pas u kavezu
Foto: Predrag Trokicić

Da u vladi Srbije sede kompletni idioti, to nije tajna. To nam je sam Vučić rekao pre nekog vremena. Dobro, taj jedan konkretni kompletni idiot na koga je Vučić onomad mislio tada još nije bio u vladi. U vladu je stigao kasnije. Kvalifikovao se, očigledno, svojim idiotizmom. Treba verovati da su sa sličnom kvalifikacijom – kompletnih idiota – u vladu došli i ostali njeni članovi. Jeste, članovi: možda u nekim drugim vladama negde drugde sede ministri, ali u domaćoj vladi slede članovi – stranke.

Zašto je važno da znamo da u vladi sede idioti? Da bismo jednom više prestali da se čudimo. Recimo, kada Miomirović kaže da radnici iz Vijetnama, angažovani da u Zrenjaninu grade fabriku guma Linglong, žive kao životinje na zato što ih poslodavac tretira kao životinje nego zato što štede i neće da troše na bolji smeštaj, ne treba da vrtimo glavom u čudu već samo treba da se setimo da su članovi vlade – kompletni idioti. Jer, samo idiot je u stanju da žrtvu istovremeno vidi i kao svog (žrtvinog) dželata.

Objašnjavati sada idiotima da je to što rade s Linglongom ili što hoće da rade s Rio Tintom mnogo veća izdaja nacije i njenih interesa od bilo čega što bi vodilo ka priznanju Kosova – naprosto je trud uzalud. Ne zato što su oni nekakvi ignoranti, poput starogrčkih idiota, nego jednostavno zato što oni nimalo ne mare za Kosovo: Kosovo je samo krinka ispod koje oni rasparčavaju i prodaju deo po deo teritorije tobože suverene države Srbije. No, to smo već elaborirali.

Zato nećemo ovde ni o Kosovu, ni o Linglongu, ni o Rio Tintu. Mada bi se o potonjem imalo još šta reći. Recimo, osoba iz Rio Tinta, direktorka Marnie Finlayson, najavila je da će ta kompanija uložiti u fabriku baterija u Slovačkoj. Slična fabrika gradiće se i u Sisku. Obe dakle u EU. Ideja je da se EU tako energetski osamostali od proizvođača baterija iz Azije. A litijum za baterije za te automobila stizaće… odakle? Naravno, iz Srbije.

Srbija će, kaže još direktorka, čitavih 15 godina – ej, petnaest godina – biti glavni snabdevač litijumom za čitavu EU. To bi valjda trebalo da nas učini ponosnima: Srbija će postati temelj energetske nezavisnosti Evrope, barem na 15 godina. Niko se, međutim, nije setio da pita Finlayson zašto se fabrike baterija ne podižu u Srbiji, a litijum da se kopa, recimo, negde u EU, gde ga takođe ima. Idioti će prodati Mačvu za kratkoročni – petnaestogodišnji – interes EU i tako za veke vekova upropastiti jedan veliki deo Srbije.

Dobro, rekli smo, nećemo više ni o Rio Tintu. A ni o Linglongu, mada bi se i o tome moglo još. Recimo, ako sledimo Vučićeve smernice za kandidovanje za vladu – idiotkinja Brnabić reći će da je priča o graditeljima fabrike Linglonga zapravo prljava kampanja protiv kineskog „investitora“. Dakle, ponovo žrtva prestaje da bude žrtva i postaje dželat. Ali, ovaj put, za razliku od Miomirovića, Brnabić od dželata – kineske kompanije – pravi žrtvu.

E sad, da su stvari prljave – jesu. Znamo to: slika govori više od hiljadu reči. Na slici smo svojim očima videli nesrećne Vijetnamce kako žive doslovno kao psi. Tako ih, kao pse – ili ako hoćete: kao robove – tretira kineski „investitor“. Ali, Brnabić kaže: zaboravite šta ste videli. Jer, iako je sve što ste videli istina, to je ipak prljava kampanja protiv „investitora“. Neka crknu radnici, samo da dlaka ne fali s glave „investitora“. Više ne važi da život piše romane; po Brnabić – život sada kreira prljave kampanje.

Dakle, nećemo ni o Linglongu. Ali ćemo ostati s Brnabić. Ona kaže: „ne možemo da imamo generacije koje su dve godine provele van škole“. Ma hajde! Ali, zašto baš 2 godine? Zašto ne godinu? Ili 6 meseci? Za šta je mera 2 godine? Ovde smo već videli kako se proletos u Britaniji vodila oštra rasprava o obrazovanju u uslovima zaraze. Već tada je tamošnjim pedagozima i prosvetarima bilo jasno da i godina van škole može biti fatalna po jednu generaciju.

Dobro, neka bude po Brnabić. Neka su baš dve godine fatalne. I zato što je tako, Brnabić kaže da više neće biti nastave online, nego će deca ići u školu. Jer, dve godine… Ali, ona to kaže baš posle produženog jesenjeg raspusta kada deca uopšte nisu išla u školu, ni uživo ni online. I govori to tik pre nego što će, sva je prilika, biti produžen zimski raspust. Kako to da razumemo? Evo ovako: kada Brnabić kaže da je važno da deca idu uživo u školu, to treba čitati kao najavu da deca uopšte neće ići u školu.

Prvo nam Ružić – još jedan među idiotima iz vlade – mesecima ponavlja da škole nisu žarišta bolesti, a onda produži raspust, to jest zatvori škole i potom padne broj obolelih. I onda, ne Ružić, nego Đerlek, jeste, još jedan iz vlade, kaže kako eto mere daju rezultate. Što bi moralo da znači da škole ipak jesu žarišta. I ne samo to: ako mere već daju rezultate, pa pobogu šta ste mesecima čekali da ih uvedete? Ali, koga to da pitamo, članove vlade?

Naravno da je važno da deca idu uživo u školu. Ali, da bi to moglo, i o tome smo ovde mnogo govorili, a o tome redovno govore i ljudi iz sindikata prosvetnih radnika, 1) mora se sprovesti obavezna vakcinacija nastavnika i 2) moraju se zatvoriti sva druga potencijalna žarišta – kafići, stadioni… Ili uvesti obavezne propusnice 24/7. Dok se cela EU sprema na nova zaključavanja u iščekivanju još jednog, kako se veruje, najjačeg do sada talasa zaraze, ovde se sprema kolektivni doček 2022. Škole, dakle, nemaju šansu.

Ali, nećemo ovde ni o tom dočeku u organizaciji osobe koja nesumnjivo ispunjava najviše Vučićeve kriterijume za ulazak u vladu. Sve do sada treba da posluži da se izvede jedna zaista skromna poenta. Evo u čemu je stvar. Brnabić je u pravu, katastrofa je za decu da budu van škole – ne dve godine, nego i mesec dana. Ali, Brnabić je na čelu – jeste, idiotske – vlade koja u kontinuitetu s prethodnom – istom takvom – vladom već godinama promoviše dualno obrazovanje. (Da, znam, zaboravili smo na to.)

Ko god je pogledao opis dualnog obrazovanja i srazmeru boravka u školi i boravka na praksi đaka u tim programima, mogao je da vidi da ta deca u školi provode znatno manje vremena nego na praksi. Praktično, dve trećine ili tri četvrtine školske godine ta deca su van škole. Ako je katastrofa da deca budu van škole, onda je dualno obrazovanje najkatastrofalniji oblik školovanja. Čitalac sad sleže ramenima: pa dobro, znali smo to.

Jeste, znali smo. Kao što znamo da samo dualno obrazovani žitelji Srbije mogu progutati vladine idiotizme o Rio Tintu i Linglongu. Dakle, sve znamo, a slušamo i gledamo Vučićeve idiote kako iz dana u dan gruvaju budalaštine. A dualno obrazovanje obuhvata sve više dece u Srbiji. Kao u nekoj naučno fantastičnoj distopiji. Samo što ovo nije film.

Peščanik.net, 19.11.2021.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)