Nad Izrael se nadvila opasnost nasmejane vlade. Posle nedavno održanih izbora može se očekivati formiranje dve vrste vlade: jednu bi napravila desničarsko-ultrareligiozna koalicija, a drugu nasmejana koalicija. Prva vlada bi bila tvrdokorna, istinski nacionalističko-ortodoksna, a druga bi bila prijateljski nasmejana, kao iz reklame za kolgejt pastu za zube, uz lažni liberalizam i lažnu modernost. Politika će biti ista politika, okupacija će ostati ista okupacija, samo će lica koja gledamo biti drugačija. Glavno nasmejano lice je Jair Lapid, a iza njega je nasmejani hor koji čine partije Tnua, Kadima, možda i Avoda.

Svet koji je već očajan zbog izraelske politike, sa osmehom bi dočekao novu nasmejanu vladu, jer bi se ponadao boljem prividu saradnje sa Izraelom. Ali raspoloženje svetske zajednice bi brzo splasnulo. Desničarsko-haredska vlada bi izazvala trenutno neraspoloženje svetske zajednice. Međutim, upravo ova razlika u međunarodnom prijemu može da označi kraj ere propuštenih prilika.

Na svečanosti polaganja zakletvi poslanika u 19. sazivu Kneseta, svi su se osmehivali jedni drugima, a posebno se isticao Lapid – Lapid sa Benjaminom Netanijahuom, sa Naftali Benetom, sa Moše Gafnijem, pa čak i sa predstavnikom arapske zajednice Ibrahimom Sarsurom (poznatom po izjavi da u muslimanskoj zajednici nema homoseksualaca) – i svima je srce bilo puno. Bilo je to veliko okupljanje prijatelja. Izraelska demokratija nam je održala lekciju na ovim izborima: očaravajući osmeh uspeva. Lapid se svima osmehivao i njegova partija Ješ Atid je ojačala. Sada vas molim da sve to zaboravimo, jer ovo nije bila lekcija iz ozbiljne demokratije.

Izrael nema puno razloga za smeh, a posebno ne kada je on samo maska za razna nedela. Uz bežanje u ovakve trivijalnosti, karakteristične za nasmejanu vladu, nikada se neće postići proklamovani ciljevi, kao što su uvođenje vojne obaveze za haredsku zajednicu ili 18 ministara, nijedan bez portfelja. Osmesi i gluposti. Međutim, izbor između dve vrste vlade je daleko ozbiljniji: nije teško pogoditi kako bi izgledala, na primer, očekivana poseta Baraka Obame jednoj od njih. Zamislićemo oba slučaja, naći razlike, a vi odlučite koja je mogućnost bolja.

Obama dolazi u zagrljaj nasmejane vlade. Ministar spoljnih poslova Lapid ga dočekuje, ministarka za državni razvoj Cipi Livni je partnerka u razgovorima, do nje je možda i ministarka finansija ili socijalne politike Šeli Jahimovič. Slatko ćaskanje. Netanijahu se vraća na ono na šta se ranije obavezao: rešenje sukoba kroz stvaranje dve države. Lapid samo za Obamu peva pesmu Bitlsa „Uz malu pomoć prijatelja“ i unosi se sa oduševljenjem u pregovore, a uz njega su Livni i Jahimovič. Obama je očaran. Poslednji put je bio ovako prijatno iznenađen posle govora premijera Netanijahua na Univerzitetu Bar Ilan.

Mahmud Abas je protiv svoje volje ponovo uvučen u ritual pregovora, zajedničkih fotografija i ceremonija, a svet se osmehuje i klima glavom. Tri-četiri godine kasnije istina izlazi na videlo: Ne! miru, kao Netanijahuova doktrina; jevrejska država kao doktrina Cipi Livni, društvena pravda isključivo za Jevreje kao doktrina Šeli Jahimovič. A u međuvremenu okupacija, još novih naselja na okupiranim teritorijama, još zavera, još maltretiranja, još uništavanja, još ubijanja, još nesreća. I šta smo postigli? Ništa. Šta smo izgubili? Poslednju priliku.

Scenario B: Obama sleće i dočekuje ga desničarsko-haredska vlada. Oni govore i arapski i engleski. Ministar spoljnih poslova Benet obećava Obami dodavanje teritorije C i konačno priprema drugu državu aparthejda, kao što se obavezao na izborima; ministar odbrane Jair Šamir mu objašnjava da ne možemo da damo državu svakom milionu ili dva pripadnika nekog naroda koji je zatraži, a predsedavajući veća spoljnih poslova Avigdor Liberman preti celom svetu i podseća da je njegova reč-reč, dok ministar unutrašnjih poslova Eli Jišai vraća ne samo Gazu, već i Zapadnu obalu u srednji vek, a predsednik vlade obećava dve države – ali Obama im ne veruje ni reč.

Rezultat: predsednik Sjedinjenih država se vraća ljut u Vašington i odlučuje da, u gorem slučaju, ostavi Izrael da krvari ili, u boljem, da počne konačno da primenjuje istinski pritisak na Izrael. Drugi scenario nam je jedina nada. Taj scenario nikada neće biti moguć sa nasmejanom vladom.

Haaretz, 07.02.2013.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 10.02.2013.

IZRAEL