i Šešelj stvore onaj čuveni savez Rusije, Belorusije i Srbije. Ono što njima nije pošlo za rukom, moglo bi možda Koštunici. Još se, naime, nije stišala svađa zbog toga što su tadićevci ponovo zablokirali gasni aranžman (“dok, kako kažu narodnjaci, stotine hiljada ljudi čeka da zbog toga bude uposleno”) i još jednom “jako naljutili Ruse”. Premijer bez vlade šalje svog omiljenog ministra kapitalca Velimira Ilića urgentno u Moskvu da, kako zna i ume, obezbedi da Srbija dobije naftu i gas za bagatelu, čak 20 odsto jeftinije, baš sada kad su nam Rusi “u ime večnog pravoslavnog bratstva” srezali poskupljenje gasa od “tričavih” 30 procenata. Uspe li u tome, Iliću sledi najviši orden (crkvenii ili državni, svejedno), Koštunici novi pregršt poena za treći premijerski mandat, Srbiji prilika da, pored Belorusije, bude druga “najprivilegovanija (proruska) nacija” na svetu, Rusiji šansa da dobije ono što je zbog podrške oko Kosova već kaparisala.

Ako pak ne uspe, nikom ništa. Biće to još jedan u nizu predizbornih blefova i trikova, zgodna prigoda ekspetima za energetiku da ponove da su Ilićeva obećanja “čista besmislica”, “politička prevara bez pokrića”. Reče, tako, ovim povodom bivši direktor NIS Vukčević da nikad nije čuo da je moguće da je jedna strana kompanija došla u Srbiju da bi joj nešto poklonila. Drugim rečima, lansiraju se obmane čija je svrha da se srpski birači izmanipulišu do kraja, verujući da je ljubav majčice Rusije prema Srbiji tolika da je spremna da joj, ako treba, naftu i gas i besplatno isporuje.

Istina je ipak drugačija i, na našu žalost, mnogo sumornija, bar za one koji žele da je vide. Rusiji se žuri, Gasprom se uznervozio, veliki ruski prijatelj srpske krajnje desnice, bivši ambasador Aleksejev spreman je, ako treba, da se vrati, a novi, Konuzin, još se praktično nije ni uselio u rezidenciju, a već je počeo da “sređuje srpsko-ruske odnose”. Samo koji minut posle sednice vlade “izražava žaljenje” što i po drugi put energetski sporazum nije ratifikovan, i gle, osetio je jaku emotivnu potrebu (kao što je to činio i njegov prethodnik) da upozori kako “u vladi postoje snage koje nisu spremne da u punoj meri poštuju postignute sporazume.”

Obična čuška ili šamarčina? Svejedno. Stiže iz Moskve, koja je, inače, svetski priznati uzor demokratije, poštovanja zakona i propisa, legalizma većeg i od ovog našeg domaćeg, Koštuničinog. Zapravo, kao da Rusija postaje svesna da je predizborni srpski kolaps, kome je na specifičan način i sama kumovala, možda otišao predaleko, toliko daleko da se može desiti da joj gasni aranžman u nekom trenutku isklizne iz ruku. To je – da podsetimo – paket-aranžman koji, kako kažu eksperti, Srbiji mnogo obećava, malo daje, a mnogo više uzima. Daje joj gasovod za koji se još pouzdano ne zna hoće li biti “magistralni potok” ili “regionalni potočić”, osniva firmu u kojoj će Gasprom zavrtati i odvrtati ventile i biti pravi gospodar, kupuje Naftnu industriju Srbije po ceni koju može nadoknaditi jednogodišnjim eksploatisanjem samo jedne vojvođanske naftne bušotine. I koji će (kao u slučaju Ukrajine) biti u poziciji, kad god nešto u srpsko-ruskim odnosima zaškripi, da ucenjuje i zavrće slavine.

A i o poštovanju “kojim nas obasipaju ruska braća” moglo bi se što-šta reći. Iznenadna poseta ruskog ministra za vanredne situacije (što Srbija jeste u očima ruskih moćnika), Sergeja Šojgua, usred najžešće predizborne tuče narodnjaka i evropejaca, koji potpisuje protokol sa jednom stranom i daje izjavu posle razgovora sa drugom stvarajući apsolutnu konfuziju oko toga da li Rusija poštuje zakonodavstvo druge suverene države.

Ova poseta je izazvala novi talas verbalnog političkog nasilja, optužbe i kontraoptužbe o tome ko je “rušitelj srpske ekonomije”, a ko “njen graditelj”, ko je “patriota”, a ko “izdajnik”. Ni sada, nekoliko dana kasnije, još ne znamo šta je Šojgu poručio beogradskim zvaničnicima, ali pouzdano znamo da Moskva strahuje da bi eventualna pobeda tzv. proevropskog bloka na srpskim izborima relativizirala energetski sporazum, ojačala političke stranke koje smatraju da aranžman treba postaviti na transparentnije i zdravije ekonomske noge. Posebno lidere, poput Čanka, Dinkića i Jovanovića, koji su sigurni da je ugovor ponižavajući i ucenjivački, da ga treba detaljno proveriti i provetriti ili naprosto otkazati.

I baš zato nije za odbaciti pomisao da su se Rusi direktno umešali u srpske izbore stavljajući se na stranu antievropskog bloka, računajući da će sa njima, Koštunicom, Ilićem, Bubalom, Nikolićem, ruska bahatost “u ekonomiji” biti lakše izvodljiva, a time i naplata dugova za “galantnu podršku Srbiji oko Kosova”.

Ne kaže se džabe da onaj ko ne poštuje sebe, ne poštuje ni druge. Setimo se samo sa koliko smo naivnosti verovali da Rusi ne kriju ratne zločince sa ovih prostora, koliko dugo su nas domaći mediji obmanjivali da Mirjana Marković i Marko Milošević nisu u Rusiji, sve dok nam nisu saopštili da su oboje dobili politički azil. Sa kakvom su se indiferentnošću, a i ruganjem (nama), naši mediji osvrnuli na skandalozni komentar ruske državne televizije da je Đinđić “zaslužio metak”. Setimo se još skandaloznijeg ponašanja srpske diplomatije povodom tog slučaja.

Kako sve to, izgleda, nije bilo dovoljno da se srpske političke poglavice urazume i shvate da ruska podrška Srbiji zarad Kosova ima svoju cenu i da je ona tolika da može naneti ogromnu, nenadoknadivu štetu po srpsko društvo, njegovu ekonomiju, ali i politiku i nacionalno dostojanstvo, onda nije čudo što tek pridošli novi ruski asmbasador već deli političke šamare.

Količina snishodljivosti prema Putinu i ponuđenom “ruskom zagrljaju” kod nedozrelih srpskih političara naprosto fascinira i kao da sugeriše da je srpska politička “elita” spremna da dobrovoljno učini ono što Staljinu svojevremeno nije pošlo za rukom ni vojnom pretnjom. A sve to ostavlja ozbiljne reperkusije u zemlji koja je pocepana po svim šavovima, raspolučena između Evrope i Azije, i u kojoj se sve čini da sindrom kosovizacije zahvati čitavu Srbiju. Takva država, zahvaćena anarhijom, opštom kavgom, političkim siledžijstvom, desničarskim nasiljem, koja ne poštuje ni svoje zakone, još manje sopstveno dostojanstvo (a tako grlato ga brani kada je reč o EU), postaje lak plen za svakojake manipulacije i tajkunske apetite, političke i politikantske kalkulacije. I iznad svega, idealan prostor za – lov u mutnom. I spolja i iznutra, svejedno.

 
Peščanik.net, 27.04.2008.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Ivan Torov

Latest posts by Ivan Torov (see all)